Glasati za opoziciju, ne glasati ni za koga, ili šta će nam uopšte država

Nekako se poklopilo, slučajno, da istog dana počnem da čitam knjigu južnoafričkog nobelovca (ma, nema veze što je nobelovac nego što je genije) DŽ. M. Kucija „Dnevnik loše godine“ i raspravu o bojkotu ili nebojkotu izbora (ovaj put u Srbiji, a ne na Kosovu, mada je Kosovo Srbija, ali to sad nije tema ove priče).

Naravno, uz uvažavanje svih argumenata u prilog nebojkotu izbora u Srbiji, te glasanja za opoziciju (šta god to značilo) a ne bih sada prepričavala argumente – neka to rade neki drugi – meni je mnogo milija anarhična opcija ignorisanja i vlasti i njene opozicije (nije greška – to jeste njena opozicija) pa čak i onih naizgled bezazlenih stranaka. Ja sam, dakle, ako me neko pita (ne pita me, al’ nema veze) protiv svakog učestvovanja u političkom životu naše države. Preciznije, protiv sam svakog primećivanja parapolitičkog paraživota u paradržavi Srbiji.

Oslobodioci se, kada je država u pitanju, uvek late posla koji su radili oni od kojih se oslobađalo, neretko budu gori, suroviji i gladniji

Na početku svoje (ne mogu a da ne ponovim tu reč kada je Kuci u pitanju) genijalne knjige, autor priča o Kurosavinom filmu „Sedam samuraja“, gde u jednom trenutku, kada je jedna država zakazala (a država uvek zakaže u takvim trenucima), na scenu stupaju razbojnici koji s početka pljačkaju, siluju i ubijaju stihijski, da bi nakon nekog vremena to počeli da rade organizovanije – jednom godišnje (što bi se već moglo nazvati haračem, a u perspektivi porezom), e dok se seljani nisu dosetili da za posao odbrane angažuju sedam samuraja iz naslova. Sedam samuraja odbrane selo, ali im padne na pamet da se i sami late posla „oporezivanja“ ili, pošto ipak nije reč o državnom poslu nego kriminalu (ako još iko vidi razliku) – reketiranja seljaka. Film se, za razliku od života, završava nekakvim bajkoviti hepiendom gde sedam samuraja pristaju da ipak ostave selo i seljane na miru, te odlaze svojim putem. Što, kada je država ili razbojništvo u pitanju, obično ne biva.

Oslobodioci se, kada je država u pitanju, uvek late posla koji su radili oni od kojih se oslobađalo, neretko budu gori, suroviji i gladniji – dok ih neko ne pobije ili protera ili dok (ako su pametniji) sami ne pobegnu od besa ojađenih seljana.

I sada, da se vratim na naš slučaj, mi smo prinuđeni da biramo između onih koji su nas oslobodili 5. oktobra i onih koji bi trebalo da nas oslobode od ovih koji su nas oslobodili 5. oktobra. Mi, naravno, uvek možemo da crtamo čiča gliše po glasačkim listićima, cepamo ih, ako smo skloni da jedemo papir - možemo i da pojedemo svoj listić. Možemo da prodamo svoj glas nekoj budali za par hiljada dinara, mobilni telefon ili (ako smo jako glupi) za nekakvo obećanje koje će nam zaokruženi ispuniti, ako pobedi, a sigurno će pobediti - jer ćemo mi, i nama slični, glasati za njega.

U svojoj priči o državi, koju s vremena na vreme seče pričom o nekoj lepoj crnki koji sreće u nekakvoj perionici i star je, a ne odoleva lepoti, DŽ. M. Kuci počinje svoju priču svima dobro poznatom činjenicom da je svaki rođeni u nekoj državi – podanik. Odmah je podanik, otkad se upiše u knjigu rođenih (zato ja, između ostalog, volim Kosovo – tamo nema te pošasti od popisa) otkad se, dakle, evidentira kao živ, do časa kada ga se opet evidentira, ali ovaj put kao mrtav.

Podanik u predemokratskoj državi nije imao da bira čiji će biti podanik i recimo da je morao da bude podanik Kralja A. U demokratskoj državi on nema samo iluziju prava na izbor, njega se primorava da to pravo koristi, to jest njegovo pravo izbora postaje dužnost izbora. Tako je ovaj podanik sada gotovo obavezan da bira između Građanina A i Građanina B. Kuci kaže (malo ljutitim tonom) kako taj glasački listić ne pita podanika „da li želiš A ili B ili možda ne želiš nijedno od ta dva, niti bilo koga uopšte?“

I još kaže kako bi običan čovek rado rekao: „Jednog dana sam sklon da izaberem A, drugog dana B, najčešće prosto mislim da oboje treba da se sklone“. I to je jedina istina, definisana jednostavnim jezikom čoveka koji je, ne treba ignorisati ni tu činjenicu, Južnoafrikanac – dakle čovek sa iskustvom demokratije implementirane u plemensku zajednicu, pri tome duboko kriminalizovanu – kao iz Kurosavinog filma sa početka priče.

Ne bih da zvučim malodušno (da se vratim na temu glasanja–neglasanja), ali meni, a verujem i povećem broju građana Srbije, deluje kao da su mnoge prilike propuštene, da na našoj parapolitičkoj sceni nema tako dobrog glumca koji bi me ubedio da može išta da spasi.

Ne bih da zvučim malodušno (da se vratim na temu glasanja–neglasanja), ali meni, a verujem i povećem broju građana Srbije, deluje kao da su mnoge prilike propuštene, da na našoj parapolitičkoj sceni nema tako dobrog glumca koji bi me ubedio da može išta da spasi, čak ni da me zabavi kakvom novotarijom ili uznemiri kakvim novim ratom – dakle, dosadno. Od onih sam što misle da bi i A i B trebalo da se sklone, i ne verujem da bi se nešto bitno i skandalozno desilo. Država nismo, na onom smo nivou razbojnika – reketaša i čas nas razbojnici spasavaju od reketaša, a čas reketaši od razbojnika, i verujem da niko u „zemlji i svetu“ ne bi primetio da mi, odjednom, nemamo vladu. Mi smo, da se razumemo, ionako jedan tragikomični eksperiment, banana država usred Evrope, mi još uvek nismo izašli iz rata, a niko nas nije obavestio da se otimanje dela teritorije obično smatra ratom, mi dakle i ne znamo da smo u permanentnom ratu, ne znamo ništa o tome ko i kako s nama trguje - i ja ne vidim nikakav problem u tome da se mi jednog jutra probudimo u državi (šta god to kod nas značilo) koja više nema vladu.

Iskustvo rata koji deluje kao da to nije u periodima zatišja koja nazivamo eufemizmima „prisutne tenzije ali bez većih incidenata“ (na severu Kosova, recimo) ili „moguća destabilizacija na terenu“ (a kad je to stabilizovan da bismo ga sada destabilizovali, mi ili naši neprijatelji, svejedno); iskustvo rata dakle govori nam da se ljudi nekako samoorganizuju tamo gde nema zakona, ako im se kaže „ljudi, sve je otišlo do đavola i nema više zakona“, a ako im se ne kaže da nema zakona, a nema ga, oni bauljaju sluđeni, neorganizovani jer organizaciju očekuju od države – a države niotkud.

Ne bih da zvučim kao neko ko priziva anarhiju, ali ne mogu a da ne kažem da je anarhija ponekad mnogo organizovanija od lažno uspostavljenog reda.

Da poentiram, na pitanje: da li glasati za reketaše koji su nas jednom oslobodili (valjda) od nas samih ili za razbojnike koji nam nude pomoć u oslobađanju od reketaša (ne treba pitati da li reketaši i razbojnici sarađuju – naravno da sarađuju) nemam bolji odgovor od Kucijeve ironične preporuke afričkim državama da pokušaju da malo budu ne-države.

Ne izabrati nikoga, ne odlučiti se ni za jednu od bandi koje su u ponudi, ne nadati se da će jedna banda koja otera drugu bandu biti bolja – dok najzad ne dočekamo onu treću, u pripremi, koja će na kraju biti najbolja od svih – građansko je pravo pojedinca koji ne postoji kao politički subjekat, osim ukoliko nema u svom istomišljeništvu dovoljno sličnomislećih pojedinaca sa kojima bi predstavljao nekakvu kritičnu masu. A onda to već postaje druga priča. Pravo je mase da ne želi da bira između A i B i da im kaže da bi bilo najbolje da se sklone.

Jer, ako su nas prvi oslobodioci osiromašili i reketirali nas nemilosrdno, dok su daleko od naših očiju prodavali i predavali deo po deo onoga što je nekad možda bilo, ili makar imalo priliku da postane, država; ako kažemo „nećemo da glasamo za te odvratne samozvane oslobodiće koji su nas pokrali i izmaltretirali“ – to je legitimno, ali to, opet,, ne znači da smo dužni da kažemo „dođite vi novi, vi razbojnici koji ćete nas osloboditi ovih reketaša“ – jer kada te razbojnik izvuče iz kandži reketaša – to nije sloboda. To je samo preraspodela rejona pljačkanja, zamena strana, to je samo igra „dobar–loš pandur“ iz trećerazrednih filmova, to je ništa i to je laž.

Kada pristanemo na tu novu laž, a pristaćemo (što za inat reketašima koje više ne možemo da smislimo, što iz nade da će nam zaista biti bolje sa razbojnicima, što iz uverenja da će se razbojnici makar u početku ponašati malo lepše.

Kada pristanemo na tu novu laž, a pristaćemo (što za inat reketašima koje više ne možemo da smislimo, što iz nade da će nam zaista biti bolje sa razbojnicima, što iz uverenja da će se razbojnici makar u početku ponašati malo lepše – dok se ne zapate dovoljno da im više i ne bude stalo na šta nam liče i koliko su prozirni u svojoj igri); kada dakle pristanemo na novu (a tako staru) laž, dobićemo imitaciju države koja će biti malo više nacionalno stilizovana a malo manje nacionalna u suštinskom smislu. Biće kooperativnija od ove reketaške, biće bolji partner našim okupatorima (mi smo okupirana država, tako barem deluje) jer će morati da dokazuje da zavređuje poverenje i vraća investicije.

I dok siroti seljani budu ne samo pljačkani kao kod Kurosave i ne samo spaseni od sedam samuraja, nego dok butu grcali vraćajući dugove i jednih i drugih i trećih oslobodilaca – smenjivaće se naši razbojnici i reketaši, premeštaće se iz vlasti do opozicije i nazad, od nas će se zahtevati da budemo aktivni učesnici u svojoj propasti i pozivaće nas se na građansku dužnost (a ne pravo) da se odlučujemo za najgore među najgorima... i tako u nedogled.