Kako se gubi nacionalno samopoštovanje

Pokušajmo da odredimo moralni pravac kojim se kreće srpska nacija kao temeljni deo srpskog društva. Možemo da postavimo dve pretpostavke. Prva (optimistička) glasi: Srbi se kreću ka opštem blagostanju Evropske unije. Bogatstvo Evrope dopašće jednim delom i Srbima. Druga (pesimistička) glasi: Srbi mirno i bez otpora rastaču svoje kolektivno dostojanstvo, samopoštovanje i ponos.

Izgleda da za ovu drugu ima više dokaza. U većem delu medijske javnosti ali i u (kulturnoj) politici Vlade Republike Srbije, radi se na ubrzanom potkopavanju onoga što čoveku i naciji ostaje posle svega – dostojanstva i samopoštovanja.

Šta se dešava pred našim očima? Onaj koji hoće da progleda može da vidi da one grupacije intelektualaca koje ne mare za nacionalne političke interese niti za nacionalno samopoštovanje dobijaju obaliti javni prostor i državne nagrade. Nije tek slučaj da neki zagovorači srpskog legalizovanja posledica NATO otimanja Kosova i Metohije dolaze pod jarka svetla najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Najpre jedan reditelj (Šijan), pa glumica (Karanović) na celoj stranici, a potom lažni naučni radnik (Janjić) saopštavaju svoje misli u formi intervjua. U kratkom vremenskom razmaku, upravo ovi, politički angažovani intelektualci za «onu drugu stranu», gostuju na stranicama najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Otkuda baš oni, a ne oni koji se protive stvaranju zavisne albanske države na Kosovu i Metohiji? O tome se radi. Niko ne bi trebao da ima išta protiv da se proalbanski lobi u Srbiji pojavljuje u javnosti. Ali, kako to da nema onih drugih?

S druge strane, pljušte nacionalna priznanja i nagrade (nacionalne penzije) stvaraocima «za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije» u vrednosti od 50.000 dinara svakog meseca. Te dinare ne daju članovi Vlade iz svog džepa, već iz džepova poreskih obveznika. Tako, događa se neopisivo ponižavanje srpskog naroda. Oni koji ga obilato blate, koji se stide što pripadaju ovome narodu, bivaju nagrađeni njegovim parama. Ovakvo ruganje nacionalnom dostojanstvu, nije mogućno objasniti. Na delu su neke iracionalne radnje u čiju suštinu teško neko može da pronikne. Ali, i oni koji shvate i koji ne shvate pozadinu ovakvih odluka, dobiće na tacni kolektivno samoponižavanje.

Objavljena je vest o tome ko su dobitnici nacionalnih penzija u Srbiji (Politika, 29. 12. 2009). Među književnicima nalaze se i Vidosav Stevanović i Bora Ćosić koji su živeli u inostranstvu (Ćosić i danas u Nemačkoj) kada je Srbija bila u getu međunarodne demokratije i odande sipali svoj gnev i bes, dok su drugi, njihovi istomišljenici, ovde u Srbiji stavljali do znanja javnosti da su Srbi zli i primitivni. Da li Vlada zna kakve je crne vrednosti Bora Ćosić lepio na srpsko nacionalno biće? U svojoj knjizi «Konsul u Beogradu» (Prosveta, 2008) piše i ovo: «Greška je ostati u ovoj besmislenoj zemlji, ostati po svaku cenu» (str. 221). I nije to najgore što je izrekao o Srbima. Srpski autorasista će tek napisati: «Poniknuti na tom tlu, oduvek krije na opasnost: čak i najmudriji, najinteligentniji među Srbima, vremenom postaju duhovno tromi, ili usled opšte letargije okoline, ili usled alkohola, ili zato što su Srbi» (str. 221). To je srpski rasizam prema Srbima i kada bi to rekao za neki drugi narod, odgovarao bi po krivičnom zakonu. Ovde je sve dozvoljeno. A Ministarstvo kulture državnim parama nagrađuje pisca zaslužnog za ismejavanje i rasističke tvrdnje o «tlu i naciji» pred evropskim prosečnim svetom. Nema čudovišnijeg kolektivnog mazohizma.

U prethodnoj podeli nacionalnih penzija našao se i Ivan Čolović koji je pisao da su Srbi napravili "neosvojivu tvrđavu svog identiteta u koju se oni povlače u slučaju vojnih poraza, iz koje kreću u nove ratove za nove teritorije". Istu tvrđavu on nalazi i u odbrani srpskog jezika kao okosnice identiteta pa kritikuje tezu da okupator može sve da okupira samo ne može jezik. Ovakva konstrukcija srpske kulture ima svoje zastupnike kao i kritičare. Na meti njegove kritike nalaze se najuglednija imena srpske kulture: akademici, filozofi, književnici, stručnjaci za pojedine umetnosti (D. Medaković, M. Ekmečić, V. Krestić, M. Bećković, S. Rakitić, M. Danojlić, R. Petrov Nogo, N. Kusovac, M. Marković, M. Đurić, S. Trifković i niz drugih imena). Kakva lista! Ali zato se dobija mesečna penzija od 50.000 dinara.

Ko je odgovoran za ovakvo moralno propadanje srpske nacije? Politička vlast koja trenutno sedi u državnom aparatu. Ona je obrazovala komisiju prema svom političkom i ideološkom kriterijumu a potom odlučila, na svojoj sednici od 24.12.2009. godine, kome će poštar doneti novac za doprinos srpskoj kulturi.

U svakoj naciji ima ponosnih stvaralaca i onih koji ne drže do nacionalnog dostojanstva kao ni do lanjskog sveta. Ovi drugi imaju pravo da fućkaju na naciju kojoj pripadaju. Ali, nacija i njene vrednosti opstaju kroz istoriju zahvaljujući onim intelektualnim stvaraocima koji brinu o njenim kolektivnim interesima. Samo njima zahvaljujući, nacija postoji i razvija se. Upravo je u ovakvom opredeljenju stvaralaca u kulturi i nauci odgovor na pogrešno pitanje: šta se nagrađuje? Da li intelektualno i umetničko delo ili političko i nacionalno ponašanje stvaraoca?

Na ovo pitanje nije teško odgovoriti, samo je stvar u tome da li je vlast svesna svojih nacionalnih odgovornosti. Stvaralačko delo nijedna Vlada ne može osporiti. Vredno ili manje vredno, svejedno. To delo mogu da stvaraju i patriote i izdajnici. Međutim, kada ona odlučuje o nagradama, sigurno je da mora uzeti u obzir javno delovanje i političko ponašanje stvaraoca, pre svega u onom delu koje se tiče zaštite nacionalnog dostojanstva i osnovnih državnih interesa. Pisac, umetnik, naučnik koji se zalaže za, primera radi, bombardovanje svoje nacije, za Vladu ne postoji. Ili onaj koji ismejava, blati, izražava gađenje prema narodu u kome je rođen, takođe za Vladu ne postoji. Za nevladin sektor ili grupe privatnih obožavatelja on može da bude spomenik. Ali, za vladu – nipošto.

Ako bismo prihvatili «tezu» o državnom nagrađivanju dela a ne političkih stavova autora, onda 1) pitanje je ko bi bio odgovoran a ko neodgovoran za odbranu nacionalnih moralnih vrednosti, 2) po čemu bi se razlikovale strukovne ili privatne nagrade od državnih.

Kada Vlada ne vodi računa o tome koje građane nagrađuje i kakav je njihov stav o naciji i državi, onda to govori da je došlo vreme nihilizma u kome se trasira put za zatiranje svake pomisli na nacionalno samopoštovanje. Samo, da li neko misli da je mogućno sačuvati lično samopoštovanje i onda kada se zgazi kolektivno (nacionalno). Od toga nema ništa. Nastupiće život bez samopoštovanja. Može li neko da zamisli tako nešto. Lešek Kolakovski je na jednom mestu zapisao da čoveku, posle svega, ostaje samo dostojanstvo. A Maks Veber da se nacionalna pripadnost više temelji na osećanju časti i dostojanstvu nego na materijalnim pogodnostima.

Izgleda da se u Srbiji gasi ova duboko emotivna, moralna i duhovna vrednost. Ne stranom čizmom, već svojom voljom. To je ona politička volja koja nagrađuje antinacionalne karaktere i politička ponašanja. Jedna po jedan i tako dok se ne stvori većina.

Ali, kada Vlada i one političke stranke koje vladaju srpskim društvom pristaju na ovakve postupke u jednom sektoru kulture, onda to znači da toga ima mnogo više i na drugim stranama društvenog života. Pogledajmo ta izvinjavanja čelnih srpskih državnika i nekih političara bivšim republikama pred novinarima, ta neproporcionalna privredna otvaranja Srbije sa susednim državama, ta odlaženja na državnu granicu sa partijskim zastavama DS da se pozdravi «Šengen» (kao da smo u zatvoru), ta odvođenja srpskih seljaka u Beč da nauče nešto o poljoprivredi, a da spavaju u hotelu sa pet zvezdica i tako dalje i tako dalje.

Šta da radimo? Da očajavamo? Ne. Da pišemo pisma Vladi? Ne. Mi koji mislimo da Vlada mora da vodi brigu i o samopoštovanju svojih građana, treba da istupamo u javnosti gde god možemo i da upozoravamo naciju šta joj se sprema.