Istok zapadu, zapad istoku

Rašireno je uverenje kako leto predstavlja mrtvu sezonu, kada se ništa ne dešava, kada su svi na odmorima i kada mediji muku muče da popune prostor. Nasuprot tome, iskreno verujem, a i moje ne više tako skromno iskustvo kazuje da se najvažnije stvari u srpskoj politici, zapravo, događaju leti. Setimo se samo Osme sednice ili Petog oktobra?! Dakle, sve bitno skuva se i prelomi tokom leta, a jesen je samo trenutak kada se ono što je u letnjim kuhinjama spremljeno realizuje, obznanjuje i servira ostatku nacije.

Drugim rečima, kada se, naizgled, ništa ne dešava, kada se mediji bave trivijalnostima, a javnost medijima, kada se čini da u ovoj zemlji nema većeg problema i urgentnije teme od gej parade, Žena u crnom, suočavanja sa prošlošću i optužbi za ratne zločine protiv srpskih novinara, e upravo se tada, daleko od očiju javnosti, sklapaju najveći poslovi i donose najvažnije odluke.

Godišnjica srpske vlade i prateća dilema o njenoj budućnosti zgodno su se uklopili u ovaj kontekst. Tema, naime, deluje ozbiljno, a zapravo je relativno nevažna i – ne računajući Nikolića i njegove naprednjake – gotovo nikoga naročito ne zanima. Ovo nije Koštuničina ili Đinđićeva vlada, koje su polarizovale političku scenu, pobuđivale divlje političke strasti i imale vatrene pobornike i kritičare. Sem toga, već iz aviona se vidi da ova vlada za godinu dana nije ispunila doslovno ni jedno svoje obećanje (od i dalje zamrznutog SSP-a, do penzija, Fijata, akcija u vrednosti 1000 evra, borbe protiv kriminala, smanjenja nezaposlenosti itd), kao što se vidi i da u svetskoj ekonomskoj krizi ima gotovo savršen alibi za to neispunjavanje. Uključujući i ono – kriminal i korupcija – što sa svetskom ekonomskom krizom nema nikakve veze.

Dakle, uopšte nije pitanje da li je ova vlada dobra (nije – ali bolje uopšte nema na vidiku), niti koliko će ova vlada trajati (a verovatno će trajati znatno duže nego što bi se to reklo na osnovu njenih mršavih jednogodišnjih rezultata), već kakvu će politiku voditi u nastavku mandata. I čini mi se da će se upravo to pitanje lomiti i prelamati tokom ovog ćudljivog leta.

Na prvi pogled, sve je jasno. Ovo je prozapadna, „reformska“ vlada, formirana uz pomoć stranih ambasada, Vlada koja je priznala Euleks, a utešni „plan od šest tačaka“ više niko i ne pominje, baš kao što je uoči njegovog sklapanja Danijel Frid i obećao prištinskim vlastima. Vraćeni su ambasadori u zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, prećutno opozvana odluka o bojkotu diplomatskih prijema u predstavništvima tih zemalja, američki potpredsednik Bajden, jedan od šampiona antisrpske retorike u SAD tokom prethodne decenije, dočekan je i ispraćen iz Beograda sa mnogo entuzijazma i lepih reči o „novom početku“ i resetovanju međusobnih odnosa, ponovo je oživela jedna prilično agresivna pro-NATO kampanja...

Činjenica je da o Kosovu i „ustavnom imperativu“ suprotstavljanja pritiscima u pravcu priznanja njegove nezavisnosti danas govori uglavnom samo Vuk Jeremić, pri čemu je teško reći da li pojava i istupi ovog – za srpske postpetooktobarske prilike – atipičnog ministra više iritiraju strane diplomatske predstavnike, da li domaću evro-reformsku javnost kojoj se kosa diže na glavi pri samom pomenu Kosova i teritorijalnog suvereniteta, ili pak lokalne „patriotske snage“, egzistencijalno zainteresovane za to da u svojim nesposobnim rukama zadrže tapiju na ekskluzivno pravo na „brigu o nacionalnim interesima“. Patriote Jeremića sumnjiče da ne misli ono što govori i da su njegove izjave samo foliraža za zamajavanje domaće javnosti, dok ga, na drugoj strani, evro-atlantisti napadaju upravo zato što sumnjaju, odnosno plaše se da on zaista misli ono što govori. A pri tome bi i jedni i drugi (a naročito oni „treći“, i sa leve i sa desne strane) dali milion dolara da znaju da li je to Jeremić samo „preučio“ i previše se uživeo u zadatu lekciju, ili, pak, uz nešto više emocije i ličnog pečata, govori ono što i Tadić više-manje misli.

Jeremićeva velika i ekspresna popularnost (a nešto slično važi i za Rasima Ljajića), pored ostalog, pokazuje koliko je ovom nesrećnom narodu malo potrebno da, čak i nezavisno od stvarnih rezultata, prigrli nekog ko deluje iskreno, govori otvoreno i koliko-toliko pokazuje nekakvu brigu o državnim interesima. Jeremić se naprosto ne uklapa u postojeću podelu uloga („patriote – izdajnici“, „evrofanatici“ i „kosovoljupci“) u kojoj je sve jasno i u kojoj se svi dobro osećaju. Niko zapravo nema pojma kako će se ovaj neobični eksperiment zvani „Vuk Jeremić“ okončati, ali već to što se o njemu – a ne, recimo, o njegovim prethodnicima na mestu ministra spoljnih poslova – priča kao o izuzetku i presedanu govori mnogo toga o karakteru srpske politike tokom ove decenije.

Da se ne lažemo, sve srpske postpetooktobarske vlade (uključujući tu i obe Koštuničine) napravljene su uz blagoslov i veću ili manju asistenciju stranog, tačnije, zapadnog faktora. Svejedno da li je u glavnoj ulozi bio Havijer Solana, Viljem Montgomeri ili Kameron Manter. Da nije tako, okosnicu srpskih vlada bi barem poslednjih 5-6 godina činili radikali. (Zato je malčice, najblaže rečeno, neumesno kada se DSS sada nad tom činjenicom „stranog mešanja“ toliko čudi i zgražava.) Ova vlada je napravljena sa prevashodnim ciljem da bi na kosovskoj priči radikalizovani Koštunica konačno otišao sa vlasti – i da radikali na vlast ne bi došli. I oba ta cilja su ispunjena već u trenutku njenog formiranja. No, ispostavilo se da onaj treći, a zapravo najvažniji cilj, onaj za koga se podrazumevalo da će biti automatski ostvaren sa realizacijom prva dva – definitivno proterivanje Rusije iz Srbije i sa Balkana – time uopšte nije postignut. I upravo oko tog trećeg – i najvećeg – cilja u narednom periodu će se voditi složena diplomatska i obaveštajna bitka, čiji tok će se kolateralno odraziti i na sudbinu aktuelne srpske vlade.

Iako se u trenutku njenog formiranja možda činilo drugačije, ova vlada zapravo nije razrešila srpsku spoljnopolitičku enigmu. Ovo jeste „najzapadnija“ vlada koja se u datom trenutku u Beogradu mogla napraviti bez strane vojne intervencije, ali čak ni ona nije u stanju – ili barem, za sada, ne želi – da u potpunosti ispunjava zahteve Vašingtona i Brisela. U tome leži glavni izvor njene nestabilnosti, ali i šansa za njen produženi opstanak. Naime, na zapadu nisu previše oduševljeni, smatraju da je moglo bolje i da se moralo učiniti mnogo više na oslobađanju od „nacionalističke prošlosti“ i „Miloševićevog nasleđa“. U prevodu, da je trebalo otvorenije dići ruke od Kosova, pustiti niz vodu Dodika i Republiku Srpsku i nipošto ne (pro)davati NIS Rusima. Ali to je ipak njihova („demokratska“, prozapadna) vlada, na čijem formiranju su oni mnogo radili i koju neće rušiti bez preke potrebe, a svakako ne pre nego što joj pronađu adekvatnu alternativu. Na istoku računaju da su, kada se sve sabere i oduzme, imajući na umu gasni sporazum, socijaliste i Vuka Jeremića, još i dobro prošli.

Sa zapada tu vladu povremeno malo medijski zaljuljaju i zatresu, više radi upozorenja Tadiću da nije nedodirljiv i pojedincima oko njega da se ne zanose previše snovima o „slovenskom bratstvu“. Ali je ipak neće obarati, barem sve dok se rejting LDP-a i Mlađana Dinkića vuče po prašini i dok se ne vidi koliko će daleko Nikolić i Vučić da odu u svom „evropeizovanju“. A na istoku verovatno više i ne računaju da bi – pogotovo nakon raspada radikala – u doglednoj budućnosti u Beogradu mogli imati vladu koja bi im bila mnogo više naklonjena. Razume se, Rusi bi sigurno neuporedivo više voleli da umesto Dinkića vide Koštunicu, baš kao što bi Amerikanci više voleli da je tu Čedomir Jovanović. Ali Tadiću do daljnjeg odgovara upravo ovako (Čeda i Koštunica napolju, radikali u autu, Nikolić na vratima, ali sa spoljne strane) i tako će barem još neko vreme i biti.

No, nezavisno od sudbine jedne tranzicione vlade, ova politička garnitura na čelu sa Tadićem možda ima jedinstvenu istorijsku priliku da realizuje ono što Koštunica iz različitih razloga nije umeo, a koja, recimo, Miloševiću, nezavisno od svih grešaka koje je pravio, sa pijanim Jeljcinom i slabom Rusijom, realno nije bila ni pružena. Dakle, priliku da u novom, savremenijem aranžmanu izvede stari DŽejev, a u suštini Brozov – da ne idemo sad baš do Svetog Save – čuveni hit: „Ni na istok, ni na zapad“! Učestale posete Tadića i naročito Jeremića Africi i Latinskoj Americi, obnavljanje srdačnih odnosa sa starim partnerima iz Titovog vremena (Egipat, Libija, Indonezija, Kuba...) sve jasnije ukazuju da će Srbija u ovoj geopolitičkoj stisci pokušati da zaigra na kartu nesvrstanih i „aktivne miroljubive koegzistencije“. Naravno da je Tadić „zapadnjak“. Ali i Koštunica je to bio. Na neki način, bio je to čak i Milošević. Ali ne zaboravimo da je i Tito bio komunista.

To nije laka igra, a nisu to ni one okolnosti. Amerikanci će se mrštiti, baš kao što su se nekada itekako nervirali Rusi gledajući kako im lukavi Zagorac, sve pričajući o socijalizmu, razbija lager i zamiče na zapad. Amerikanci će se, velim, ljutiti, ali sam uveren da bi onaj realističniji deo Obamine administracije pre ili posle uvideo da, nakon svega što je poslednje dve decenije obeležilo srpsko-američke odnose, nije moguće od Srbije tražiti i očekivati više od jednog korektnog stava i iskrene neutralnosti. Kamo sreće da je posle 5. oktobra srpska politička elita imala snage i pameti da to jasno i glasno saopšti svim zainteresovanim stranama.

Treba otvoreno reći, oni koji su – ako su – ikada Klintonu, Bušu ili Bajdenu obećali više, obmanjuju ili Amerikance ili sebe. S druge strane, Rusi, i sami svesni da su daleko i da su prezauzeti svojim neposrednim okruženjem, prihvatiće sve što nije NATO. Rekoh i znam, nije to ono vreme; ova poražena, ponižena, oklevetana i poluraskomadana Srbijica nije ona velika, Titova Jugoslavija, koja je, ne slučajno, bila mezimče svetskih medija i svetskih bankara. Ali valjda danas ovde niko i ne pretenduje i ne sanja o statusu svetske sile i svetskog lidera. Naš današnji cilj, tako mali a, opet, tako zahtevan, mora biti goli opstanak – uz očuvanje minimuma nacionalnog interesa i nacionalnog samopoštovanja.

Razume se, ovo je samo formula i načelni orijentir, čija realizacija bi zahtevala mnogo truda, političke hrabrosti i diplomatske mudrosti. Ali ako u zemlji bude konsenzusa i – ovo nije samo retorička ograda – ako uopšte bude ove zemlje, to bi zaista mogla biti dobitna kombinacija i spasonosan izlaz iz aktuelne geopolitičke zavrzlame. Drugim rečima, usudio bih se reći, za Srbiju danas gotovo da i nema drugog puta – sem „trećeg puta“. I to kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Što pre to svi uvide, biće bolje za sve.