Како ће повратак Шешеља утицати на формирање и резултат националног блока?

Шешељ се вратио. Многи српски политичари су се узврпољили. Неки од среће, а неки из страха. Срећни су они који су лидера СРС поштовали или се заједно с њим годинама борили, али и они који се надају да ће својом појавом, интелигенцијом и харизмом разбити монотонију у српској политици и строго контролисаним медијима.

Страх од Војислава Шешеља могу да имају они који су му годинама били десна рука. Они, који су с њим делили добро и зло, који су уз њега стасавали у политичаре и искључиво захваљујући њему постали препознатљиви и успешни у свом занату. Истина, дуже време су били само препознатљиви, а онда су напрасно схватили да ће са истих позиција (опозиционих) отићи у политичку пензију, уколико не искористе могућност, која им се појавила као дављеничка сламка, и уз финансијску и сваку другу помоћ не постану победници и владари. Од тада нам се свакодневно смешкају са екрана свих могућих државно-приватно-страноплаћеничких телевизија, као да желе да надокнаде пропуштене године. Војислав Шешељ о њима много зна и много може да каже. Он ће то знање засигурно и покушати да искористи.

Али, није циљ овога текста да се бави војводама, кумовима и лидерима некада заједничке странке. Има једна важнија, али на први поглед не толико очигледна ствар, а то је да би и тек формирани национални блок, чији ће окосница бити ДСС и Двери, могао да постане колатерална штета пуштања Војислава Шешеља из притворске јединице у Шевенингену.

Да се подсетимо. На парламентарним изборима одржаним 2012. године главне снаге тзв. националне опције добиле су укупно 15,93% гласова (ДСС – 6,99%; СРС – 4,61%; Двери – 4,33%). На парламентарним изборима одржаним ове године поменуте странке су добиле укупно 9,83% гласова (ДСС – 4,24%; Двери – 3,58%; СРС – 2,01%). То значи да је национална опција пре две године имала свог представника у Скупштини (ДСС), а СРС и Двери су биле близу преласка цензуса. Ове године су све три странке остале испод цензуса и ван Скупштине. Некада јаке парламентарне странке ДСС и СРС дотакле су политичко дно. У поређењу с њима, Двери су у оба случаја постигле сличан резултат (мада су очекивања, помало нереално, била много већа).

Катастрофалан изборни резултат ДСС проузроковао је велико спремање у тој странци. Искристалисале су се (бар нам је то тако представљено) две опције – опција дојучерашње политике ДСС, чије је оличење бивши неприкосновени лидер Војислав Коштуница и опција за промене, чији је заштитни знак и нови председник Санда Рашковић-Ивић.

Што се тиче СРС, она би обезшешељена (обезглављена) највероватније умрла природном политичком смрћу после наредних парламентарних избора.

За разлику од прве две, Двери нису доживеле резултатски шок, а већ неколико година се упорно (а ваљда и искрено) залажу за приближавање странака тзв. националне опције и заједнички наступ на изборима.

Покушаји проналажења формуле заједничког наступа ДСС-Двери-СРС на овогодишњим изборима окончани су безуспешно (без обзира на то ко је и у коликој мери за то крив).

Катастрофални резултати патриотских странака на изборима 2014. године уједно су постали шанса за њихово узајамно приближавање. Осим Двери, које су увек наглашавале такву потребу, Санда Рашковић-Ивић је почела отворено о томе да говори пред изборе за председника ДСС. Јуче је на заједничкој конференцији за штампу озваничена сарадња те две странке и почетак стварања националног опозиционог блока. За разлику од Двери, које су донедавно биле отворене за сарадњу и са СРС, Санда Рашковић-Ивић је званично изразила сумњу у сарадњу са странком Војислава Шешеља.

ДСС и Двери су на претходним изборима заједно добиле скоро 8% гласова. Ако узмемо у обзир да би промене у руководству ДСС могле позитивно да утичу на национално орјентисане грађане, али и оне присталице и симпатизере те странке, који су били уморни и засићени неубедљивом и неодлучном (понекад необавештеном) политиком својих бивших челника, може се очекивати да ће та странка у наредном периоду због израженије националне политике и расположења за сарадњу са сличномишљеницима лагано да обнавља своју снагу.

С друге стране, Двери су непосредно после избора кренуле у акцију придобијања подршке од Срба у расејању, чији ће им гласови на наредним изборима, уколико дијаспори поново не само законски већ и стварно буде омогућено да гласа, добро доћи, као и њена конкретна финансијска помоћ.

Заједнички наступ ДСС и Двери могао би да привуче доста неодлучних бирача, али и оних присталица СНС, које ће без обзира на још увек присутан победнички ентузијазам пре или касније бити разочаранe њеним односом према националним интересима (даља реализација тзв. Бриселског споразума, продаја јавних предузећа), али и све мањим примањима (платама и пензијама) и све лошијим стандардом.

И баш када се појавила нада за настанак праве национално оријентисане опозиције, оне која би могла да се представи као озбиљна политичка конкуренција и алтернатива (и „Европи без алтернативе“), па и да задобије наклоност једног дела присталица СРС, на велика врата се на политичку позорницу Србије вратио Војислав Шешељ. Тај повратак би понајвише могао да помрси рачуне управо том националном блоку, јер ће Шешељ несумњиво одмах приступити консолидацији остатака своје странке (што је већ и најавио), а сигурно је способан да, уколико му то здравље дозволи и не буде ускоро на силу поново послат у Шевенинген, врати у живот СРС, чиме ће умногоме смањити бирачки потенцијал и шансу за добар изборни резултат ДСС и Двери.

Крајњи ефекат би могао да буде улазак коалиције окупљене око окоснице ДСС-Двери у Скупштину, али са не много бољим резултатом од овогодишњег заједничког (7,82%) и прелазак цензуса СРС – странке, која засигурно неће бити спремна за конкретну сарадњу и која ће наставити са својим театралним медијским наступима и критикама – које су циљ саме себи, а које су карактеристичне за вечиту опозицију лишену сваке одговорности.

То значи да би немоћне хашке судије и моћне западне земље, без обзира на паничне оптужбе упућене с министарског нивоа за покушај дестабилизације власти, вративши Војислава Шешеља у Србију могле да доведу до слабљења ионако слабе национално оријентисане опозиције и да је спрече да у наредном периоду одигра значајнију улогу у српској политици.