Politički život | |||
Koje je pravo lice Srbije |
petak, 09. oktobar 2009. | |
Šta je danas stvarna slika Srbije? Možemo li u ovoj medijskoj kakofoniji prepoznati pravo lice Srbije? Da li je razorni ideološki i politički duh devedesetih godina izašao iz boce ili je reč o još jednom političkom lovu u mutnom?
Iz redova druge, građanske Srbije mogu se čuti ocene o ubrzanoj fašizaciji zemlje, apsolutnoj dominaciji nasilja u javnom i političkom životu, preovlađujućoj ksenofobiji i rasizmu, jednom rečju Srbija je danas zemlja totalnog haosa i bezumlja i treba je staviti u ideološki i politički karantin i sprovesti denacifikaciju, depacifikaciju i dekontaminaciju. Kao da je kucnuo čas da ideolozi građanske Srbije mogu da oglase svoj ideološki i politički trijumf. Pokazalo se u poslednjim nedeljama da su njihove ocene o nadirućem i sveprožimajućem fašizmu imale utemeljenje i da se svako dovođenje njih u pitanje svrstava u nacionalni ekstremizam i smišljenu relativizaciju nikad poraženog nacionalizma. Ovu poziciju najbolje oslikavaju reči Vladimira Arsenijevića „Srbija je danas, tužna zaostala, desničarska, palanačka državica, ksenofobična, nepoverljiva, dozlaboga konzervativna, skučene, tabloidne svesti – dezorijentisana iznad svega. Ponekad se čini da iz ovog kovitlaca nema pravog izlaza.“ S druge strane, javljaju se glasovi koji upozoravaju da se ne može čitav društveni i politički život u Srbiji poistovetiti sa delovanjem nacionalno orijentisanih ekstremističkih grupa i organizacija koje su prešle onu demarkacionu liniju demokratskog društva i pribegle otvorenom zalaganju i sprovođenju nasilja i samim tim sebe isključile iz demokratskog života. One u isto vreme predstavljaju i negaciju same srpske nacionalne ideje jer ona se ne može braniti nasiljem, populizmom i ideološkom konfuzijom. Reagovanje desetine hiljada ljudi na pogibiju nedužnog navijača iz Francuske označilo je neophodnu civilizacijsku barijeru koja postoji u svakom demokratskom društvu. Još jednom se pokazalo da samo jako društvo, delatna javnost i samosvesni građanin mogu biti najefikasnija odbrana demokratskog društva. Veoma je važno da se u ovom kovitlacu ideoloških obračuna i uzburkanih strasti ne dođe do manipulacije nacionalnim identitetom i nacionalnim osećanjima. Očigledno je da je iz redova građanskih i anacionalnih ideologa potekla bujica napada i diskvalifikacija i na sam pomen srpskog nacionalnog identiteta. U ovim osporavanjima ide se do njegove potpune negacije i eliminisanja iz javnog života. Mi inače posedujemo retku osobinu da smo veoma skloni samonegaciji i samooptuživanju, oni nastaju uvek nakon velike nacionalne egzaltacije, ne uzimajući uvek u obzir celinu političkih i istorijskih događanja. Mora se utvrditi granica do koje jedan narod može ići u svom nacionalnom mazohizmu i samooptuživanju. Ovih dana je ova granica pređena uz ushićenje građanski orijentisanih ideologa. Izgubljena je toliko neophodna politička i ideološka ravnoteža i odmerenost u sagledavanju uzroka i posledica, razbuktavanja i razobručavanja nasilja na našim ulicama. Zato se i postavlja pitanje da li je ovo pravo lice Srbije, jer ono ima i drugu stranu, nacionalno osvešćenu, okrenutu jačanju javnosti i stabilizaciji demokratskih institucija. O tome je svedočio i švedski ambasador Krister Bringeus. „Srbija se trudi, želi i stremi da bude članica EU, a jedna od osnovnih vrednosti jeste tolerancija. Zato je i celo srpsko društvo na ovaj napad reagovalo s velikim gnušanjem. Ali ne smemo da zaboravimo da se ovakvo ponašanje huligana ne događa samo u Srbiji, već da toga ima u drugim zemljama, pa i u Švedskoj. Verujte da sam dobio iznenađujuće veliki broj komentara po pitanju ovog prijema. Jedan broj ljudi mi je prilazio na ulici i čestitao mi. Bilo je i negativnih komentara, ali je većina pozitivno reagovala. To me samo učvršćuje u ubeđenju da je Srbija tolerantno društvo.“ Samo pronalaženje ravnoteže između dva ideološki sukobljena pogleda na stvarnost Srbije može ublažiti sadašnju političku zaoštrenost u našoj javnosti i društvu. Niko ne može imati monopol na zastupanje i tumačenje antifašizma, istorijske istine i nacionalnog interesa. To je od suštinske važnosti za dalji razvoj i stabilizaciju demokratskih institucija u Srbiji. Ovo nije vreme za trijumfalizam i ideološku isključivost, već za odbranu temeljnih demokratskih načela. Jedino tako ćemo moći da spoznamo koje je pravo lice Srbije. |