Jedna priča o sigurnim kućama, ne mnogo bitna

Nasilje je reč. Kao i svaka druga podložna je upotrebi na različite načine, nasiljem se može smatrati udarac, vređanje, ucenjivanje, pritisak bilo koje vrste na čoveka, u tom trenutku slabijeg, nad kojim se nasilje čini. Nasiljem se može smatrati i zloupotreba reči „nasilje“, što je onda nasilje nad jezikom i nasilje nad istinom. Ako na primer neko kaže da je nasilje kada se jači brani od slabijeg, pa mu u nekom trenutku uzvrati – odgovoran kao jači i obavezan da ne uzvraća – to već spada u zloupotrebu ove reči.

Sigurne kuće su mesta gde se slabiji (žene i deca) sklanjaju kada ih jači maltretira. Profil tih žena koje traže pomoć u sigurnim kućama je uglavnom sledeći: nemaju posao ili ako ga imaju, premalo su plaćene a često i onemogućene da idu na taj posao jer ih je neko prethodno pretukao pa se te modrice vide. Siromašne su. Nemaju roditeljske kuće u koje mogu da se sklone jer: ili nemaju žive roditelje, ili su roditelji (što za ne verovati još uvek postoji u nas) toliko primitivni da ne primaju svoju kćer u eventualnoj ulozi raspuštenice nazad.

Profil tih žena koje traže pomoć u sigurnim kućama je uglavnom sledeći: nemaju posao ili ako ga imaju, premalo su plaćene a često i onemogućene da idu na taj posao jer ih je neko prethodno pretukao pa se te modrice vide. Siromašne su.

Siromaštvo – takođe reč, koja osim što opisuje vrlo loše stanje finansija znači i sledeće: 1. nemogućnost pravljenja izbora (ili skočiti s mosta, ili ostati s onim koji te hrani, ali te bije ili pobeći na treće mesto, kod nekoga – nečega, na kraju u neku sigurnu kuću kakva god ona bila i ko god bio njen neimar);

2. smanjeno samopouzdanje i osećaj niže vrednosti (u odnosu na sve ono što nam pokazuju reklame da bi trebalo da budemo i u odnosu na svet uopšte – koji spolja deluje normalno, gledan očima onoga koji se oseća bedno);

3. poniženost svake vrste, rad po tuđim kućama koji često izgleda kao teško omalovažavanje (ne jer je sramota raditi nego jer su naši ljudi, malograđani pre svega, skloni da se prema spremačicama ponašaju kao prema robovima) ili moliteljski stav u odnosu prema nešto bogatijoj rodbini, starim prijateljicama, zajmljenje, izigravanje siromašnije drugarice (nešto kao sirota rođaka sa sela)

4. strah da se i to malo što se ima (da pojede, popije, nahrani dete, spava u toplom) ne izgubi.

I da ne nabrajam dalje, čitave su knjige napisane o tome kako žive siromašni ljudi, a Srbija ih je puna. Siromašne žene uvek malo teže nego siromašni muškarci i stoga ja razumem čak i one koje nisu toliko uplašene svojih muževa ili očeva, braće ili ljubavnika, ali su gladne i pomišljaju na odlazak u nekakvu „sigurnu kuću“ kao na odlazak u svratište za decu s ulice ili narodnu kuhinju, ali se u narodnoj kuhinji ne može spavati u čistom i toplom.

U tom smislu, ako ne razmišljam ni u kategorijama političke korektnosti ali ni u kategorijama ko se obogatio baveći se ovim neimarstvom a ko pere pare – ja mislim da samo u Beogradu ne bi bilo previše ni 1000 sigurnih kuća – nekih mesta gde neke žene, da li isprepadane, da li unakažene od maltretiranja svojih muževa, makroa, braće ili očeva, mogu da se sklone i okrepe, oporave – pa makar se posle i vraćale svojim muževima, makroima, braći ili očevima nasilnicima. Ovde se ne radi samo o strahu i izmučenosti – nego o siromaštvu, i nemogućnosti pravljenja izbora, radi se o spasavanju života, makar na to kratko vreme koliko tamo može da se provede. A posle se svako, sa ili bez sigurne kuće, vrati u onaj život napolju, van azila. Možda u tom azilu skupi snagu i hrabrost da menja stvari, a možda ne skupi, možda nema kapaciteta, možda i ne želi. Svaka je priča priča za sebe i svako je nasilje posebno.

Možda u tom azilu skupi snagu i hrabrost da menja stvari, a možda ne skupi, možda nema kapaciteta, možda i ne želi. Svaka je priča priča za sebe i svako je nasilje posebno.

Ulaziti u priču da li je ona njega provocirala – jednako je glupo kao pričati o tome da je silovana žena tražila silovanje jer je privlačna. Ili se obukla provokativno. Ili je silovana jer je neki šef, gazda, političar ili mafijaš hteo da joj pokaže ko je glavni, a ona je to sama tražila jer se tu gde se nekim sticajem okolnosti, ili je to bilo sudbina, zadesila i pravila se važna i terala po svom. U tami podsvesti, neka je i tražila na kraju. Šta se to koga tiče i kakve to ima veze sa sigurnim kućama, svratištima za decu s ulice ili bilo kojem punktu, odmorištu za izmučene, ponoviću, većinom siromašne ljude. Žene, decu – svejedno.

Sasvim je sigurno da postoje žene koje maltretiraju svoje slabije muževe, braću i očeve. Makroa ne maltretira verovatno nijedna, ali to je tema za sebe.

Sasvim je sigurno (toliko literature na tu temu, toliko ličnih primera... Nepotrebno je dokazivati da je zemlja okrugla a na njoj svašta postoji) sasvim je dakle sigurno da postoje muškarci koji vole te svoje jake žene i možda uživaju u maltretiranju. To možda ima veze sa seksom, ja nisam seksolog, ali liči mi da ima. Ima ljudi koji vole dominantne žene. Ima ljudi koji su se zeznuli i našli loše žene koje ih danas ucenjuju, zovu policiju čim on podigne glas, lažu da ih muči, svašta ima pod kapom nebeskom.

Sigurno je i to da ima žena koje vole te svoje nasilnike. Velika su literatura DŽojsova „Pisma Nori“, ženi koju je ljubomoran proganjao, tukao, bio grub i obožavao je. Između nasilja i strasti može da bude tanka linija. Može da se pomera granica. Sve može. Može i bez krivca, može i sa.

Ima ljudi koji svedoče da najbolji seks imaju posle svađe. Svađa je takođe nasilje – nekad fizičko, nekad mentalno. Nasilje je i obostrano. Postoji da žena voli da mentalno vrši nasilje nad čovekom, izaziva ga pravi ga ljubomornim, ponižava u društvu ili nasamo, pritiska mu dugmad za koju zna da izazivaju eksploziju, onda se to završava teškim batinama ili seksom. Svašta ima na ovom svetu, ponavljam.

Sigurne kuće nemaju mnogo veze s tim. Svaka argumentacija „sama je tražila“ ne stoji, jer je na kraju svejedno da li je tražila ili nije, da li kriva ili nedužna – ako je zakucala na ta vrata, neka joj se ta vrata otvore, jer ne kuca bez razloga.

Što se mene tiče, neka je i crni đavo neimar, tih kuća treba da bude uvek i svuda i što je više moguće. Ne da bismo mi razmatrali šta jeste a šta nije nasilje – nego da bi sve one koje nemaju gde, imale ta vrata na koja mogu da zakucaju. Nekad su to bile crkve, manastiri, nekad bežanje na možda gore mesto (čest je slučaj da se ćerka nasilnog oca uda, pobegne i završi u kući još goreg muža, ili ode bestraga, u prostituciju, drogu koja često ide s tom prostitucijom i bog je zaboravi, pojede je mrak). E pa onda bolje i ta sigurna kuća, ko god da je i iz kojih god da je razloga zidao.

Svaka argumentacija „sama je tražila“ ne stoji, jer je na kraju svejedno da li je tražila ili nije, da li kriva ili nedužna – ako je zakucala na ta vrata, neka joj se ta vrata otvore, jer ne kuca bez razloga.

Ovde se radi o mešavini bede, beznađa, nemaštine i tog nasilja – a ne o različitostima parova gde čovek i žena jedno drugome nanose bol. I kad neko piše kako Vesna – jedna od graditeljica ovih kuća – vozi džip, a kako je Tijanić "đubre koje nije nikoga pitalo da li sme da radi to od naših para" – meni to pisanje, to pitanje uopšte zvuči deplasirano. Vesnu sticajem okolnosti znam i ne bih pisala o njenom džipu, ako bih pisala o njoj, nego o nečem drugom – važnijem i većem – gde ta žena koju noću na njen kućni ili mobilni zovu razne očajnice i traže pomoć, a ona ih sluša (šta da radi?) ili daje novac čak, ako je dotle došlo. DŽip je (baška sve) poslednja stvar koju primećujem, na mom jeziku simbola on ne znači ništa do vozilo s kojim možeš da putuješ gde ti milo, sportsko više nego damsko i sasvim je ok da žena vozi džip. Čim se obogatim, kupiću si jednog.

Priča o siromaštvu i nasilju se neretko završava pričom o krađi, a kad neko ima džip, taj sigurno krade (opet predrasuda) ili se završi pričom: nasilje nada mnom je veće nego nasilje nad tobom, njom, njim. Ne meri se, ne zna se, lično je. Nekoga manje boli šamar od teške reči, nekoga ne. Neko manipuliše, neko ne. Neko je gladan. Tom koji je gladan treba dati hranu, a ako još nema gde da spava ili se nekoga plaši, treba mu dati sklonište. Makar toliko možemo da shvatimo kao jednostavno i ljudski, bez politike i priče ko je i kakav Tijanić a kakva je Vesna. To je nebitno.