Кандидати "грађанске опозиције" или грађана

Део  наше страначке опозиције  која себе истрајно означава као грађанску , демократску и проевропски опредељену огласио је  пере неколико дана  своју безрезервну  подршку  Саши Јанковићу као председничком кандидату. Он је иначе у нашој јавности већ дуже времена  представљан као нестраначки и независни кандидат грађана али је већ сада је очигледно да ће се у изборној кампањи ослањати пре свега  на постојећу инфраструктуру странака које га  подржавају и њихове активисте. Зато се са пуно разлога може поставити питање како се  Саша Јанковић може  и даље означавати као нестраначки  и  независни  кандидат грађана када смо сведоци да се одвија  процесе неприличног лицитирања која ће га  опозициона странка - осим ДС и Нове странке -  подржати у изборној кампањи.  Још једном се показује  да  у нашем политичком животу нема могућности а ни  јасно артикулисане  друштвене и политичке воље да се изборна кампања  може извести ослањањем на   грађанску и  не-страначку иницијативу јер се  у јавности главни акценат ставља на   дилему како  ће се поједине  странке сврставати у предстојећим  председничким изборима. Зато се Саша Јанковић не може више сматрати  као кандидат који може бити израз мишљена  оних грађана  који најмање поверења имају управо у  постојеће страначке структуре које  ће чинити  праву  окосницу његове кампање.

Не смемо   никако пренебрегавати чињеницу  да су већина  наших страначких првака на  политичкој сцени Србије присутни више од  две  деценије и они сигурно не могу бити никаква   стварна  залога да ће доћи до радикалнијих промена нашег политичког и друштвеног система. Напротив , они су постали озбиљна сметња за  артикулисање  нових и савремених  приступа у  решавању  великих изазова пред којима се наша земља налази. А показало се  у Европи и САД да је управо  антисистемско  гласање  против   окошталих и  корумпираних  страначких номенклатура и олигархија донело далекосежне политичке и друштвене промене. У једној изјави  Саша Јанковић је рекао“ Не видим да смо као  грађани  инфериорнији од Швајцараца или Норвежана иако нам  стално спочитавају  да   треба да се  мењамо , реформишемо. Оно што заиста мора да се реформише је власт. То могу само грађани“. Он нигде не помиње да странке имају одлучујућу  улогу  у настојањима да се  реформише наше друштво већ истиче пресудну улогу  деловања грађана као главног изворишта и гаранта демократских промена.

И први наговештаји кандидатуре Вука Јеремића нам указују да се  и он ослонио пре свега на етаблиране политичке актере и расположиве  страначке структуре које такође припадају оним политичким снагама које су дуго биле део политичке власти на разним нивоима. Они сигурно не могу обезбедити Вуку Јеремићу тако потребни отклон од прокажене страначке политике која је одавно изгубила елементарни морални  кредибилитет и интегритет. А управо је излазак из сенке ових  вечитих  политичких политичких лидера(  уредно су попунили  први ред на скупу на коме је  објављена  Јеремићева кандидатура) једини  извесни гарант  да  овај  кандидат може  допринети оживљавању , консолидацији и иновирању наше  драматично  урушене политичке сцене.   Тако смо од почетних прича и иницијатива да ћемо имати овога пута не –страначког кандидата опозиције  изнова дошли у ситуацију да ће на ове председничке изборе она изаћи разбијена и подељена и тако  трасирати  пут за још један у низу понижавајућих изборних и политичких пораза. Као и много пута до сада , без обзира што неке странке истичу да су подршком Саши Јанковићу показале своју намеру да  заступају  опште интереса запостављајући и жртвујући своје посебне страначке интересе, јасно је  већ сада да на нашој политичкој сцени  не постоји  још увек могућност да у изборној  кампањи  за председничке изборе  учествује кандидат грађана чији резултат не би био условљен пре свега искључивом тзв. великодушном страначком подршком.

Јелена Хелбуш Волић је у тексту о Хани Арент  на прави начин   оцртала главни проблем  нашег времена који се састоји у  разарању самосвести грађана и њихово увођење у затворени круг пасивности и опште немоћи.“ Хана Арент види суштински проблем свога времена- самоорганизација грађана у политички колектив је смисао живота, у 20 веку  је показивао озбиљне недостатке  управо у самосвести појединаца и њиховој самосталној одлуци да дела по сопственом мишљењу. Актуелни проблеми репрезентативне демократије данас се могу скицирати на следећи начин: грађани се добровољно одричу свог права да владају . Грађани финансирају политичке плаћенике у замену за слободу да се повуку у приватност.. За Хану  Арент пропаст демократије почиње одлуком грађана  да су њихови приватни послови важнији од општег добра“. За нас је суштинско питање , да ли ће предстојећи председнички избори само  још једном потврдити и оснажити  овај  изузетно  важан закључак Хане Арент.