Ko sme danas da nas pogleda u oči

„Srbiju na jesen čeka eskalacija radničkog nezadovoljstva, situacija je veoma napeta i može da dođe do opšteg haosa“, nedavno je izjavio predsednik sindikata „Nezavisnost“ Branislav Čanak. Ovakve najave vruće političke i socijalne jeseni mogu se čuti svakodnevno. Čanak smatra da radnici više neće sami sebe povređivati, već će svoj gnev usmeriti ka onima koji su odgovorni za njihovu situaciju. „Ovo što se dešava sa ljudima kojima nije preostalo ništa nego da sebi seku prste signal je da smo na samom dnu. Ne iznenađuje me ta neosetljivost vlasnika prema ljudima koji nemaju za golo preživljavanje. Zašto bi oni bili osetljivi kada nije ni država. Te ljude su oni izdali.“

U Srbiji se nastavlja trend da na mesečnom nivou bez posla ostaje 10.000 radnika. Od kraja decembra do kraja marta bez posla je ostalo približno 30.500 radnika. Očaj, beznađe i besparica svake nedelje nateraju bar desetak Kragujevčana da na prodaju ponude grobove najbližih članova familije. Ustupanje grobova za novac psihijatri u Kragujevcu dovode u rang odsecanja prstiju ili pretnje samoubistvom. Od 1. jula 200.000 radnika ostaće bez zdravstvenog osiguranja jer poslodavci nisu platili doprinose. Deset hiljada preduzeća treba još da se privatizuje i u tom procesu još oko 70.000 radnika ostaje bez posla. Zaposleni u tekstilnoj industriji, kojih je ranije bilo 200.000, a danas samo 45.000, svakodnevno štrajkuju. Već nekoliko meseci radnici „Niteksa“ traže svojih 11 hiljada dinara, što je ispod minimuma koji je država propisala. Oni ne traže ono što im zakonski ne pripada, već samo da prežive. Niko nije našao za shodno da kontaktira ove ljude. „Čuli smo kako nas ismevaju, da pričaju da nismo normalni i da ne znamo šta radimo“, kaže predsednik štrajkačkog odbora građevinara Nebojša Jovanović.

Veliki broj privatizacija u Srbiji sveden je na promet nekretnina i zloupotrebu prava korišćenja građevinskog zemljišta, a na štetu države i samih građana, pri čemu će zakon o uređenju prostora i izgradnji, koji je u pripremi, dozvoliti da korisnici konvertuju to pravo u vlasništvo uz određenu nadoknadu. Tako će i proces tajkunizacije dobiti svoju završnu legalističku formu. Prema nezvaničnim procenama, zbog postojanja monopola život je u Srbiji skuplji za 20 do 30 odsto, a najveći monopolista je sama država koja kontroliše javna preduzeća i njihove usluge. Najveća stavka u porodičnim troškovima u prvom kvartalu ove godine i dalje je hrana za koju se izdvaja skoro 41 odsto prihoda. Tek svaki treći građanin upisan u birački spisak zaokružio je svoje predstavnike na poslednjim lokalnim izborima. Apstinenti su tako zabeležili pobedu na još jednom glasanju i to ubedljivu, jer su imali mnogo više glasova nego sve partijske liste zajedno.

Sve su ovo potresne činjenice našeg svakodnevnog života i mogli bismo ih nabrajati unedogled. Beznađe, gubljenje vere u institucije države, pljačkaška privatizacija, endemska korupcija, kriminalne afere, tajkunizacija države, sve veća apstinencija birača, razarajuće osećanje nemoći građana da mogu nešto u društvu da radikalnije promene obeležavaju našu političku i socijalnu situaciju. Prisutno je opšte nepoverenje u političare, politička i idejna konfuzija i moralno rastrojstvo. Ideološke isključivosti sve više narastaju mada se u društvu održava privid uravnoteženog vođenja politike.

Međutim, ipak postoji partija koja nam poručuje da nije odustala od svojih ciljeva i uzvišene političke misije. Naprotiv, nakon ubedljivog poraza na proteklim parlamentarnim izborima, ona izlazi sa novo-starim nacionalnim programom i spasonosnim idejama. Demokratska stranka Srbije i njen predsednik su na sednici Glavnog odbora pokrenuli istorijsku inicijativu za novo nacionalno okupljanje i to iznad svega nacionalno odgovornih stranaka. Iznet je rezolutan stav da DSS može učestvovati samo u vlasti koju bi sačinjavale stranke nacionalne opozicije. Odgovor na sve dramatičniju krizu našeg društva ova stranka je našla u anahronom i politički nedelotvornom pozivu na još jedno nacionalno okupljanje a da pri tome nije našla za shodno da kaže reč kritike na svoj račun jer je vršila neposredno vlast u ovoj zemlji u nekoliko vlada. Interesantno je da u dokumentima usvojenim na ovom glavnom odboru ne postoji više ni deklarativno opredeljenje ove stranke za učešće Srbije u evropskim integracijama. Očigledno je da Vojislav Koštunica traži političku formulu za svoj mesijanski premijerski povratak. Kao da ta stranka nije bila u vlasti u vreme najvećih kriminalnih afera, najrazornijih privatizacija, stvaranja tajkunskih monopola, velikog i drastičnog osiromašenja građana i povećanja nezaposlenosti. Ona se ponaša kao da nikada nije ni izlazila iz opozicije i da se tek sada užurbano sprema da preuzme ostvarivanje svojih epohalnih državotvornih ideja.

U ovom novom nacionalnom okupljanju sada se nalaze i nacionalno uvek svesni i odgovorni predstavnici Srpske radikalne stranke, uz pročišćene i upristojene naprednjake. Pored nacionalnog okupljanja ova stranka predlaže održavanje vanrednih parlamentarnih izbora i raspisivanje referenduma o članstvu Srbije u Severnoatlantskom paktu. Ovako koncipirane političke inicijative klasičan su primer odsustva realnog sagledavanja situacije u Srbiji. Šta znači radnicima koji štrajkuju državotvorna ideja DSS-a o organizovanju referenduma o članstvu u NATO savezu ili okupljanje nacionalno odgovornih stranaka? Sve je to već viđeni politički igrokaz igran veoma neuspešno krajem 20. veka. Opsednutost pseudodržavnošću i nacionalnom misijom pretvara se u ovim političkim okolnostima u farsu u kojoj zdušno učestvuju funkcioneri DSS-a, i to oni koji su u protekloj vladi bili oličenje bahatosti, arogancije, korupcije i nepotizma. Sada ti isti ljudi pobožno slušaju svog partijskog vođu za koga je jasno da ga je pregazilo vreme i da njegove ideje o nacionalnom okupljanju i referendumu o NATO nemaju smisla jer su samo izraz političkog autizma i nesposobnosti da se otvore unutar stranke pre svega socijalna i egzistencijalna pitanja, ali i debata o perspektivama stranke. Način na koji se i dalje rukovodi DSS-om samo je još jedan primer žrtvovanja stranke zbog političkih fikcija njenog predsednika koji nije spreman da prihvati neminovnost promene.

„Imamo urušavanje srpske privrede, nova zaduživanja zemlje, otpuštanje radnika, nove poreze i namete, srpska privreda srlja u propast, zemlja ulazi i u ozbiljna socijalna iskušenja koja vlast ne može rešavati novim lažnim obećanjima. Pored ekonomskog pustošenja zemlje na udaru su i moralne vrednosti, prosveta i kultura, crkva, sve ono što čini našu nacionalnu samobitnost. Na udaru je sve što je srpsko. Skoro da ne postoji danas više nijedna vrednost i svetinja srpskog naroda na koju se ne baca drvlje i kamenje. Na delu je primitivna propaganda da nam naše nacionalne kulture i naše nacionalno pismo nisu od koristi za ulazak u EU i svetlu budućnost. Ovom propagandom koja se zasniva na inferiornom i podaničkom duhu sve što dolazi spolja, sa strane Zapada je dobro, a sve što je srpsko samim tim što je srpsko nema nikakvu vrednost. Najviši predstavnici zapadnih sila jasno su saopštili da je njihov cilj da Srbija postane članica NATO.“

Ovo su glavne odrednice govora Vojislava Koštunice sa sednice Glavnog odbora DSS-a iz kojih se može videti do koje mere u našim strankama vladaju nekritičnost, ideološka zaslepljenost i rigidnost. Sve se može menjati osim stranačkih vođa i njegove odane svite. Ovakav Koštuničin nastup pokazuje njegovu farsičnu ubeđenost da je i nakon dvadeset godina od razbijanja Jugoslavije i dalje primarno rešavanje pre svega srpskog nacionalnog pitanja i to na način kako je to činjeno u to vreme. Upravo su prošli parlamentarni izbori pokazali da DSS svoju „doslednost“ u odbrani srpskog nacionalnog pitanja, i to pre pre svega odbranom Kosova, nije mogao da adekvatno politički kapitalizuje. Očigledno je da tako branjena nacionalna politika nema onu snagu koju je imala u vreme razbijanja savezne jugoslovenske države. Gubljenje veze sa realnošću je osnovna opasnost za svaku vladajuću stranku i državnu politiku. Veoma se lako sklizne u taj začarani svet političkog slepila, u svet koji obitava samo u ministarskim kabinetima i podaničkim medijima.

Izjave predsednika Republike Borisa Tadića pokazuju nam da ni on nije imun na olako gubljenje veze sa stvarnim stanjem u društvu pogotovo kada u nastojanju da kritikuje opozicione stranke za njihovo nerešavanje hroničnih problema u Srbiji pokušava da amnestira Demokratsku stranku od odgovornosti za učešće u vlasti u prethodnoj koalicionoj vladi Vojislava Koštunice. On pri tome s pravom iznosi stav da su pokretači ideje o raspisivanju referenduma o NATO izgubili kontakt sa realnošću. Međutim, predsednik Republike ne sme da deli političke lekcije opozicionim političarima, optužujući ih da oni pokušavaju da profitiraju na nevolji koja je zadesila Srbiju i da su izgubili moralno pravo zbog svog ranijeg učešća u vlasti, budući da je u to vreme i Demokratska stranka bila na vlasti.

Kada stvari stoje ovako loše u našoj zemlji, postavlja se pitanje šta danas mora biti glavna poruka građanima Srbije. Uvereni smo da ta poruka glasi da je neophodno novo nacionalno okupljanje i dogovor sa narodom za unutrašnju obnovu i promenu. Neophodno je nacionalno okupljanje sa ciljem da se u Srbiji što pre organizuju izbori i održi referendum o ulasku u NATO, što sve nudi DSS. Realno vođenje nacionalne politike jeste bitno, ali se ona ne može ostvarivati ako se ne rešavaju socijalni, ekonomski i društveni problemi našeg društva. Pozivati se iznova na formiranje nacionalno odgovorne vlade samo je izraz nemoć nekada veoma relevantne stranke da izađe iz zatvorenog kruga vezanosti za tzv. državotvorne ideje koje su izgubile svoj politički potencijal. Ako stranka kao načelo svoje politike ističe istinski patriotizam i vaspitanje mladih u duhu ljubavi prema otadžbini, i da jedino Srbija kao naša država nema alternativu, reč je o nedelotvornom populizmu kome je odavno istekao rok. Za jednu stranku je pogubno kada ne može da se izvuče iz zaglibljenosti u anahrone ideje. Upravo nam DSS demonstrira tu pogubnu političku anahronost.

U završnim rečenicama svog govora na Glavnom odboru DSS-a Vojislav Koštunica ističe: „Mi građane Srbije uvek smemo da pogledamo u oči, pošto smo branili i uvek ćemo braniti interes naših građana, naše privrede, našeg naroda i naše države.“ Za DSS i sve naše stranke mnogo je važnije da svoje političko delovanje i političke koncepcije radikalno prispitaju pre nego što se usude da pogledaju građane u oči.