Косово „одрађено“, нека се припреми Црква

Није југословенска васељена одахнула овако искрено и снажно још од ономад кад је друг Тито рекао да су „студенти у праву“,  као што се то десило управо пре неки дан, уочи Дана младости (када је хиљаде поклоника хрлило „Кући цвећа“, да ода пошту Знамо Коме) а поводом једне одлуке Сабора СПЦ, који је тих дана заседао.

Како су медији пренели изјаве владике Иринеја (Буловића), питање канонизације владике Петра II Петровића Његоша Сабор је предао комисији за канонизацију, да би сутрадан са истог места било саопштено да се Сабор тим питањем неће бавити. Признаћемо две опречне одлуке, у два дана заседања Сабора, нама лаицима делују мало чудно и нејасно, нарочито ако схватамо да се ради о једном озбиљном и високом црквеном телу, какво је Свети архијерејски сабор. А можда лоше схватамо.

Оно што ствар може учинити мање чудном, али не и мање тужном су реакције политичара са екс-ју простора, и наравно друге Србије. Највише проливања суза радосница ово преконоћно мењање одлуке Сабора изазвало је наравно у Црној Гори. Председник Скупштине Црне Горе је поводом саме најаве канонизације владике Рада чак оптужио СПЦ, да би овом канонизацијом  „Његоша сврстала међу злочинце уколико би га прогласила за свеца, заједно са злочинцима које је та црква раније прогласила за свеце“. Радио Слободна Европа је у очају завапила: „Може ли држава спречити Амфилохија у канонизацији Његоша!?“ А самозвани социолог религије, Мирко Ђорђевић је славодобитно прокометарисао: “Ја сам се тим поводом међу бројнима оглашавао раније и говорио да то нема неког озбиљног смисла и да су Амфилохијеви мотиви друге врсте. Зато ми је ова одлука Сабора важна јер доиста није време и за то нема канонских претпоставки. Зато сматрам да је ово добра вест са Сабора "!

Волео бих да верујем да је одлука Сабора била исправна, нарочито зато што се у канонизације не разумем, али ме, а верујем и многе, испуњава немиром састав оних који су срећни због тога што се СПЦ преко ноћи преумила те владику Рада ставила ад акта. Многи су очекивали оштрију реакцију према Кривокапићевој изјави да СПЦ канонизује злочинце, али је и та реакција изостала. Ранкова је остала „пошљедња“, а што се с обзиром на значај Његоша у нашој историји, култури и црквеном животу није смело дозволити. Све ово оставља простор за сумњу да се на цркву врше притисци споља, а којима она не може да се одупре.

Овај случај, као и још понеки ових дана, а који су везани за однос Цркве са државом и медијима заслужују пажњу. Врло често су, нарочито од огољавања издаје Косова, државни функционери прибегавали оштрој реторици према СПЦ а нарочито према неким њеним великодостојницима. 

Овде је предњачио премијер, који се није либио да дели лекције чак и самом патријарху. Али нажалост није он био једини из политичког естаблишмента, а о другосрбијанским медијима и аналитичарима да и не говоримо. Њихови напади на цркву су готово свакодневни. Тешку увреду на рачун патријарха, на коју је овај пак само окренуо други образ, премијер је прво упутио поводом писма које је црква (додуше након хоћу-нећу натезања) упутила влади након што је постало извесно да је предаја Косова у ствари владин програм. Премијер је устврдио да је то писмо СПЦ дошло „из Београда а не из Пећи коју је српски патријарх напустио још 1690. Године“.

Безочно, безобразно, некултурно, али без одговора из црквених кругова, као уосталом ни поводом Кривокапићевог испада. Штавише, као најбољи студент политичких наука од како је прасе реп искривило, премијер би требало да зна да је Пећка патријаршија укинута насилно, султановим бератом 1766. године, а не тако што су је Срби сами укинули и напустили. Тако да се паралела између тадашњег и данашњег укидања српства никако не може повући.

Две су основне тезе које су заступљене у нападима на цркву, а које се изговарају пре свега од стране премијера: Прва је да је Црква одвојена од државе, и да се не сме мешати у државне послове; а друга да се власт не сме нападати, па још да Црква мора да се моли за оне који су на власти, како гласи једна црквена заповест. Обе ове тезе су извитоперене, у односу на њихово изворно значење.

Излишно је анализирати потпуни аналфабетизам премијера када су верска питања по среди, из чега произилазе његова и само њему знана тумачења „земаљског“ и „небеског“, и ове или оне Србије. То анализирати је јалов посао, јер он то никад не би схватио. Али треба указати на његову надменост у дељењу лекција на те теме, кроз његове бескрајне скупштинске трактате и  монологе, све до оног заглушујућег, и земаљског и небеског звиждука на Опленцу, где су се и он и његова теологија истопили као Снешко Белић, на топлом мајском сунцу.

Наиме, црква јесте и треба да буде одвојена од државе. Али црква није и не сме бити одвојена од народа. Стога се и држава упорно труди да утиче на цркву, а тиме и на народ, али се грчевито брани од обрнутог смера деловања, дакле утицаја цркве, да јој се, држави дакле, не би догодио народ. 

Ако се запитамо да ли је држава одвојена од цркве, доћи ћемо до одговора да врло често није, и то се не односи само на време владавине комунистичког атеизма, већ и пре тога, а данас нарочито. Врло често држави Црква треба као савезник и као алиби када вуче лоше потезе, а сведоци смо управо једног таквог периода, када држава вуче катастрофалне потезе, а црква је та која не сме да на њих барем указује.

У том светлу, премијер, као и други чланови тријумвирата се позивају чак и на црквену заповест (мислим пету), да се треба молити за оне који су на власти. Нарочито је то „теолошко надахнуће“ тријумвирата дошло до изражаја када су два уважена црквена великодостојника, митрополит Амфилохије и владика Атансије, искрено осудила предају колевке српске духовности, тамо некоме, ради тамо нечега.

Претпостављам да црквена заповест, да се треба молити за оне који су на власти, произилази из чињенице да је власт формирана по некаквом благослову. У нашем случају по благослову народа који је власт изабрао слободном вољом на изборима. И то је разумљиво. Међутим, ако власт победи на изборима обећавајући једно, а након успостављања власти спроводи друго, ту нам не треба много теолошке поткованости па да закључимо да се ради о превари или изнуди а никако о благослову. А изнуђени благослов значи проклетство.

У том смислу, помињање власти од стране митрополита Амфилохија на митингу од 10. маја, може само значити да се он молио за оне који су на власти, тј. оне којима је народ слободном вољом омогућио да дођу на власт, али не и за оне који су ту народну вољу окренули наглавачке, односно слагали тај исти народ. И ту му се нема шта замерити. Ни говора овде нема о претњи државним ударом, како је премијер, између осталог окарактерисао иступе црквених великодостојника.

Митрополит Амфилохије је трн у оку и другим члановима тријумвирата. Сетимо се само изјаве првог и највећег потпредседника владе и његове изјаве: „Неће мени Амфилохије да води политику. Немам ништа против да господин Амфилохије изађе на изборе и победи, али пре тога неће водити политику ове земље!“

И не само он, током Сабора је медијски нападнут и владика Филарет, а од кога другог него од доајена „југословенског“ верског новинарства, Жељке Јевтић и њеног Блица, иначе претендента на титулу незваничног гласила СПЦ. Она га је чак између осталог напала јер је, замислите, на Сабору устврдио да је „ћирилица угрожена“ и „да држава има лош однос према култури“!? 

Ја имам утисак да је госпођа Јевтић присутна на сваком иоле важнијем догађају у Патријаршији. Што је догађај затворенијег типа, то је она присутнија, као да је званични патријаршијски записничар, који хонорарно ради за Блиц. Како јој то успева, немам појма. Да л` се маскира у мушко, пусти браду, шта ли, али да је врло често обавештенија и од патријарха самог, а о већини владика да и не говоримо, то је сигурно. Можда се ради о новинарском таленту, што би било заиста лепо, мада ми све мирише на инсајдере у Патријаршији и њихову везу са другосрбијанским медијима, што нимало није лепо.

Ако се за тренутак удаљимо, и посматрамо овај феномен утицаја државе и разних других интересних група на цркву, можемо уочити једну нимало пријатну правилност. Наиме, нападају се у првом реду црквени великодостојници у чијим је епархијама српство највише угрожено, као на пример: Македонија, Косово, Црна Гора, Метохија, Рашка област... Зачудо, ове из Војводине још не дирају. Њих чувају за дезерт. То би требало да буде довољан сигнал црквеним властима и генерално, читавом клиру, о каквом се противнику ради, и какве нападе могу убудуће очекивати.

Но, да ли Црква баш ревносно разобличава те нападе, те да ли на њих адекватно одговара? Без намере да делим лекције умнијима и школованијима од себе, изнећу лични став: Мислим да не.

Када би то радила, не би дозволила да се нека непријатна дешавања у Цркви, као што је то случај „Качавенда“ на пример, догоде а затим и да доспеју у медије, пре него што се реше унутар црквене организације.

Када би то радила, не би смела имати резерве према борби против раздуховљавања српског народа. И то не само против затирања ћирилице и односа према култури (на шта је владика Филарет с правом указао, а у шта се може уверити свако ко је у последњих десет година прошао поред Народног музеја у Београду, на пример), већ пре свега против духовног стања наших младих нараштаја.

Млади су данас изложени менталној тортури медија и анти-хероја, несвесни експеримента чији су предмет. Они који би требало да буду или јесу свесни, као што је то: школа, универзитет, родитељи, а Бога ми и Црква, то мање-више немо посматрају, не осећајући било какву одговорност. Стога данас имамо млади нараштај који једнога дана треба да наследи ову земљу, а који је поларизован на крајњу агресију и крајњу апатију. Нема више креативног несташлука младих. Код овог проблема Црква се не сме обазирати ни на шта, већ се одлучно мора борити против ове медијске тортуре над младима, па макар се и замерила неком медијском магнату и његовом политичком покровитељу.

Коначно, Црква има свог „председника владе“, који је Вечан, Непроменљив и Недостижан. Она нема потребе да се боји ових привремених, променљивих и лако достижних, када је у питању изражавање јасног става о Косову као колевци духовности. Шта Црква треба да брани, ако не духовност, па ма каквим притисцима била изложена. Не разумем став врха СПЦ да решење косовског питања неће бити „онако како би требало, него како мора“?! Па морали смо ми да се турчимо пет векова па ево нас живих, здравих и православних. 

Једноставно, нека друштвена и историјска питања не трпе беневолентан став Цркве. Постоје ствари према којима Црква мора имати чврст, непоколебљив и непроменљив став.

За крај ћу изнети једну цртицу из не тако давне историје. Наиме, српско становништво Горе, изнад Призрена одолевало је исламизацији дуже од било ког словенског становништва на Балкану. Исламизовано је у другој половини 19. века, а неке породице и пре самог ослобођења 1912. Никаквом силом Турци нису то успевали да ураде вековима, али су коначно успели. Како?

Висока порта је наиме вршила притисак на Фанар, да у те крајеве шаље најпроблематичније свештенике. Свештенике који су живели распусним животом, и који су пастви давали врло ружне примере. Постоје подаци да су чак знали да благослове и бракове у сродству. То је била кап која је превршила чашу, и наши Горанци су тада примили ислам. Ето до чега је довео притисак тадашње државе на Цркву.

Дакле, има ствари којима се не сме играти, или прецизније речено са којима се не сме кокетирати, када је у питању однос цркве и државе. Ми можда у данашње време нисмо изложени „турчењу“, као што смо били у средњем веку, па Црква не трпи притиске те врсте, али „турчење“ не мора неминовно бити повезано са Турцима. Битно је само да се поклекне, а „турака“ ће се обилато наћи.