Ideološka haranga protiv Smilje Avramov

U našoj javnosti deluje veoma uticajna i jasno politički i ideološki profilisana grupacija novinara, publicista, nevladinih parapolitičkih aktivista i “naučnih“ delatnika koji su svoje karijere izgradili na kritici dvedesetih godina sa posebnim i stalnim osvrtom na pogubnu ulogu srpskog nacionalizma i ekspanzionizma u razbijanju jugoslovenske zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti. Zato i nije veliko iznenađenje što oni i danas veoma agresivno i istrajno, i to nakon svih sprovedenih demokratskih promena, koriste svaku priliku da iznova dokažu da je u našem društvu i dalje dominantan duh zloglasnih devedesetih godina.

Najnovija prilika im se ukazala povodom dodeljivanja ordena u sklopu obeležavanja dana državnosti Republike Srbije profesorki Pravnog fakulteta Smilji Avramov. Naš poznati karikaturista Koraks se prvi oglasio tako što je u svojoj „karikaturi“ smestio Smilju Avramov u društvo Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, đavola i sejača smrti. Ovu nepriličnu i politikanstvom obeleženu „karikaturu“ je odmah prokomentarisao dežurni detektor duha devedesetih Teofil Pančić, koji je napisao da je Koraks ipak preterao i pri tome je postavio svojevrstan „estetski postulat“ pitajući se zar nije u osnovi svake satire sadržano preterivanje. I to „kreativno preterivanje“ nije zanemarivanje činjenica nego njihovo podvlačenje.

A po njemu su neupitne činjenice njegova ničim argumentovana i potkrepljena tvrdnja da je profesorka Smilja Avramov služila jednom ubilačkom režimu u okviru svoje struke i u granicama svojih mogućnosti. Ovoj olako izrečenoj tvrdnji i otvorenoj ideološkoj difamaciji se pridružila i istoričarka - društveno-politička radnica Dubravka Stojanović, inače poznata po svojoj objektivnosti, dodajući svoje viđenje da je dodeljivanje ordena Smilji Avramov velika uvreda za katedru međunarodnog prava beogradskog Pravnog fakulteta na kojoj je predavao niko drugi do Vojin Dimitrijević. Ali ko je u proteklim decenijama dao izuzetno veliki doprinos u građenju ugleda ove katedre ako to nije svojim delovanjem i naučnim doprinosom učinila upravo Smilja Avramov.

U ovakvim ideološkim iskazima se ne radi o elementarnim faktima već o težnji da se dokaže određena ideološka i politička tvrdnja bez obzira na to koliko ona ima uporišta u objektivnim činjenicama. Ali ovde se radi o veoma jednostavnom i suštinskom pitanju. Gde su granice tzv. kreativnog preterivanja u satiričnom izrazu i gde su granice slobode govora ako se ne vodi računa o elementarnim istorijskim činjenicama i elementarnom poštovanju ljudskog dostojanstva.

Profesorka Smilja Avramov je u jednom kratkom periodu devedesetih godina na početku jugoslovenske krize bila pravni savetnik Slobodana Miloševića, ali sigurno nije bila kreator njegove politike jer je vrlo brzo nakon prvih pregovora o sudbini Jugoslavije i Srbije napustila ovu poziciju. Treba potražiti u dokumentaciji kakva je bila njena pozicija u pregovorima koji su vođeni i na koji način je ona ocenila vođenje politike koju je kreirao Slobodan Milošević.

Inače je veoma dobro poznata činjenica da je on vrlo „pomno" slušao, uvažavao i primenjivao savete i ozbiljna upozorenja najvećih pravnih i političkih autoriteta. Ali svrstavati Smilju Avramov u društvo najozloglašenijih nacističkih i fašističkih zločinaca nije nikakvo satirično preterivanje, već ordinarna ideološka i politikantska diskvalifikacija najniže vrste kojom se inače veoma često služe najistureniji i najagilniji teoretičari našeg stalnog povratka u devedesete i naše nesposobnosti da konačno izađemo iz zabrana nacionalizma i ksenofobije.

Samo i letimičan uvid u biografiju Smilje Avramov može nam dati dovoljno činjenica i argumenta da se radi o naučniku izuzetnog opusa, dokazanom antifašisti, koji poseduje veliki moralni i lični integritet, koji mogu dovoditi u pitanje samo oni koji se neprestano služe ideološkim podmetanjima i najprizemnijim difamacijama, ne vodeći računa da se radi o jednom od najuglednijih i najstarijih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.

Zato i čudi što nema nikave reakcije pravničke javnosti i samog Pravnog fakulteta, na kome je ona ostvarila svoju nespornu profesorsku, naučnu i stručnu karijeru. Zato treba navesti samo nekoliko najvažnijih biografskih podataka Smilje Avamov. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušaku 1936. godine. Tokom Drugog svetskog rata, ustaše su ubile jedannaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka je stekla na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Na ovom fakultetu je izabrana za asistenta 1949. godine, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965.godine, a od 1973, godine je šef katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Studirala je i u Beču i Londonu i usavršavala se na na Harvardu i Kolumbija univerzitetu. Bila je dugogodišnji predsednik Svetskog udruženja za međunarodno pravo. Obavljala je i funkciju predsednika Svetske konfederacije za mir i razoružanje sa sedištem u Londonu, a bila je i član odbora za istraživanje ratnih tzločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu.

Član je Senata Republike Srpske. Objavila je mnoštvo naučnih članaka i knjiga: Međunarodno javno pravo, Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, Genocid u Jugoslaviji u svetlu međunarodnog prava, Opus Dei - novi krstaški pohod Vatikana, Postherojksi rat Zapada protiv Jugoslavije, Trilaterana komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija.

Zato predstavljati Smilju Avramov, koja se temeljno i dugo godina bavila uzrocima i posledicama genocida nad Srbima i čija je porodica stradala u ustaškom logoru Jasenovac u Drugom svetskom ratu, kao sledbenika Hitlera i Musolinija spada u red najdrastičnijih kršenja i poništavanja osnovnih principa objektivnosti i ljudskog dostojanstva. A verovatno je ona izložena ovoj nedostojnoj ideološkoj i politikanstkoj harangi zato što je uvek nastojala da se spozna i obelodani istina o uzrocima jednog od najvećih zločina u Drugom svetskom ratu - genocida nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Svojim knjigama, naučnim radovima, javnim nastupanjima i delovanjem ona je uvek ukazivala na opasnost od mogućeg ponovnog oživljavanja fašizma i ustaštva, ali i na potrebu da se dosledno i na istorijski zasnovanim činjenicama artikulišu i brane srpski nacionalni i državni interesi.