„Fokus“ u fokusu, ili šta će biti kada ovi dođu

Svaki objektivniji posmatrač političkih i društvenih prilika u Srbiji saglasiće se sa konstatacijom da naši štampani i elektronski mediji, osim retkih izuzetaka, nisu ni slobodni, ni nezavisni. U vlasništvu stranih kompanija ili bogatih pojedinaca, velika većina naših radio i televizijskih stanica i novina bespogovorno sprovodi uređivačku politiku koja ima nekoliko svojih „kumira“ – Evropu, evroatlantske integracije, suočavanje sa „lošom prošlošću“, denacifikaciju i decentralizaciju. Direktno ili indirektno, pomoću političkih pritisaka ili finansijskog uslovljavanja, najmoćnija komponenta vladajuće koalicije – Demokratska stranka – znatno uobličava njihov rad, odnosno informativni program, odabir vesti, komentare i analize. Veoma razvijen smisao za politički marketing i sklonost ka medijskim manipulacijama omogućavaju ovoj stranci da i pored vrlo loše ekonomsko-socijalne situacije u zemlji održava svoj rejting na relativno visokom nivou. S druge strane, nesumnjivo je, takođe, da je Srpska napredna stranka politički akter koji već sledeće godine na izborima može da porazi demokrate i nasledi ih u ulozi „srpskog kormilara“. Zato je ovo dobra prilika da pogledamo šta nam zaista nude „naprednjaci“ – suštinske društvene promene ili samo personalnu rotaciju, medijsku slobodu ili partijsku propagandu i jednoumlje?

Srpska napredna stranka predstavlja politički unikat u Srbiji – nju direktno i neskriveno opslužuju dva medija – dnevni list Pravda i radio-stanica „Fokus“. Tako nešto ne poseduje čak ni Demokratska stranka, čiji je uticaj na medije posredniji i perfidniji. Poseban medijski fenomen reprezentuje radio-stanica „Fokus“, koja ima nacionalnu frekvenciju, i koja bi stoga morala da vodi koliko-toliko uravnoteženu uređivačku politiku, odnosno da u svom programu koji se bavi društveno-političkim pitanjima promoviše celokupan srpski stranački spektar. Međutim, poslednjih dana, nedelja i meseci ova radio-stanica se preobrazila u najprimitivnije stranačko glasilo, koje na srpskom auditorijumu uvežbava obrasce klasičnog propagandnog delovanja. (Iako, u principu, na istoj SNS-liniji, čiin se da je «Pravda» tokom poslednjih događaja ipak bila znatno odmerenija i pristojnija.)

U jednoj studiji posvećenoj propagandi njen autor kaže kako je Hitler bio svakako u pravu kada je govorio da masama treba dugo vremena da nešto shvate i upamte, pa je stoga ponavljanje neophodno (Ellul, 1973: 17). Ovakvog modela komunikacije sa svojom publikom dosledno se drže i voditelji radio-stanice „Fokus“. Već nekoliko meseci, tačnije od početka ove godine, sa ove radio-stanice stalno se moglo čuti kako će Srpska napredna stranka mitinzima (masovnim okupljanjima) iznuditi od vladajućeg režima raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Miting ove stranke u februaru predstavljao je test – kako za SNS (kako je organizovana i koliko pristalica može da izvede na ulicu), tako i za pomenutu radio-stanicu (koliko je uspešna u poduhvatu mobilizacije i indoktrinacije masa). Pošto je miting zaista bio veoma posećen, i stranački čelnici i njihovi propagandisti mogli su zadovoljno da trljaju ruke. Međutim, obični građani i simpatizeri SNS-a nisu baš imali mnogo razloga za zadovoljstvo. Miting, osim što je poslužio kao ventil da se „izduva“ i kanališe bes naroda, suštinski nije ništa promenio niti na srpskoj političkoj sceni, niti u tzv. realnom životu. Vlada Srbije je opstala, predsednik Republike je nastavio da vodi svoju „marketinšku“ politiku, a socijalno-ekonomska situacija je iz dana u dan sve očajnija. Pored toga, osiromašene, ogorčene i ponižene ljude iz Leskovca, Pirota ili Užica nije baš uputno cimati i potezati na put od sto, dvesta ili više kilometara samo da bi dva sata stajali na beogradskom asfaltu i slušali govornike, pa makar to bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Čelnici SNS-a mogli su da upute svojim pristalicama dve poruke, odnosno dve izvodljive solucije – da budu strpljivi i sačekaju redovne izbore, na kojima bi se ubedljivo pobedila Demokratska stranka, ili da u petooktobarskom stilu krenu da zauzimaju važnije državne institucije i nasilno svrgnu sadašnji režim. Za drugu opciju dotični dvojac nije imao niti „petlju“, niti „potvrdno klimanje glavom“ iz Brisela, u kojem se, suštinski, „sklapaju“ sve bitne odluke u srpskoj politici. Što se tiče strpljenja, Nikolić i Vučić su ga odavno izgubili. I stoga se zbog nedostatka hrabrosti i strpljenja, a i zbog izostanka odobrenja iz „našeg glavnog grada“ – Brisela, rukovodstvo SNS-a odlučilo da svojim simpatizerima ponudi treću (i najneverovatniju) opciju – mitinzima do prevremenih izbora. Pri tome, termin prevremenih izbora je nekoliko puta pomeran, da bi se na kraju Srpska napredna stranka odlučila za decembar, što je u znatnoj meri obesmislilo ideju o tome da se aktuelna vlast što pre zameni novom i kvalitetnijom.

Psihološku „obradu“ mase preuzela je na sebe upravo radio-stanica „Fokus“. Iako dvodecenijski istorijat višepartizma u Srbiji govori da se prevremeni izbori, suštinski, nisu nikada dobijali mitinzima, glavno lice ove medijske kuće – Vlada Đukanović uporno je danima i nedeljama ubeđivao slušaoce radio „Fokusa“, kako će okupljanje naroda u aprilu, u organizaciji SNS-a, proizvesti baš takvu posledicu, odnosno odluku o raspisivanju izbora. Često i prosto tvrđenje, bez ikakvog rezonovanja i bez ikakvih dokazivanja, jedno je od najsigurnijih sredstava da se u duh gomile uturi kakva ideja, reče Gustav Le Bon (Le Bon, 2005: 121). Međutim, tvrđenje ima stvarnog uticaja samo pod uslovom da se neprestano ponavlja, i koliko se može istim rečima (Le Bon, 2005: 122). Pomenuti voditelj dosledno se držao oba ova principa – iz dana u dan je neumorno i do besvesti ponavljao kako će se u aprilu nešto krupno desiti u Srbiji, kako je to mesec odluke, a miting neviđena šansa za preporod Srbije. Još u martu Đukanović je na kraju svake svoje emisije puštao pesmu Zdravka Čolića „April u Beogradu“ kako bi njegovi pozivi na okupljanje bili što sugestivniji (mada sadržaj same pesme nema nikakve veze sa najavljivanim događajem, niti politikom uopšte). Pošto se ni na aprilskom mitingu SNS-a nije ništa spektakularno desilo, Tomislav Nikolić je odlučio, očigledno pod pritiskom savesti zbog loše procene i zamajavanja javnosti, da stupi u štrajk glađu i žeđu i tako isposluje održavanje izbora u decembru.

U uređenim demokratskim državama radio-stanica poput „Fokusa“ teško da bi mogla da poseduje nacionalnu frekvenciju. To je jedini elektronski medij sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, a verovatno i u regionu i šire, u čijim se emisijama voditelji na sav glas hvale svojom stranačkom orijentacijom ili pripadnošću (SNS-u), otvoreno i bez ustezanja propagiraju ideje jedne (i samo jedne) političke organizacije i veličaju njene vođe. Jedini dostojan pandan ovakvom „Fokusu“ moga bi da bude „Peščanik“, odnosno B92 iz svoje najgore LDP-ovske faze. 

Uređivačka politika ove radio-stanice je prepoznatljiva – na jednog gosta iz „suprotnog tabora“ dolazi najmanje nekoliko onih koji bezrezervno podržavaju politiku SNS-a. Pošto je Đukanovićeva emisija „Na liniji“ interaktivnog karaktera (bazira se na direktnom uključivanju slušalaca u program i njihovom razgovoru sa voditeljem), svoj doprinos propagandi politike SNS-a davao je i „verni auditorijum“ – tzv. fokusovci. Reč je uglavnom o dokonim ljudima, koji se preko radija žale kako nemaju „ni za ‘leba deci“, iako, gle čuda, mogu da odvoje novac za nepotrebne telefonske impulse. Pojedine osobe sa stvarnim ili izmišljenim imenima redovno se javljaju i učestvuju u ovoj emisiji, hvaleći do iznemoglosti SNS i njen liderski dvojac, i žaleći se istovremeno kako se teško živi (što je, u suštini, tačno). Međutim, ozbiljnije argumentacije i rasprave na ovom radiju i u ovoj emisiji nema. Ukoliko se u program javi slušalac koji ne deli oduševljenje SNS-om, Nikolićem ili Vučićem, izrazi sumnju u njihove namere ili sposobnosti, ili čak dovede u pitanje svrsishodnost evropskih integracija, rečiti Đukanović (iako sa najčešće vrlo slabom argumentacijom), odmah upada u reč sagovorniku, prekida ga, a može se čuti i njegova „učtiva“ fraza upućena neistomišljeniku –  „molim vas ne lupetajte“. Naravno, za nekog ko nije novinar, već propagandista, ovakav postupak je sasvim opravdan i razumljiv – propaganda ne može da toleriše bilo koji segment mišljenja van svoje sfere; ona ne može da toleriše bilo koju vrstu nezavisnosti (Ellul, 1973: 12).

Manje talentovan i rečit je Uglješa Mrdić, koji deficit retorskih sposobnosti nadoknađuje entuzijazmom. Njegovo vođenje programa uživo 18. aprila u večernjim satima takođe je predstavljalo tipičan obrazac propagandnog delovanja. Ljudi uglavnom misle da propaganda znači laganje. Ipak, umesto sa lažima, prava (i efikasna) propaganda pre barata sa poluistinama, delimičnim istinama ili istinama izvučenim iz konteksta. Tačno je da je nekoliko hiljada pristalica SNS-a te večeri povodom štrajka glađu i žeđu Tomislava Nikolića protestovalo ispred zgrade predsedništva Srbije, međutim, Mrdić je taj broj uvećao na čak 15 hiljada, uz napomenu kako se vremenom na hiljade ljudi pridružuje protestu. Hipotetički, da je običan građanin u unutrašnjosti Srbije slušao samo radio stanicu „Fokus“ stekao bi utisak da se na ulicama Beograda „valja reka ljudi, i u prestonici odvija svojevrsna „plišana revolucija“. Posebno je bilo zanimljivo Mrdićevo komuniciranje sa pristalicama SNS-a iz unutrašnjosti koji su javljali kako se navodno i u njihovim gradovima odvijaju veliki protesti, i njegova pitanja tipa – „na čiju je stranu stala policija i da li je policija uz narod“? Ovako sročena pitanja mogla su da stvore impresiju da se govori ne o Kraljevu ili Čačaku, već o Misurati ili Adždabiji, jer policija „zauzima“ stranu tek onda kada počnu fizički konflikti i kada „progovori oružje“, dok inače, ukoliko je sve mirno, samo vrši svoje rutinske dužnosti.

Poseban stil komunikacije i vokabular na radio „Fokusu“, gaji voditelj Dejan Anđus, koji inače prati sportska dešavanja. Dok se Mrdić kloni ružnih reči, Anđus (poput Đukanovića u poslednje vreme) na radiju sa nacionalnom frekvencijom često voli da za neistomišljenike (demokrate, radikale, socijaliste, pojedine novinare, analitičare, sportske funkcionere) upotrebljava sledeće izraze – bolesnik, lopuža, kerber, prodana duša, debelguza, plaćenik, perač para, mafijaš... Ova argumentacija ad hominem poslednjih dana bila je rezervisana za svakog ko nije pokazivao dovoljan stepen razumevanja za odluku Tomislava Nikolića da započne svoj štrajk glađu i žeđu. Koliko su takve (dis)kvalifikacije tačne – da li je neko zaista mafijaš ili lopuža – Anđusa i njegove slušaoce previše ne zanima. Masi, koja je objekat propagande radio „Fokusa“, prijaju ovako „teške“ reči jer raspaljuju strasti i dovode do posebnih duševnih stanja (uzbuđenosti i pomahnitalosti).

S druge strane, za lidere SNS-a su namenjeni samo afirmativni i pohvalni izrazi. Zbog odluke o štrajku glađu i žeđu Tomislav Nikolić je u komentarima voditelja i slušalaca radio „Fokusa“ zadobio dimenzije i odlike skoro pa mitskog bića – on je istovremeno mučenik, „biblijski lik“, mesija – i teško onome ko dovede u pitanje kredibilitet naprednjačkog lidera. Pri tome, niko od voditelja nije problematizovao opravdanost takvog gesta, posebno zbog toga što Nikolić nije tražio izbore odmah, već u decembru ove godine – do kada bi narod u Srbiji još nekih dve stotine dana morao da ekonomski i socijalno propada.

Neskrivena i često iritirajuća propaganda na radio „Fokusu“ odvijala se čak i u danima pred najveći hrišćanski praznik – Vaskrs. Na Veliki petak ovi „veliki pravoslavci“, izuzev Mrdića, nastavili su da upotrebljavaju nedoličan rečnik za političke neistomišljenike, a umesto patrijarhove sa najvećim strahopoštovanjem čitala se „poslanica“ evropskog komesara Štefana Filea, u kojoj je on navodno podržao gest Tomislava Nikolića. Takođe, među slušaocima se veštački održavala tenzija u pogledu Nikolićevog zdravstvenog stanja (da li će uopšte preživeti), iako je od početka bilo jasno da lekarski tim oko njega nipošto ne bi dozvolio fatalan kraj.

Kada je Tomislav Nikolić konačno odustao od štrajka i kada je zamisao o izborima u decembru doživela fijasko, voditelji na radio-stanici „Fokus“ počeli su da ubeđuju auditorijum kako je štrajk naprednjačkog lidera bio politički uspešan i plodotvoran. Navodno, tim štrajkom je pokazano koliko su ljudi na vlasti bezdušni i neosetljivi (kao da to srpska javnost nije već ranije uočila). Sve u svemu, Đukanović, Mrdić i Anđus uložili su veliki napor da racionalizuju Nikolićev postupak i da očigledan neuspeh njegove strategije relativizuju i čak proglase za trijumf. Ako čitalac ovih redova misli da je to naišlo na odbojnost među slušaocima radio-stanice „Fokus“, grdno se vara. Naprotiv, lišeni vremena, htenja i kapaciteta da logički razmišljaju, već odranije psihološki „preparirani“, slušaoci ovog radija su se masovno javljali u program da pozdrave „našeg Tomu“, da mu čestitaju „veliki uspeh“ (iako prevremeni izbori nisu obećani) i da mu poruče da ih i dalje vodi u „nove pobede“ (nije jasno koje).

Ako se čitalac ovih redova možda zapita kako je to moguće, može mu se uzvratiti odgovorom – vrlo je moguće. U Srbiji sa 350 hiljada potpuno nepismenih, sa 1,3 miliona onih koji nikada nisu stigli ni do „male mature“ i ukupno dva miliona funkcionalno nepismenih – onih koji ne mogu da razumeju pročitani tekst (Večernje novosti, 22. april 2011), diskvalifikacije i pogrdni epiteti na račun oponenata i neprestana veličanja lika i dela „najvećeg Srbina danas“ (naravno, reč je o Tomislavu Nikoliću) i te kako mogu da „piju vodu“ i imaju efekta. Pored toga, ljudski kapacitet za zaboravljanje je bezgraničan – bez fascinantne sposobnosti zaboravljanja slušaoci  radio „Fokusa“ nikada ne bi mogli da slave „uspeh“ Tomislava Nikolića, koji je tek nekoliko dana pre odluke o prekidu štrajka obećavao da neće od tog štrajka odustati dok se ne dobiju izbori u decembru (o ranijim obećanjima vezanim za sedenje na stiroporu da se i ne govori).

Legitimno je pravo voditelja radio „Fokusa“ da imaju svoje političke favorite. Mogla bi im se progledati kroz prste i diskretna blagonaklonost prema SNS-u. Može se preći čak i preko neke oštrije reči ili kvalifikacije – ljudski je grešiti. Međutim, poslednjih dana, nedelja, pa i meseci njihova pristrasnost je postala tako očigledna, a ostrašćenost tako izražena da se u javnosti već javlja zapitanost o tome koliko je uopšte opravdano da ovakva radio-stanica poseduje nacionalnu frekvenciju. Umesto da bude medijski servis svih građana, bez obzira na njihovo stranačko opredeljenje, radio „Fokus“ je postao propagandno glasilo SNS-a, koje se ustremljuje na sve one koji drugačije misle, govore ili pišu. Argument da ni druge medijske kuće nisu ništa bolje nije valjan – ne mogu se vlastiti propusti pravdati tuđim. Konačno, cela priča oko delovanja ove radio-stanice ima još jedan aspekt. Ukoliko jednog dana SNS zaista dođe na vlast, osobe koje su pomenute u ovom tekstu mogle bi, uz još neke druge „naprednjačke uzdanice“, postati glavni urednici ili rukovodioci na tzv. državnim medijima. Kako bi onda izgledao informativni program RTS-a ili sadržaj, recimo Politike, može da se pretpostavi...

Korišćena literatura

Gustav Le Bon, Psihologija gomile, Beograd, 2005.

Jacques Ellul, Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes, New York, 1973.

ečernje novosti od 22. aprila 2011. Tekst „Palac se ne predaje“.