Homoseksualnost i "Parada ponosa" – pogled sleva (I)

 Kako se približava dan najavljenog okupljanja i šetnje homoseksualaca, javnost postaje, kao i do sada povodom tog pitanja, sve više uzburkana i polarizovana. Jedni izričito podržavaju "Paradu ponosa", drugi je izričito odbacuju. Čini se, ipak, kako to obično biva kod ovakvih i sličnih rasprava koje se odlikuju viškom strasti na obe strane, da neke bitne stvari još uvek nisu primećene i razjašnjene. Stoga je, zarad povratka ove rasprave u tok racionalne javne diskusije, ako je ona još uvek moguća, potrebno postaviti i rešiti neka sporna pitanja.

Moralnost homoseksualnosti – konzervativno i moderna perspektiva

Na prvom mestu je upitno šta se zaista podrazumeva pod nazivom "Parade ponosa", odnosno koji je smisao tog naziva i kakvu javnu poruku on šalje. Odgovornost za ovu nejasnoću leži, naravno, na organizatorima parade. Ako se zna da je ponos moralna kategorija, s pravom se postavlja pitanje u kom smislu je ova manifestacija moralna? Da li je reč o moralnosti homoseksualnog opredeljenja kao takvog, koje se onda javno pokazuje, ili o moralnosti kao hrabrom ispoljavanju i odbrani nekog stava koji u određenom stepenu nije sporan, ali biva u društvu, na neposredan ili posredan način, ugrožen i proterivan? Dva suštinska aspekta parade, karnevalski i protestni, simbolički upućuju na prvi, odnosno drugi momenat ove dileme, a u samoj paradi se dosta prepliću i ne razlikuju. Problem je, međutim, što ovi momenti nisu jednako nesporni i što bi ih valjalo zbog toga razdvojiti.

Ovaj problem se još više usložnjava ekstremnom reakcijom konzervativne desnice. Ona bez ikakve dileme odbacuje ne samo moralnost homoseksualnosti, već i "Parade ponosa" u celini, i to na vrlo agresivan način koji ponovo, kao i u ranijim situacijama, prerasta u poziv na linč homoseksualaca. Homoseksualnost je, po ovim desničarima, nemoralna jer je "bogohulna", "vređa tradiciju", "neprirodna", odnosno "bolesna" itd. I zbog (svega) ovoga je treba sasvim prognati. Problematičnost ovog pristupa je u tome što su kroz istoriju mnogi napredni pokreti i ideje bile, od strane konzervativaca i reakcionara, označene kao nemoralne i neprirodne, i na isti način osuđivane i proterivane. Ako je "svaka vlast od Boga", onda je demokratija, koja proklamuje da je "svaka vlast od naroda", svakako bogohulna stvar; ako su hijerarhijski i represivan odnos između muškarca i žene, ili određena religija sa svojim običajima, važan deo neke tradicije do koje se nepopustljivo drži, onda emancipacija i ravnopravnost žene, ili društveno prisustvo neke druge religije sa suprotnim ili bar različitim običajima, svakako vređaju tu tradiciju; ako su osobe sa urođenim (ili čak samo stečenim) invaliditetom ili anomalijama, u direktnom smislu koji ne ostavlja mesta ikakvom promišljanju, naprosto "neprirodne", a psihički poremećene ili obolele naprosto "bolesne", i zbog toga ih treba potpuno izolovati od društva ili čak iskoreniti, onda je svako zalaganje za neka njihova prava, koja su nešto drugo od "prava" da budu zatvorene ili uništene, nešto neprihvatljivo. Na sreću, moderno društvo se izborilo za prava naroda, žena, fizički defektnih ili psihički obolelih, i u tom pogledu čak preokrenulo dotadašnji pogled na moral. Naime, sa stanovišta modernosti i morala koji je u njoj razvijen, mnogo šta što je u dotadašnjoj tradiciji bilo označeno kao moralno, ispostavilo se kao nemoralno, i obrnuto. Ovo stanovište je tako ponovo uvelo razliku između običaja i morala, odnosno tradicije i uma, koja je iskrsla sa nastankom (grčke) filozofije i njenom kritikom tradicionalne običajnosti. Filozofija je utvrdila da nisu svi običaji neke zajednice istovremeno moralni, naprotiv, neki ili mnogi su nemoralni. Tako je, iz moderne perspektive, nemoralno vlast otimati od naroda, tlačiti ženu, diskriminisati ljude zbog njihovih drugačijih religioznih uverenja ili surovo postupati prema obolelima. Zato je kriterijum koji nameće konzervativna desnica, a to je bespogovorno pozivanje na "Boga", "tradiciju" ili "prirodu" i "zdravlje", shvaćene biologistički i obojene socijal-rasistički, neispravan.

Međutim, ovo ne znači da je samim tim odbrana i promovisanje homoseksualnosti kao vrednosnog stava, koje je prisutno u karnevalskom aspektu "Parade ponosa", društveno progresivna pojava. Ako konzervativni desničari koriste pogrešne argumente u osporavanju homoseksualnosti, ne znači da su argumenti njenih protagonista automatski ispravni. Nas ovde zanima ispravnost nekog stava isključivo s obzirom na modernu idejnu perspektivu koju smatramo progresivnijom od premoderne, konzervativne. Kada je reč o moralnosti neke pojave, onda je ovu perspektivu u njenom filozofskom obliku najbolje izrazio Imanuel Kant. Po Kantu, moralno je sve ono što možemo racionalno hteti da važi kao opšti zakon; drugim rečima, ono što ne možemo racionalno hteti da važi kao opšti zakon, jeste nemoralno. Kao odlučujuća instanca moralnog rasuđivanja postavlja se, dakle, racionalnost, a ne "Bog", "tradicija" ili sirovo shvaćene "priroda" i "zdravlje". Reč je o čuvenom kantovskom obrtu od heteronomije ka autonomiji uma u moralnoj sferi. Sada se postavlja važno pitanje: da li je homoseksualnost u ovom modernom (a ne konzervativnom) smislu moralna ili ne? A ako smatramo da u osnovi određenih prava treba da stoji ovako shvaćen moral, da li su onda prava homoseksualaca na sasvim istom nivou kao prava naroda, žena ili religioznih, rasnih i nacionalnih manjina? Pristalice i aktivisti gej-pokreta misle da jesu, i dovode borbu za prava homoseksualaca u vezu sa nekadašnjom borbom za prava diskriminisanih i proganjanih društvenih grupa, što bi trebalo da ukaže na napredni karakter ovog pokreta. Međutim, sporno je da li među ovim pokretima i idejama postoji takva veza.

Primat heteroseksualnosti i nemoralnost homoseksualnosti

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, neophodno je poći od nekih manje-više neospornih istina. Naime, teško se može poreći da je čovek po prirodi heteroseksualno biće. Telesni izgled i fiziološki sklop muškaraca i žena nepobitno upućuje na ljudsku heteroseksualnu prirodu. Ne pitamo se zašto neko jeste ili kako postaje heteroseksualac, već zašto jeste ili kako postaje homoseksualac, pošto s pravom pretpostavljamo da je heteroseksualnost prirodno data i primarna, a homoseksualnost odstupajuća od ove pravilnosti usled prirodno nasleđenih ili društveno oblikovanih okolnosti. Čovekova prirodna heteroseksualnost je u vezi sa održanjem (ljudske) vrste. Ali, održanje čoveka kao vrste nije samo biološki, već istovremeno i moralni zakon, što ljudskom postojanju daje smisao koji ga uzdiže iznad puke životinjske reprodukcije. Naš život je neka vrsta dara, jer su nam ga podarili naši roditelji. A darove, kao što znamo, valja davati, odnosno vraćati. Na ovakvoj razmeni, po nekim antropolozima, počiva svako ljudsko društvo, a ona je prisutna i u osnovama moralnosti - čini drugima samo ono što želiš da i oni tebi čine, odnosno nemoj da činiš drugima ono što ne želiš da oni tebi čine. Ovaj stav je samo jednostavnija formulacija gore navedenog Kantovog moralnog imperativa. On nam govori da smo, s obzirom na naše rođenje koje nam je darovano i time nastalu situaciju duga, moralno dužni da postanemo roditelji i da time nekom drugom ljudskom biću takođe podarimo život. Ne treba posebno spominjati koliko deca, sama po sebi, oplemenjuju život roditelja i ljudi uopšte. Problem sa homoseksualnošću je sada u tome što je ona u ovom smislu, i samo u njemu, a ne onom koji forsira konzervativna desnica, protivna prirodi i moralu; ona se isključuje iz biološkog zakona održanja ljudske vrste, koje je temeljna pretpostavka čovekovog života, samim tim i svega što u njemu nastaje i postoji, ali i moralne obaveze vraćanja duga koja se sastoji u rađanju novog života, istog onog koji smo mi dobili i koji uživamo. Stoga bi svet u kome bi homoseksualnost važila kao opšti zakon, tj. u kojem bi svi ljudi bili homoseksualci, bio osuđen na propast, jer ne bi mogao dalje da se održava, a trenutak kada bi oni postali većina bio bi početak njegovog kraja, odnosno odumiranja. Zato mi ne možemo racionalno hteti takav svet, i zato je homoseksualnost kao vrednosno opredeljenje nemoralna stvar koja je, kao takva, neprihvatljiva. Prvi, karnevalski aspekt "Parade ponosa" pokazuje se na taj način kao nelegitiman.

Na ovom mestu vidljiva je bitna razlika između nekih nesumnjivo naprednih ideja, s jedne, i (pro)homoseksualnog stava, s druge strane. Nema ničeg spornog u univerzalnom važenju i ostvarivanju prava naroda, žena ili religioznih, rasnih i nacionalnih manjina. Naravno, ova prava su, kao svaka prava, ograničena pravima drugih, tj. u njihovom važenju i ostvarivanju ne smeju biti ugrožena nečija druga, takođe legitimna prava, jer tada više nije reč o ravnopravnosti, već o privilegovanosti, ili čak dominaciji i nasilju jedne grupe nad drugom. Tako se demokratija ne sme izroditi u tiraniju većine nad manjinom, ravnopravnost žena u njihovu privilegovanost, a prava društvenih manjina u ovo ili ono nasilje protiv većine. Ali, sve dotle dok ne dođe do toga, tj. dok se nečija prava ostvaruju uz poštovanje prava drugih, a većinski društveni identitet i stav formira u demokratskoj društvenoj atmosferi, nema nikakvih legitimnih prepreka za formiranje ovog većinskog identiteta, odnosno stava. Konkretno rečeno, sam po sebi svakako nije neprihvatljiv svet u kome svi ili većina ljudi demokratski odlučuju o svom društvenom životu, u kome žene presudno utiču na društvene tokove, ili određene do tada manjinske društvene grupe postaju većinske. Međutim, sa stanovišta opstanka čoveka kao vrste, a time i ljudskog društva uopšte, ali i obaveza koje imamo kao moralna bića, neprihvatljiv je svet u kome bi svi ili većina bili homoseksualci, bez obzira na koji način se do takvog sveta došlo. Naime, čak i kad bi se do njega došlo sasvim spontano, tj. demokratski, takav svet ne bi time postao prihvatljiv. Zato prava ostalih društvenih grupa imaju veću težinu i legitimnost nego prava homoseksualaca, pa se ove grupe nikako ne mogu izjednačiti. Prava drugih manjina nisu samo manjinska, već i ljudska, dok je pravo homoseksualaca na takvo seksualno opredeljenje samo manjinsko, a ne ljudsko, jer se sa stanovišta ljudskog roda ono ne može opravdati. Ono je opravdano i može se tolerisati samo dotle dok je opredeljenje manjine; onog trenutka kada gej-pokret počne da promoviše homoseksualnost kao načelno neproblematičan stav, takva pretenzija mora biti osporena, a eventualno postajanje homoseksualnosti društveno preovlađujućom, suzbijeno (zanimljiva je u tom pogledu misao Umberta Eka: da bismo znali šta treba da tolerišemo, moramo prvo utvrditi šta je ono što ne sme da se toleriše). Na ovom mestu se stoga ne može prihvatiti argument gej-pokreta da je homoseksualnost tek jedna "varijacija" na temu ljudske seksualnosti koja mora biti principijelno priznata i poštovana, slično legitimnim razlikama u drugim domenima ljudskog društva. Jer, problem je u tome što, kao što smo videli, ova seksualna "varijacija" u krajnjoj liniji, a to je onda kad počne da se uopštava, na prvom mestu ugrožava sam život (a time i svaku seksualnost), a na drugom moralnost, što su temelji na kojima počiva jedna ljudska zajednica. Zato ona ima pravo na postojanje samo kao varijacija (na glavnu temu), u smislu sporadičnog, mestimičnog odstupanja od temeljno ispravnog stava, a nikako ne kao stav koji je sa temeljnim potpuno jednak u vrednosnom pogledu (samo zato što ga neko zastupa i upražnjava), na šta cilja relativistički intonirana sekvenca gej-ideologije. Homoseksualnost nikako ne može biti izjednačena sa heteroseksualnošću jer heteroseksualnost nije samo jedna od tri seksualne orijentacije, već istovremeno temeljna orijentacija, ona na kojoj počiva ljudski život uopšte, a time i svaka seksualna orijentacija. Nijedan homoseksualac ili biseksualac nije rođen iz homoseksualnog odnosa, svi su oni rođeni iz heteroseksualnog odnosa, i zato je heteroseksualnost primarna i bazična. Tek ako i kada se desi da novi ljudski život nastane iz spajanja dve muške, odnosno dve ženske polne ćelije, možemo početi da razgovaramo o ravnopravnosti seksualnih orijentacija na načelnom nivou. Dok se to ne desi, uslov postojanja homoseksualaca je heteroseksualnost, a uslov priznanja njihovih prava je priznanje heteroseksualnosti kao jedino ispravnog stava, što gej-ideologija dovodi u pitanje, i zbog toga mora da se odrekne svoje relativističke pretenzije na jednakovrednost seksualnih orijentacija. Ako se čak i o gastronomskim ili modnim ukusima raspravlja (što znači da i kod njih postoji nešto neukusno), utoliko pre to važi za seksualne ukuse koji zadiru u etičku dimenziju ljudskog života. Zastupanje i upražnjavanje homoseksualnog stava ne može da pretenduje da bude potpuno nedodirljivo, zaštićeno od svake vrste moralnog preispitivanja i vrednovanja. Legitimna borba protiv društvenih tabua koji izričito zabranjuju i proganjaju homoseksualnost ne sme da se pretvori u novi tabu koji bi se sastojao u zabrani da se o homoseksualnosti govori kao u osnovi neispravnoj orijentaciji. A pomalo se čini da gej-ideologija i aktivizam nameću upravo ovaj tabu.

Nauka i homoseksualnost

Izgleda da ovako stvari stoje sa normativne tačke gledišta, sa pitanjem da li je homoseksualnost moralno prihvatljivo opredeljenje. Medicinska, psihološka i sociološka nauka, s druge strane, treba da objasne zašto i kako neko biva ili postaje homoseksualac. Postavlja se pitanje šta primorava ili navodi jednu mladu osobu da odstupi od primarne heteroseksualne orijentacije, tj. koji su genetski, porodični ili društveni uzroci tog odstupanja. Ukoliko ovi uzroci deluju kao jako determinišući faktori koji u velikoj meri ograničavaju slobodu seksualnog izbora, tj. presudno doprinose genezi homoseksualnosti mimo slobodne volje i odluke pojedinca, utoliko homoseksualna orijentacija kao takva, sama po sebi, treba manje da bude izložena moralnoj osudi. Jer, moral i moralna odgovornost podrazumevaju slobodu ljudske volje i odluke. Mi ne možemo moralno osuđivati ljude za postupke u pogledu kojih nisu bili slobodni da biraju i odlučuju; stepen moralne osude zavisi od stepena ljudske slobode. Zato nauka može itekako da pomogne rešavanju moralnog problema koji se postavlja povodom homoseksualnosti. Pored ovog osnovnog pitanja, društvena nauka pomaže da se nađu odgovori na mnoga druga pitanja koja se postavljaju ili se mogu postaviti u vezi sa homoseksualnošću. Na primer, da li je homoseksualnost uvek bila prisutna u današnjoj meri, ali je bila zabranjena (zakonski ili običajno), ili ona raste poslednjih decenija, što je primetno na pojavnoj ravni? Ako je ovo drugo slučaj, koji su društveni uzroci tog trenda, možda generalno otuđenje čoveka u kapitalizmu, a time i seksualno otuđenje između muškarca i žene? Da li homoseksualci danas imaju veće samopouzdanje nego ranije samo zato što su nekadašnje tradicionalne zabrane oslabile i popustile, ili je pre reč o nečemu što biva privlačno i dopadljivo zato što je na neki način još uvek zabranjeno, alternativno, provokativno, kakvo inače često biva ono što je manjinsko? Drugim rečima, da li je kod onih mladih ljudi koji su danas homoseksualno orijentisani u određenoj meri prisutna izvesna pomodnost, odnosno svojevrsan konformizam spram jednog (novog) trenda, koji slede možda upravo oni sa izraženim narcizmom i viškom nonkonformizma, po principu nije meni ono tabuizirano blisko zato što sam o njemu promislio i prihvatio ga kao ispravno, već samo zato što se ono u mojoj društvenoj sredini pojavljuje kao tabuizirano, a ja imam jaku potrebu da budem nekonvencionalan i ekscentričan? U društvu u kome bi većinu kojim slučajem činili homoseksualci, ovakve ličnosti bi onda morale da se okrenu podršci heteroseksualnosti. Ovaj pristup stoga kao da sugeriše da su sve konvencije, samim tim što su konvencije, neopravdane, odnosno, da je sve što je tabuizirano, samim tim što je tabuizirano, opravdano. Njime se podjednako odustaje od uma i racionalnosti kao i kod onog stava koji slepo pristaje na vladajuće norme i običaje; u oba slučaja je reč o iracionalnom odnosu prema postojećim društvenim obrascima, bilo da se oni sasvim nekritički prihvataju, bilo da se nesamokritički odbacuju. Uostalom, poznata nam je zagriženost kojom ekstremni desničari napadaju homoseksualce, ali i zagriženost kojom homoseksualci brane svoje opredeljenje. Na obe strane ima tako malo diferenciranja onoga što je kod ispoljavanja homoseksualnosti legitimno od onoga što nije legitimno...

Prava homoseksualaca i reakcija ekstremne desnice

Ne može se, međutim, poreći da, osim navedenog neprihvatljivog momenta u ideologiji gej-pokreta, postoji kod izvesnih desničarskih organizacija, ali i mnogih pojedinaca, jedna takođe neprihvatljiva reakcija na ovaj pokret. Na nedovoljno diferenciranje pitanja homoseksualnosti unutar gej-pokreta, eskremna desnica, kao i svi oni koji nesvesno slede njenu ideologiju, reaguju totalnim osporavanjem ovog pokreta, tako da društvo u ovom aktuelnom sporu polako tone u atmosferu građanskog rata. Na Internetu, ali i preko raznih obaveštenja, grafita i plakata, uveliko se odvija mobilizacija u cilju nasilnog onemogućavanja, pa i brutalnog razbijanja "Parade ponosa". Homoseksualci se vređaju najpogrdnijim rečima, upućuju im se svakakve pretnje i javnost se huška na njihov linč 10. oktobra. Predstavnik jedne ultranacionalističke organizacije, uz krajnje ratobornu retoriku, kao "originalnu" ideju čak predlaže da se učesnici parade fotografišu, a zatim ceo grad izlepi ovim fotografijama (plakati sa fotografijom jednog istaknutog gej-aktiviste već su se pojavili). Šta je ovo nego podsticanje građana da vrše ove ili one oblike nasilja nad homoseksualcima? I da li je to nešto bitno različito od javnog obeležavanja Jevreja žutim trakama? Tamo je poruka bila "ovo je Jevrejin", a ovde "ovo je homoseksualac". I jedna i druga poruka, u atmosferi narasle društvene agresije, predstavljaju okidač za fizičko nasilje nad manjinskim društvenim grupama. Postoji i sasvim neprihvatljivo izjednačavanje homoseksualnosti sa pedofilijom, zoofilijom, pa čak i nekrofilijom, koje previđa da kod homoseksualnosti postoji slobodan pristanak oba partnera na takav odnos, što potpuno izostaje kod navedenih poremećaja. Reaguje se i u stilu teorija zavere, pa se "Parada ponosa" dovodi u vezu sa nekim tekućim političkim dešavanjima i procesima, npr. oko Kosova, Sandžaka ili Vojvodine, koji možda jesu, ali možda i nisu, ni u kakvoj vezi sa ovom akcijom, a pošto je naša država već dugo izložena i po svoj prilici biće i dalje izložena ovim destruktivnim procesima, postavlja se s pravom pitanje kada je uopšte moguć trenutak u kome gej-pokret sme postaviti neka pitanja, a da to ne bude odmah protumačeno i prokaženo kao (sa)učesništvo u zločinu protiv vlastite države (uzgred, gej-parada je do sada već par puta bila onemogućena, onda kada nije bilo ovolike zategnutosti oko nacionalnog pitanja). Stoga se čini da je odgovor desničara na ovo pitanje "na sveto nikad", pošto oni ionako u celini odbacuju svaki zahtev homoseksualaca kao neprihvatljiv, odnosno ne priznaju nikakva njihova prava, osim "prava" da budu potpuno uklonjeni iz društva. Ali, budući da se ovakav odgovor pokazuje kao odviše uprošćen i tvrdokoran, s obzirom na to da u društvenoj svesti ipak probija uverenje da homoseksualci treba da imaju neka prava, onda se on na izvestan način prikriva skretanjem pažnje na proces sve veće ugroženosti države, koji je nesporan i nesumnjiv, a uz koji se javno promovisanje homoseksualnosti pridodaje kao njen tobože sastavni i smišljeno prateći element, što je, međutim, sporno i sumnjivo zaključivanje.

Zbog svih ovih krajnje nelegitimnih momenata u reakciji desnice, treba istaći da homoseksualcima moraju biti priznata određena prava. I ovo treba reći ništa manje jasno i glasno od prethodnog stava da je homoseksualnost, sama po sebi, nemoralna pojava (u meri u kojoj je ona stvar slobodnog seksualnog izbora). Jer, iako su prava homoseksualaca, zbog ove načelne nemoralnosti, manjinska, a ne ljudska, to ne znači da ona ne postoje, kako pogrešno misli i čini konzervativna desnica. Ukratko rečeno, homoseksualci ne treba da imaju sva prava kao heteroseksualci, ali treba da imaju neka. Ljudi rade mnoge nemoralne stvari u kantovskom smislu (o konzervativnom da ne govorimo) koje u krajnjem takođe ugrožavaju njihov ili tuđi život, npr. piju, puše, kockaju se, prostituišu ili drogiraju, ali to ne znači da zbog toga treba da ih drastično progonimo. Znamo, recimo, da na cigaretama piše "Pušenje ubija". Homoseksualnost ne ubija na taj način, ali svakako onemogućava stvaranje novih ljudskih života. Pa ipak, mi pušenje ne zabranjujemo u celini. Zašto bi bilo drugačije sa homoseksualnošću? Sve dok su ove i slične radnje i oblici ponašanja stvar manjine ili su prisutne u manjim segmentima života, i dok su regulisane sistemom pojedinih legitimnih zabrana, one nisu društveno sporne, osim naravno ako za neposrednu posledicu imaju kršenje tuđih prava. Stoga, sve dok je homoseksualnost lična, privatna stvar koja, kao takva, ne pretenduje na javnu promociju, ona nije sporna. Ovo, naravno, ne znači da homoseksualci kao pojedinci ne smeju javno da saopšte svoje opredeljenje, ako se već javnost interesuje za to (mada je bolje takvo pitanje odbaciti kao neosnovano u javnom prostoru), već samo da to ostaje njihova privatna stvar, potpuno isto kao i pitanje da li puše ili piju u privatnom životu. Samim tim, oni smeju da demonstriraju svoju orijentaciju u javnom životu sve dok je to oblik izražavanja njihove privatnosti, bez pretenzije na javno prihvatanje, i dok je to, naravno, u granicama javnog morala koji se inače odnosi na ispoljavanja svake seksualne orijentacije, a ne samo homosekusalne. Oni koji se s takvim njihovim ponašanjem ne slažu smeju, naravno, da ih ignorišu, ali ne smeju da ih napadaju. Takođe, ne vidi se zašto homoseksualci ne bi imali pravo na zakonsku zajednicu, a time i ostala prava koja iz nje slede. Usvajanje dece je složenije pitanje, jer prethodno treba utvrditi u kom stepenu će takva deca razvijati homoseksualnu sklonost, s obzirom da neke socijalno-psihološke teorije tvrde da deca u velikoj meri usvajaju modele ponašanja svojih roditelja. Postoje doduše podaci koji govore da je procenat heteroseksualno orijentisanih osoba koje su rasle u homoseksualnim zajednicama isti kao i kod heteroseksualnih zajednica, ali treba biti oprezan sa ovim podacima. Jer, to može biti samo mali uzorak pošto je priznanje homoseksualnih zajednica i njihovog prava na usvajanje dece uvedeno tek od skora, i to samo u pojedinim zemljama, a takođe nije sigurno u kom stadijumu odrastanja su ova deca usvojena, pre ili posle formiranja seksualne orijentacije (ako na nju utiču uslovi društvenog okruženja). Osim toga, psihoanalitička škola i dalje ima tvrđi stav prema homoseksualnosti, vezujući njenu genezu za nerazrešen Edipov, odnosno Elektrin kompleks, koji sprečavaju razvoj heteroseksualne orijentacije. Psihoanaliza smatra da deca koja odrastaju u homoseksualnom okruženju u svom kasnijem razvoju pokazuju veće simptome psihičke nestabilnosti, pa je zbog toga vrlo suzdržana kad je reč o usvajanju dece od strane homoseksualnih parova. U svakom slučaju, bez obzira na još uvek sporna pitanja, podrazumeva se da homoseksualci ne smeju biti ni na koji način diskriminisani u raznim društvenim ulogama i delatnostima kojima se bave, samo iz "razloga" što su homoseksualci (kao što ni neke druge ljude koji su npr. alkoholičari, kockari, ili čak narkomani, ne smemo samo zbog ovih poroka da u životu ili na poslu uznemiravamo, ponižavamo ili oštećujemo, sve dok oni, naravno, ne počnu da ugrožavaju druge ili sebe). S obzirom na ova sasvim legitimna prava homoseksualaca kao manjinske društvene grupe, uopšte nisu sporne one njihove javne manifestacije koje imaju protestni smisao, koje su izraz borbe za priznanje ili odbranu navedenih prava, a protiv diskriminacije ovih ljudi u društvenom životu na osnovu njihovog privatnog homoseksualnog opredeljenja. Štaviše, takvi protesti su sasvim legitimni i treba ih podržati. Zato onaj drugi aspekt "Parade ponosa", za razliku od prvog, ima moralni karakter. Jer, iako je homoseksualnost sama po sebi nemoralna, moralno je braniti prava homoseksualaca koja su, mada manjinska, ipak legitimna, kao i ona kod kojih se oni ne pojavljuju kao homoseksualci, već kao ljudi - ne biti ugrožen u ostalim aspektima svog života i rada zbog neke, makar neprihvatljive, privatne sklonosti jeste neporecivo ljudsko pravo.