"Filtriranje" snimka, ili zataškavanje ubistva?

Rano jutro 26. jula 2014. bilo je kobno za jedan mladi život. Tog jutra dvadesetogodišnji Luka Jovanović vozio se preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu. Iznenada auto se pokvario u srednjoj traci mosta. Luka je postavio trougao koji se inače i postavlja na kolovozu kada je auto u kvaru, zamolio druga da sedne za volan, i počeo da gura kola prema krajnjoj traci kako bi uklonio vozilo. Kako u to doba saobraćaj i nije gust, mislio je da će to lako uraditi. Iznenada, tako reći niotkuda, velikom brzinom naišao je jedan automobil, udario Luku, i velikom brzinom uputio se dalje u pravcu Novog Beograda. Od udarca, Luka je pao u komu, iz koje se nikada neće probuditi. Sahranjen je 30. jula 2014.

Tragedija neopisiva. Za njegove najbliže, srušio se kosmos. Ali da li je sve ovime i završeno? Lukin otac Bojan je odmah preko društvenih mreža obavestio prijatelje o ovom događaju, zamolivši za pomoć sve koji mogu da pomognu u pronalaženju, sada se već slobodno može reći, ubice. Ostaci automobila-ubice ukazuju da se radilo o automobilu marke „mini moris kantrimen“, crne boje, žutih migavaca obloženih sivom plastikom.

Zašto je ovo važno? Takav automobil je u Evropi vrlo redak. On je statusni simbol. Simbol prestiža. Njegova cena je iznad 30.000 evra, i poseduju ga ljudi koji već imaju solidan vozni park, a „kantrimen“ im služi za „šmekericu“. U Srbiji se primerci ovog automobila mogu na prste nabrojati, a u Beogradu na prste jedne ruke. I pretpostavljam, kao i u Evropi, imaju ga samo „puniše“.

Na samom Brankovom mostu ima kamera barem dvostruko više nego „kantrimena“ u Beogradu, a u okolini Brankovog mosta i višestruko više. Uprkos tome, počinilac ni do danas nije pronađen.

Poluzvanična informacija iz policije je da se radi na pronalaženju ubice, odnosno „na filtriranju snimka“, da bi se utvrdilo da li je vozilom upravljao vlasnik ili neko treće lice. Evo snimak se filtrira već dve nedelje i nikako da se profiltrira.

Da kojim slučajem neko od nas samo krajičkom točka zakačio žutu liniju na tom mostu, ne bi bilo nikakvog filtriranja, nego bi nam uredno stigla kazna. Ne bi niko ništa filtrirao. A ovo je, složićemo se, znatno teži prekršaj, štaviše krivično delo, ali se ipak „filtrira“.

I sve bi ovo i moglo da se razume, pa da se kaže da policija radi pažljivo, da je pravda spora itd., da nije usledio pomalo čudan sled događaja.

Naime, jedna kratka vest objavljena u Blicu dodatno je poremetila harmoniju filtriranja. Naime, objavljeno je da otac pokojnog Luke, Bojan, namerava svakog dana od 16,20 do 17 časova sa slikom svog sina u rukama, stoji na mestu pogibije, dok se ubica ne pronađe i privede pravdi (mada reč „pravda“ ovde treba koristiti vrlo pažljivo). Izrazio je puno poverenje u našu policiju, ali mu se nakon toliko vremena uvukao i crv sumnje.

Odmah nakon te vesti, uzburkale su se društvene mreže. Mnogi su izrazili želju da se ocu Bojanu pridruže u protestu, u znak solidarnosti.

Sledećeg dana, u vreme protesta, desilo se nešto vrlo neobično. Bojanu se pridružuju Nebojša Marković, načelnik kriminalističke policije, i Veselin Milić, načelnik beogradske policije. Dva visoka funkcionera policije su izdvojila svoje dragoceno vreme da se solidarišu sa roditeljem. Marković je novinarima izjavio: „Došao sam da kao građanin pružim podršku roditeljima pokojnog Luke Jovanovića, i da im objasnim šta sve radimo na rešavanju ovog tragičnog događaja. Policija je identifikovala tip vozila i intenzivno radimo na razotkrivanju izvršioca ovog krivičnog dela. Ali, loše je baviti se nekom prognozom i ne bih da ulazim u objašnjenja šta smo sve radili, možda smo negde i izmanipulisani, ali istraga će sve pokazati. Nadamo se da će u najskorije vreme ovaj slučaj biti rešen". To je za svaku pohvalu. Ali, to su mogli da urade a da ne prekidaju protest roditelja.

Posle kraćeg ubeđivanja odlaze sa Bojanom u zgradu SUP-a u Bulevaru despota Stefana (popularni „dvadesetdeveti“) kako bi ga obavestili o detaljima istrage, kako se zvanično navodi.

Ovako dugo nerešavanje poprilično jednostavnog slučaja, jer se radi o mestu gusto pokrivenom kamerama, budi dosta sumnje. Možda i neopravdano, ali svakako budi sumnju.

Pre svega, s obzirom na to da je reč o vrlo retkom i skupocenom automobilu koga sebi mogu priuštiti samo retki građani ove siromašne zemlje, prirodno upućuje na sumnju da se radi o nekome koga iz nekog razloga nije uputno privoditi. Ovo bi moglo da se nadoveže na nedavni slučaj, kada je tatinim džipom sin jednog našeg medijskog magnata usmrtio devojčicu na Konjarniku. Takođe se radilo o mestu pokrivenom video nadzorom, pa se dugo spekulisalo i o brzini kojom se vozilo kretalo, i o boji svetla na semaforu, a već mesecima se o tom slučaju i ne govori.

Zašto je ovo interesantno? Ako se istraga ubistva Luke Jovanovića ne dovede do kraja - jasno, transparentno i sa jasnim sudskim ishodom, postaviće se pitanje da li se u ovoj zemlji formirala kasta nedodirljivih? Kasta onih koji su iznad zakona, koji mogu sve, a kojima država ne može ništa. Nadajmo se da nije tako.

Da policija ipak radi svoj posao, pokazuje i najnovija vest da je uhapšena osoba koja je na Gazimestanu, tokom posete Tomislava Nikolića, bacila petardu. Pa kad može za petardu da se nađe počinilac, valjda može i za gašenje jednog mladog života.