Ima li kraja našem samoponižavanju

Naše ne samo aktuelno političko iskustvo jasno nam pokazuje da nikako ne uspevamo da zatvorimo krug samoponiženja i pristajanja da prihvatamo sve teža i za nas ponižavajuća uslovljavanja, koja nam nameću naši sadašnji evropski pokrovitelji.

Politički dron, koji je ovog puta prizemio lično premijer Albanije Edi Rama, samo je dokaz više da je on ispunio postavljeni zadatak da nam prenese poruku njegovih starih pokrovitelja iz SAD i EU da Srbija mora da prizna realnost nezavisnog Kosova i to kao konačni uslov za okončanje našeg mukotrpnog i bezalternativnog procesa evropskih integracija.

Uporno zalaganje naše vladajuće političke oligarhije, predvođene preobraćenim evropoklonicima premijerom Vučićem i predsednikom Republike Nikolićem, za razvijanje i unapređenje dobrosusedskih odnosa osnovni je aksiom njihove spoljne politike, bez obzira na to što se naša država neprestano provlači kroz toplog zeca uslovljavanja i sve drastičnija ponižavanja.

Našoj snishodljivosti i samozavaravanju kao da nema kraja. Ali to njih neće pokolebati bez obzira na to što je premijer Albanije iskoristio svoju istorijsku priliku (i samo u tome ova iznuđena poseta ima istorijski karakter) da ponovo na bezobziran način afirmiše usred Beograda velikoalbanske pretenzije i koncepciju Velike Albanije pozivajući srpsku vladu da prizna nezavisnost tzv. kosovske države. Pri tome se on u svom najnovijem političkom performansu zalagao za stvaranje Velike Evrope u koju bi ušle i albanske teritorije, a koje bi prethodno bile sabrane u prirodnu ili veliku Albaniju.

Pri tome se mora jasno reći o kojim se to albanskim teritorijama radi. I ovakav bezobzirni (eufemistički rečeno nediplomatski) potez nije ocenjen od strane predstavnika Evropske unije kao provokacija bez presedana, već je Evropska komisija u Briselu ponovila svoju politikantsku mantru da ova poseta treba da dovede do preokreta u odnosima Srbije i Albanije i da lideri dve zemlje moraju da pokažu novu rešenost za obnovu veza i unapređenje regionalnog dijaloga na Zapadnom Balkanu, kao i pokretanje procesa pomirenja.

Vrhunsko licemerstvo sadržano je u rečima ambasadora SAD Majkla Kirbija da mu je veoma jasna delikatnost i osetljivost posete premijera Albanije, ne nalazeći za shodno i prikladno da osudi neprihvatljivo i destruktivno ponašanje Edija Rame. Predsednik Republike je na ovakvu delikatnu i decentnu izjavu američkog ambasadora izjavio da je Srbija preuzela inicijativu da sa svim susednim državama gradi što bolje odnose i da će tako biti i ubuduće. Pri tome je on izveo sasvim providan i marketinški manevar ne primajući na razgovor „uvaženog“ gosta iz Albanije. Na delu je jasna podela posla u kojoj predsednik Republike ima ulogu da bude tzv. branitelj srpskih nacionalnih interesa zastupajući tvrđu nacionalnu politiku, ali to je samo providan politikantski trik koji se može prepoznati u mnogim prilikama.

Mi smo inače veoma dobro na svojoj koži osetili šta zaista znači ta delikatnost SAD i EU koja se uvek završavala kao vrhunska hipokrizija i neprestano vršenje pritiska na Srbiju da se stalno žrtvuje u ime evropskih ciljeva i da se odriče svojih osnovnih nacionalnih i državnih interesa kako bi se obezbeđivala regionalna stabilnost i dobrosusedska saradnja bez reciprociteta i stvarnih i iskrenih gestova razumevanja i saradnje koji bi dolazili iz naših susednih država nastalih nakon razbijanja jugoslovenske federacije.

Ali kako ostvarivati i promovisati dobrosusedsku saradnju kada premijer Albanije koristi posetu Srbiji da otvoreno zagovara koncept Velike Albanije, o čemu najbolje svedoči njegov stav da pored poziva da priznamo nezavisnost kosovske države “nema razloga da Albanci iz Preševske doline imaju manje mogućnosti, prava, manje sloboda nego Srbi na severu Kosova“. Albanci koji žive u opštinama na jugu Srbije imaju manje prava nego Srbi na Kosovu. Albanija će podržavati to da pitanje rešavanje problema u Preševskoj dolini bude suštinsko na putu približavanja Srbije ka EU i neće dozvoliti asimilaciju Albanaca na tom području. "Stalno sam u mislima sa Albancima na jugu Srbije. Ne radi se o promeni jedinstvene formule. Govorim o kvalitetu odnosa prema srpskoj manjini na Kosovu koji je veoma fascinatan i koji može da se sledi“.

Ovo je očigledan primer mešanja u unutrašnje stvari države Srbije, ali i jasan znak da je za njega Kosovo deo velike Albanije u okviru velike Evrope, što je priča za evropske zvaničnike, čiju podršku očigledno ima u svojim nastojanjima da srpskoj javnosti i vladi stavi do znanja ono što je u stvari stav SAD i Evropske unije, da je Briselski sporazum samo tranzitna stanica za priznavanje nezavisnosti Kosova od zvanične Srbije kao uslov za okončanje puta za ulazak u EU.

I taj uslov je sada više nego ikada jasno naznačen i određen i za tu ulogu se nije mogao naći bolji akter. Aktuelizovanje koncepcije Velike Albanije na ovakav bezobziran način nije noćna mora srpske politike, već osnovna politička platforma panalbanske politike, koja treba da dovede do normalizacije već uspostavljene prirodne Albanije, o čemu je najjasniju argumentaciju u nekoliko navrata izneo istoričar i veliki poznavalac srpsko-albanskih odnosa Dušan Bataković. Pri tome evropske zvaničnike ne zanima kako se i koliko poštuju i ostvaruju prava i slobode srpske manjine u na Kosovu i Metohiji koja živi u enklavama i getoima, praćena i stalnom zebnjom o mogućem ponavljanju pogroma iz marta 2004. godine. To je fascinatan primer odnosa prema srpskoj manjini u interpretaciji Edija Rame, koji je primenjen i u Albaniji, gde su Srbi izloženi višedecenijskoj asimilaciji, negiranju elementarnih ljudskih i građanskih prava, a da u isto vreme premijer albanske države ima obraza i smelosti ili, bolje reći, drskosti da govori o asimilaciji Albanaca u Preševskoj dolini koja je deo srpske državne teritorije.

Premijer Albanije nastupao je u ovoj poseti Beogradu više kao premijer tzv. nezavisne države Kosovo i ideolog velike Albanije, a da pri tome nije pokazao spremnost i volju da se problematizuje pitanje položaja Srba u Albaniji jer se ovo pitanje za njega kao zastupnika evropskih vrdnosti i evropskih integracija u Veliku Evropu i ne postavlja, pošto je ono rešeno tako što je sprovedena temeljna albanizacija srpskog stanovništva na tlu Albanije.

Sama činjenica da se on na administrativnom prelazu Končulj poklonio zastavi velike Albanije koju su razvili kosovski Albanci kličući velikoj Albaniji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakve dileme o tome šta su bile i jesu prave namere premijera Albanije, koji je bio u „istorijskoj“ poseti, koja sigurno neće doprineti normalizaciji odnosa između dve države, bez obzira što su ambasadori Kvinte i Evropske unije u Srbiji ocenili u razgovoru sa predsednikom Vlade Srbije Vučićem da je poseta albanskog premijera Rame bila istorijska i značajna za saradnju i stabilnost u regionu uprkos Raminoj provokaciji. O njoj samo govore zvaničnici naše vlade, dok predstavnici međunarodne zajednice diplomatski i delikatno prelaze preko otvorenog mešanja u unutrašnje odnose srpske države, čiji je integritet i ovog puta doveden u pitanje.

O suverenitetu naše države više se i ne može govoriti, ali moramo sačuvati nacionalni integritet i samopoštovanje jer to je osnovna pretpostavka da ne pristanemo na ovakav licemeran i ponižavajući odnos međunarodne zajednice, kojoj je u interesu samo da se ostvaruje njihova politička agenda i u kojoj razvijanje dobrosusedskih odnosa ima posebno mesto bez obzira na to koliko taj proces imao suštinski sadržaj i smisao.

Za nas i dalje ostaje veliko pitanje - zašto Zapad i dalje nagrađuje albanski nacionalizam. To je dilema koja se i danas nama nameće kao istorijska konstanta, nastala još u vremenu formiranja nezavisne albanske države pod pokroviteljstvo tadašnjih velikih sila koje i danas izdaju licemerna saopštenja o istorijskoj poseti albanskog premijera i otvaranju nove stranice u ostvarivanju dobrosusedske saradnje. Zaista, ima li kraja samoponiženju, samozaboravu i snishodljivosti naše vladajuće političke oligarhije.