Трезвено о дилеми „замрзнути конфликт“ или „брзо решење“

Када се прикажу два табора, оних који су за „замрзнути конфликт“ и оних који су за „брзо решење“ КиМ, па се затим „натеже конопац“ да се види који је од њих бољи, ван разматрања се сасвим потисне почетни проблем - шта је то што ми хоћемо и чему ми то тежимо када говоримо о Косову и Метохији?

Хоћемо да одбранимо државу. Тежимо тренутку у ком ћемо са Албанцима остати „један на један“. Без страних уплитања.

Ако држава може да се одбрани брзим решењем, онда смо сви за брзо решење. А ако не може, онда смо сви за замрзнути конфликт.

Ако брзо решење значи да се одричемо државе и било ког дела њене територије, онда уопште није реч о решењу, него о издаји државе. И, што је онда спорно да се буде против „брзог решења“?

Пре него што пређем на разматрање о томе да ли се може очекивати, и када, да останемо са Албанцима „један на један“, само неколико речи о томе да ћемо наводно, ако се не одрекнемо државе, „нестати као народ“ зато што „одумиремо и исељавамо се“.

Знам да звучи блесаво да се о томе уопште говори, али изгледа да морамо. Немачка одумире. Да ли то значи да ће и њихов наталитет порасти ако се брзо реши питање КиМ? Румуни и Хрвати се више него Срби селе у друге државе. Да ли ће и код њих то престати ако се брзо реши ситуација са КиМ?

Ево, код Албанаца на КиМ у последњих 30 година наталитет пада три пута брже него код Срба. Како сад то спојити са питањем нашег одрицања од КиМ? Или, Срби који су остали на КиМ имају дупло већи наталитет од Срба који живе изван КиМ. Како сад то објаснити, да је код њих сасвим обрнути тренд у односу на Албанце?

Цела прича о „ужасној демографији“ нема апсолутно никакве везе са КиМ. Ти проблеми су веома сложени и значајним делом постоје управо због погрешне макроекономске политике коју води и Србија и због ширих културолошких проблема који дезоријентишу и младе мушкарце и младе жене. Оно што је извесно, угрожавање државе даље убрзава све те негативне трендове. Узгред, Албанци се у још већој мери него Срби исељавају у друге државе.

Када кажем да долази време у ком неће бити уплитања страних сила, онда не мислим буквално, него у смислу да нико неће бити спреман да ратује на страни Албанаца и да убедљива већина света неће бити спремна да према Србији уводи било какве санкције због тога што брани своју државу.

Да се прво подсетимо шта је Србији признато као садржина државности ка Косову и Метохији по Резолуцији 1244:

• контрола границе,
• регулисање заједничког тржишта,
• монетарна политика,
• одбрана,
• спољна политика,
• царина,
• основни порези.

То су наша међународно призната права на КиМ, као државе. То је реалност. Државе које су признале независност тзв. „Косова“ не могу никада да измене наша права, осим ако Србија сама то буде тражила. То је реалност.

Да ли ми можемо брзим преговорима да обезбедимо операционализацију наших права као државе на КиМ? Не можемо. И то је ралност. Одатле следи - не како Вучић каже, да треба одмах решавати то питање - него управо супротно, да не треба ништа потписивати, нити усмено договарати (на нивоу председника државе, владе или министра спољних послова) ишта што би угрозило наша права, све док се стање у међународним односима у свету не промени.

А стање се мења великом брзином, и то у нашу корист.

У ЕУ постоје још само три политичара који су препрека томе да се дугорочно решење нађе преговорима између нас и Албанаца, у складу с нашим међународно признатим правима, без уплива страних сила. То су Макрон, Меркелова и Меј.

Сви други у ЕУ су већ данас на позицијама да ни случајно не би војно интервенисали против Србије, а већина њих не би усвајала ни било какве санкције према Србији због наше тежње да остваримо своја призната права. Те државе су: Португал, Шпанија, Италија, Грчка, Кипар, Мађарска, Чешка, Словачка, Аустрија и Словенија. Пољска не би ратовала, али би данас можда и била спремна да уведе некакве санкције, али само ако би то урадиле и Немачка и САД. Румунија и Бугарска не би ратовале и тешко да би увеле санкције.

Од Француске, Немачке и Велике Британије, данас би можда само Британија ратовала, али сасвим симболично, јер је изнутра разорена својим проблемима и оперативно није способна за озбиљније војне операције. Тереза Меј готово извесно губи следеће изборе, а онда долазе лабуристи са Корбином на челу, који су апсолутно против интервенционизма. И, тиме је цела Европа изван размишљања о војној интервенцији. Погледајте каква је то разлика у односу на 1999. годину.

Меркелова има таквих унутрашњих проблема да врло лако може да изгуби власт до краја ове године. Све што у Немачкој политички јача, све је то окренуто концепту националне државе и апсолутно је против интревенционизма. У немачком случају је то изразито, више него у британском, повезано и са ставом за нормализацију односа према Русији. Тако да, већ у скорој будућности је практично немогуће замислити Немачку која некаквим санкцијама приморава Србију да одустане од својих легалних и легитимних права, зато што је то онда води у сукоб са Русијом која принципијелно захтева поштовање међународног права.

Остају САД. Али, сада као неко ко брине о европским питањима о којима сама ЕУ не мисли. Поготово не да ишта битно предузме против Србије. Американцима је било тешко да 1999. године, када су били на врхунцу моћи, издејствују напад на нас уз масовну подршку држава Европе (њих 16), а не да ће им то бити лакше неке 2025. године, када питање Косова неће постојати ни у траговима у политичкој сфери САД.

Нема говора да би били спремни да ратују, а санкције које не подржава Европа немају смисла. У Америци, наравно сасвим независно од нас, незаустављиво се развија процес рушења „дубоке државе“, која је суштински наш противник, Али, она је противник и грађанима саме Америке. И целом разборитом свету. Наших природних савезника је неупоредиво више него што се то чини када се гледа само у прошлост. А под прошлошћу се мисли на тих, за цео свет несрећних 20 година од пада берлинског зида. Тај систем пуца већ десет година, а за следећих десет ће бити сасвим побеђен.

Насупрот томе, Кина, Индија и Русија незаустављиво јачају. И војно, а нарочито економски. Јасно је да оне државе које јачају војно и економски јачају и свој утицај у међународним односима. А све су оне против независности тзв. „Косова“. Свему претходно реченом о ЕУ и САД, као јаке разлоге за ублажавање њихових ставова према Србији, треба додати и овај - извесни нарастајући утицај наших савезника по питању КиМ, пре свега Русије, Кине и Индије.

Има један рационални део у критици идеје о „замрзнутом кофликту“. Стварно нам никакав међународни развој догађаја и промена односа снага неће помоћи у решавању одбране државе, ако сами за то време битно не поправимо Србију.

Отуда све наше снаге треба усмерити управо у том правцу. За десетак година Србија реално може да буде много јача и боља него што је то данас и, тако ојачана, да сачека тренутак у ком остајемо сами са Албанцима да решимо трајно своје односе. А, једино их без уплитања странаца и можемо квалитетно решити. Реално је очекивати да ће Албанци бити у лошијем стању него данас због заробљености у криминалу и страним интересима.

Укратко, сасвим је реално да ми у потпуности одбранимо своја међунродно призната права, државу и народ. И, једино бранећи Србију у целини то и можемо.

Позитиван исход за нас је сасвим рационално заснован на чињеницама. Зато нас и убеђују да је све катастрофично. Ако узбуркају емоције (читај: изазову страх) онда је разум спутан. И обрнуто, ако ослободимо разум, нема страха.

Оно што је потребно је рад. Упоран. На сваком детаљу. Не прави се кућа одједном, него цигла по цигла. Ако свако од нас дода само део те велике слагалице, имаћемо сигурну кућу. Србију.