Kako su nekretnine pojele ljude

„Vlada Srbije ne bi smela da minimizira proteste radnika, već da preduzme proaktivnu ulogu i formira krizni štab pre nego što ti protesti budu radikalizovani“, ocenio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić. Šta nam poručuje ova izjava? Ona ukazuje na to da aktuelna vlada socijalne pravde minimizira proteste radnika, da nema proaktivnu ulogu, već dopušta da se štrajkovi ugase sami od sebe, bez obzira na to što radnici štrajkuju glađu i duže od deset dana i time ugrožavaju svoje živote.

Nije li osnovni zadatak vlade i svih naših institucija da formiraju poseban štab koji će se angažovati na rešavanju ekonomskih i socijalnih problema? Kako deluje naša vlada ako u ovim dramatičnim vremenima svetske ekonomske krize ne funkcioniše kao odlučan, efikasan i operativan krizni štab. Očigledno je da vlada nema, kako to kaže ministar Ljajić, proaktivnu ulogu, već je za nju mnogo važnije da održava svoju krhku koalicionu ravnotežu.

U međuvremenu u društvu narasta socijalno i političko nezadovoljstvo i razočaranje, a sve češće se mogu čuti otvoreni pozivi na radikalnije proteste i oblike socijalne i političke borbe (radnički ustanak, masovni protesti, zauzimanje fabrika i naše provereno sredstvo političke borbe – kuka i motika). Nezadovoljstvo sve više prerasta u očajanje i bes zbog nemoći da se rešavaju nastali problemi, što je na kraju dovelo do samosakaćenja sindikalnog vođe u Novom Pazaru kao poruka da je pređena granica trpeljivosti i da je izgubljena vera u funkcionisanje institucija. To je najdrastičniji oblik protesta protiv bahate i indiferentne vlasti koja se mesecima oglušava na vapaje radnika. Mi smo se uvek razmetali pričom kako u Srbiji niko ne može biti gladan. Međutim, sada je i ova iluzija srušena, u Srbiji je sve više gladnih i očajnih ljudi, i ta činjenica ne dopire do vladajućih političkih krugova. Oni vode samo makroekonomsku politiku u kojoj nema mesta za tako trivijalne stvari kao što je uništavanje naše privrede i sudbina ljudi koji ostaju bez posla.

Ispred zgrade predsednika Republike već nedeljama štrajkuju pod šatorima mali akcionari Robnih kuća i verovatno će tu ostati mesecima. Ovakvih i verovatno još drastičnijih primera ima u Srbiji sve više, što vodi mogućoj provali socijalnog nezadovoljstva sa nesagledivim posledicama. Pri tome naša vlada kao da ne primećuje i ne shvata dovoljno ozbiljno ovaj preteći talas i na taj način gubi i ono malo legitimiteta koji je imala na početku svog mandata. Prosto je neverovatno sa koliko indiferentnosti i nedostatka elementarne solidarnosti vladajuće stranke i vlada posmatraju kako se ubrzano odvija proces razaranja naše privrede i osiromašenje društva. Radničko nezadovoljstvo još uvek je bez jasne i šire političke i socijalne artikulacije, pa se protesti odvijaju u većini slučajeva u okviru fabričkih krugova. Prema rečima Zorana Stoiljkovića: „Vlada i državne institucije uspešno se suočavaju sa krizom. Socijalne tenzije postoje, ali su fragmentirane, lokalizovane i nepovezane na globalnoj političkoj ravni, a osim toga i akteri na političkoj sceni ne uživaju veliko poverenje građana.“

Tako se krug zatvara – nepoverenje u institucije, gubljene vere da je moguće rešavanje socijalnih pitanja, privatizacija koja služi samo da bi novi vlasnik izneo iz fabrike sve što je vredno, masovno otpuštanje radnika. Ljudi su svesni da je izgubljena vera u delotvornost protesta, zato se i odlučuju na štrajkove glađu unutar svojih fabrika kao krajnju i iznuđenu meru.

Interesantna je pozicija naših opozicionih partija koje ne koriste priliku da u parlamentu artikulišu sve izraženije socijalno nezadovoljstvo građana i na taj način vrše ozbiljniji pritisak na inertnu vladu socijalne pravde. Očigledno je da i stranke opozicije stoje po strani i posmatraju kako se odvija sve teža agonija radništva u Srbiji. Verovatno je u pitanju i bojazan da ne budu optužene za vraćanje levičarskoj retorici, što bi narušilo njihovu teško izborenu poziciju liberalnih i desničarskih stranaka. Pored slabih i nemoćnih sindikata radnici su prepušteni sami sebi.

Nikola, radnik „Matroza“, ovako vidi proces privatizacije: „Ono što ja i žena danas živimo u stvari više nije život. Životinjarenje, to bi bio najbolji termin. Sve ovo što sam doživeo poslednjih godina, a biće uskoro i puna decenija, neodoljivo podseća na lagano davljenje i to u nečemu što jedan moj prijatelj naziva septičkom jamom privatizacije. Posledice i način sprovođenja privatizacije naših firmi pokazali su da je na delu bio Sveti savez novih bogataša iz vremena Miloševićeve vladavine, državnih organa, kontroverznih biznismena i vrhova političkih stranaka, bez obzira na to da li su na vlasti ili u tzv. opoziciji. Sada se jasno može videti da je osnovni cilj privatizacije bio i ostao da se raščisti teren i dođe do najatraktivnijih lokacija pretvorenih odlukama lokalnih skupština u građevinsko zemljište. Tako se istorija još jednom ponovila, ne kao farsa već kao tragedija, jer su ovoga puta nekretnine i građevinsko zemljište ’pojeli’ ljude, a desetine hiljada ljudi oterano iz fabrika i ostavljeno bez ikakvih izgleda da se ponovo zaposli. A državna Agencija za privatizaciju, kao izvršni organ ovog još uvek delujućeg i vladajućeg Svetog saveza, samo je služila da se celom procesu da privid legalnosti i normalnosti, a da se pri tome nije postavljalo trivijalno pitanje – o poreklu novca kojim se kupuju firme u privatizaciji. Na taj način ovako vođena privatizacija postala je osnovna poluga i sredstvo za stvaranje novo-stare vladajuće ekonomske i političke nomenklature koja građenjem velelepnih tržnih centara samo demonstrira svoju moć, uticaj i nedodirljivost. Srpsko društvo je nakon privatizacije jasno socijalno struktuirano, na vrhu društvene piramide je nekoliko procenata obesno bogatih ljudi. Srednja klasa je svedena na sve tanji i ekonomski i politički nemoćniji sloj, a većina stanovništva je pretvorena i svedena na nivo sve izraženijeg siromaštva i socijalnog beznađa koje se sve češće pretvara u otvoreni i preteći socijalni i politički bunt.“

Profesor Darko Marinković navodi „da se u našoj zemlji dnevno pokrene između 40 i 50 štrajkova. Umesto da te probleme rešavaju, naši političari prate šta se dešava i ponašaju se kao da su u bioskopu. Dramatičan je primer u Novom Pazaru, ali je katastrofalno stanje u kragujevačkom ’Partizanu’, gde radnici danima štrajkuju glađu. Oni šalju jasnu poruku, da gladuju, jer nemaju šta da jedu i da im je svejedno da li će umreti danas ili za tri meseca. Takvo nipodaštavanje radnika kakvo postoji u Srbiji kao posledica privatizacije nije zabeleženo u 20. veku. Čak se i prema kučićima država ponaša bolje nego prema radnicima.“

Ove otrežnjujuće reči još jednom potvrđuju da je pljačkaška privatizacija jedan od glavnih izvora socijalne, moralne i ekonomske krize u našem društvu.