Ima li pisac Dobrica Ćosić pravo na slobodu govora

Reagovanja tzv. građanske Srbije na pismo koje je pisac Dobrica Ćosić uputio srpskim studentima u inostranstvu pokazala su da je fama o političkom „pomirenju“ prve i druge Srbije poslužila u jednokratne politikantske svrhe. Miljenko Dereta, koji se u našoj javnosti neprestano javlja u dvostrukoj, građansko-političkoj ulozi, legitimiše se i kao glasnogovornik i ideolog građanske Srbije, i kao agilni poslanik LDP – kad treba da odigra svoju samoproglašenu poslaničku ulogu u zastupanju interesa nevladinog sektora u Srbiji. U svakom slučaju, on ne želi da ispusti iz ruku svoj ideološki monopol na zastupanje građanske Srbije, što se jasno može prepoznati u tekstu „Sejao vetar, požeo buru”. Tu Dereta nastoji da nam otkrije da se u otporu retrogradnim i nacionalističkim stavovima Dobrice Ćosića stvara treća Srbija, čiji će on biti tumač i zastupnik. To je mlada, obrazovana Srbija spremna da radi, a ne da se žrtvuje u borbi za svoju zemlju.

Naravno, Miljenko Dereta javlja se kao njen predvodnik, ideološki zastupnik i tumač, koristeći se svojevrsnom montažom citata iz tekstova koje su napisali ojađeni studenti iz redova treće Srbije nakon objavljivanja stavova Dobrice Ćosića. Pri tom, Dereta je veoma brižljivo birao citate kako bi pokazao da Dobrica Ćosić još ne odustaje od svog „recikliranog patetičnog mudrovanja o istorijskoj ugroženosti srpskog naroda“.

Govoriti danas o istorijskoj ugroženosti srpskog naroda zaista spada u provokaciju prvog reda – u tumačenjima ideologa građanske Srbije, za koje se o srpskom narodu može govoriti samo kao o izazivaču ratova u Jugoslaviji, ali ne i kao o narodu koji je u dvadesetom veku pretrpeo najveća istorijska iskušenja. Miljenko Dereta je posebno zadovoljan odgovorima koji stižu sa „levice“, iz redova omladine Socijaldemokratske unije (nije poznato da li ova stranka i dalje efektivno postoji, osim što u parlamentu ima večitog poslanika Žarka Koraća) koji daju dragoceno različitu sliku o mladima u Srbiji. Njihov istup, međutim, pun je negativnih predrasuda i najčešće uvredljiv.

Miljenko Dereta i sledbenici građanske, liberalno-demokratske Srbije do juče su govorili o najezdi klerofašizma i dominaciji nacionalizma u Srbiji kao vladajućoj ideologiji koja se naročito ukorenila u novim generacijama. Pismo Dobrice Ćosića studentima predstavnici omladine SDU iskoristili su da po ko zna koji put ponove optužbe na njegov račun, kao čoveka odgovornog za otmice i zločine u Sjeverinu i Štrpcu, i da istaknu neizbežni zahtev za suočavanjem s prošlošću u kojoj je Dobrica Ćosić zastupao monstruozne ideje što su izazvale eskalaciju građanskog rata u Jugoslaviji.

Svako ko je makar i prelistao Ćosićeve zapise iz vremena kada je obavljao predsedničku dužnost mogao je da vidi da je upravo Ćosić svim silama nastojao da zaustavi krvoproliće u Jugoslaviji. Ali to ne interesuje omladinu SDU i njene mentore, za njih je važno da nađu odgovarajući povod da sa svojih ekskluzivnih anacionalnih „levičarskih“ pozicija još jednom pokažu kako je srpski nacionalizam glavni krivac za razbijanje jugoslovenske političke idile. Oni se ne libe da sebe proglase i za revolucionarni postoktobarski sud (kao pravi izdanak radikalnih „levičara“), koji bi, da je revolucija u potpunosti uspela, kaznio Dobricu Ćosića za ono što je napisao o Albancima. Oni ne propuštaju da istaknu svoje nezadovoljstvo što je „Službeni glasnik” objavljivao knjige Dobrice Ćosića – aktivisti bi to rešili po kratkom postupku: zabranili bi štampanje knjiga pisaca koji nisu po njihovoj „levičarskoj meri“ i koje optužuju za humana preseljenja, ratove, razmenu teritorija, ubistva, otmice i govor mržnje. Oni sasvim gube iz vida da je „Službeni glasnik” štampao knjige autora koji su pripadali najrazličitijim političkim, estetičkim i ideološkim orijentacijama.

Veoma je interesantno da Miljenku Dereti, kao velikom borcu za ljudska prava i protivniku govora mržnje, kao ni njegovim „levičarima“ iz SDU, ne smeta otvoreni govor mržnje Biljane Srbljanović, koja je pozvala na linč Dobrice Ćosića, služeći se najprizemnijim uvredama i diskvalifikacijama, što je njen već prepoznatljiv manir. Srbljanovićeva zahteva da se zabrani javno nastupanje Dobrici Ćosiću, koji je imao dovoljno građanske hrabrosti da se obračuna sa svojim ideološkim zabludama, i priznao svoje greške i iluzije, bivajući često najžešći sudija samom sebi.

Biljana Srbljanović i naši liberalno i građanski orijentisani ideolozi sad traže da se „zlim starcima” konačno oduzme reč, i to čine otvoreno – uživajte, kažu, u svojoj nezasluženoj slobodi i držite se što dalje od javnog života. Po njima, treba sprovesti svojevrstan nemilosrdni ideološki i politički lapot. Biljana Srbljanović je najjasnije izrazila ovo stanovište sledećim rečima:

„Sram ga, bre, bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram. Nema od ove države ništa dok i poslednji zli starac, odgovoran za moralni i materijalni sunovrat nerođenih generacija, bude i dalje govorio.“

Zar ovo nije školski primer govora mržnje protiv koga se tako zdušno, ali očigledno veoma selektivno, zalažu predstavnici građanske Srbije, kojima su ovakvi ispadi, jasno je, dozvoljeni? I to zato što ne mogu više da se suzdrže u izražavanju svoje ideološke isključivosti i težnje da do kraja diskvalifikuju svoje ideološke neistomišljenike.

Poznata je činjenica da se Dobrica Ćosić najodlučnije i najdalekosežnije suočio s pogubnim posledicama jugoslovenske ideologije koju pripadnici omladine SDU i treće Srbije Miljenka Derete i dalje slikaju kao da se nije odigrao krvavi građanski rat i kao da savezna država nije razbijena. Oni i dalje govore o ideologiji jugoslovenstva kao o političkoj praksi koja je predlagala suživot, jednakost i solidarnost. Prema njihovom mišljenju, ideologiji jugoslovenstva nije bilo važno kako se ko zvao, a oni koji su s namerom da ubiju ušli u voz u Štrpcu i Sjeverinu svoje su žrtve birali samo na osnovu imena.

A kako su birane žrtve srpskog naroda, to ne interesuje zagovornike jugoslovenske ideologije, jer je za njih srpski nacionalizam razorio spasonosnu ideju jugoslovenstva, koje je zahtevalo da se poštuju nacionalna i ljudska prava.

U kolažu citata koje koristi Miljenko Dereta sadržana je i težnja da se na što ubedljiviji način predstavi ideja treće Srbije, u kojoj nema mesta za one što i dalje potpiruju srpski nacionalizam i tako sprečavaju ubrzanu modernizaciju Srbije po kalupu izlivenom u redovima Liberalnodemokratske partije, čiji je Dereta poslanik. Miljenko Dereta se poziva i na tekst M. Čirića, koji kaže da ne čita dela pisaca rasista, te da ni otvoreno pismo Dobrice Ćosića nije pažljivo pročitao, što, međutim, nije razlog da ne iznese svoj sud o njegovom „razornom delovanju“. Ali to za ove ostrašćene ideološke jurišnike nije mnogo bitno; oni se služe ideološkim diskvalifikacijama dok optužuju Dobricu Ćosića, ali i srpske nacionaliste, za sva zla proistekla iz građanskog rata u Jugoslaviji.

Očigledno je da su napadi na Dobricu Ćosića neka vrsta ideološke inicijacije za ulazak u krug posvećenika nekad agilne druge Srbije, a sada novorođene treće Srbije. Mirko Simonović nam iz Utrehta poručuje da on živi u središtu bikulturalnosti i oseća da je kod kuće i u Srbiji i tamo gde živi, a pri tom voli strance, govori njihov jezik, živi sa njima i zna da ne postoji „neprijatelj“ koji je „demonizovao i ozločinio“ naš narod. On sebe smatra za noćnu moru svakog etničkog čistunstva.

Bikulturalnost, negiranje da je bilo demonizovanja Srba, kulturno i jezičko prožimanje, borba protiv etničkog ekskluzivizma i ksenofobije, antifašizam, ljubav prema strancima – sve su to postulati treće Srbije koje nam predstavlja (nezaleđeni) aktivista građanskog društva i narodni poslanik LDP Miljenko Dereta. Ali to je stara i izraubovana ideološka roba druge Srbije u novom pakovanju, gde postoje konstante u ideološkom središtu: Srbi su ksenofobičan narod koji veruje da postoji neprijatelj koji ga je ozločinio, Srbi su ti koji teže etničkom čistunstvu i poništavanju multikulturalnosti.

Jasno je da je Miljenko Dereta pažljivo birao kako će montirati citate, ali ovom prilikom treba navesti i stavove koji verovatno nisu odgovarali novoj ideološkoj konstrukciji ovog velikog borca. Oni pokazuju do koje mere može ići govor mržnje koji to nije ako se odnosi na Dobricu Ćosića i srpske nacionaliste.

Aleksandar Lučić u tekstu „Fusnota o banalnosti zla” napisao je sledeće rečenice:

„Par dana pred Novu godinu održana je 'tradicionalna' konvencija grupe srpskih studenata u inostranstvu, navodno su zamolili Dobricu Ćosića da im se obrati. Ovaj im je molbu blagonaklono uslišio, doduše pismom; valjda mu je bilo preteško da ustaje iz sanduka. U pismu zahteva od podmlatka – koji je imao sreće da studira u inostranstvu – da poklone svoje živote nekoj nebuloznoj izmišljotini o naciji kojom se ponosi kao da je nešto čega se sam dosetio, a ne prosta onomatopeja smrti i rušenja. Pored sve njegove žudnje za harizmom, ostaje samo utisak ledenog ljudoždera koji, uplašen da će ga zaboraviti, traži svežu krv. Zaista bi bilo sjajno osuditi ga na svest o sebi, i to ne samo na svest koliko je beznačajan u stvarnom svetu, već da je običan zlotvor i da se izvukao, da je jedino dostignuće koje mu se može priznati to što je, ruku krvavih do lakata, dočekao duboku starost. U naraciji srbijanskog javnog mnjenja neotesani patuljak nekrofilskog šunda i dalje uživa status seoskog vrača. Ipak, gadno je videti ga još uvek u punoj snazi. Sasvim je izvesno da će od kompletnog Ćosićevog životnog dela, koliko god on maštao o sopstvenom značaju, uskoro ostati samo mučna fusnota u studijama o banalnosti zla – ali teško je poželeti ogavnom starcu da spozna jednom i zauvek tačno šta je on, tačno ko je i koliko to zaista malo znači.“

Ovaj citat nije našao mesta u citatnom mozaiku Miljenka Derete, ali on u velikoj meri predstavlja sublimaciju problema pred kojom se nalazi građanska Srbija, koja se tako uporno zalaže za poštovanje ljudskih prava, borbu protiv govora mržnje, za toleranciju i multikulturalnost.

Problem je u tome što zalaganje za ove civilizacijske vrednosti i načela ne trpi odstupanja. One se moraju braniti uvek i u svakoj prilici i imaju univerzalnu važnost i primenu. Zato se predstavnicima građanske Srbije koji se sada svrstavaju u treću Srbiju postavlja sledeće elementarno pitanje: ima li pisac Dobrica Ćosić pravo na slobodu govora i mišljenja i zastupanja svojih ideja o sudbini i istorijskim izazovima pred kojima se danas nalazi srpski narod? To je jednostavno pitanje na koje mora da odgovori građanska Srbija, koja očigledno ne može da prevaziđe svoju ideološku ograničenost i ostrašćenost, što se pokazalo i u tekstu aktiviste Miljenka Derete, ideologa treće Srbije, u kojoj nema mesta za one što ne dele ideološke i političke stavove naših građanista. Za njih je rezervisan govor mržnje i nipodaštavanja, a slutim kakva bi im bila sudbina da ova politička grupacija kojim slučajem dođe u priliku da odlučuje o ostvarivanju osnovnih ljudskih prava neistomišljenika.