Državnost u zagradi

Povodom teksta Dušana Pavlovića „Ni država, ni autonomija“ (Politika, 1. decembar 2009)

Mnogobrojne kontroverzne polemike povodom novog statuta Vojvodine iznedrile su različita mišljenja i ocene, ali ni u stručnoj, pa čak ni političkoj javnosti, niko nije otišao toliko daleko da decidno tvrdi da je Vojvodina dobila „tek decentralizaciju“ i u skladu s logikom ovog mišljenja – vrlo malo, gotovo ništa. Imamo na umu tekst Dušana Pavlovića „Ni država, ni autonomija“. Objašnjavajući, sasvim pravilno, razliku između izvornih i prenetih (poverenih) nadležnosti, autor je propustio da u analizu uključi vrlo važnu, drugu i dublju razliku između često apstraktne teorije i političke stvarnosti. Zbog toga je, verujem slučajno, napravio i nekoliko drugih materijalnih grešaka u analizi.

Krenimo redom. Argumenti opozicije da se statutom stvara „država u državi“ – koje Pavlović odbacuje kao „irelevantne“ jer de jure Vojvodina ne dobija zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, što bez sumnje jesu glavna obeležja državnosti – ovde su uzeti sasvim apstraktno, takoreći sub speciae aeternitatis. Politika je, međutim, u bitnoj meri, kontekstualna, zbog čega nije čudno da su „stvarnost“ i „realnost“ kategorije koje se sve češće javljaju u političkoj praksi. A ima još nešto što je obeležje postmoderne politike – a to je da su tu stvari najčešće upravo „onakve kakve je pojavljuju“, tj. da pojava uglavnom odgovara stvarnosti i da nema suštine koja bi bila drugačija. U ovom slučaju, stvari se pojavljuju tako da Vojvodina statutom jeste dobila vladu (dakle, izvršnu vlast), glavni grad, granice, referendumsko pravo, VANU i niz drugih nadležnosti. Zato je ovaj politički događaj i izazvao buru u javnosti i skoro da nema nikog – uključujući predsednika Republike Srbije – da oko nekih određenja u statutu nema nekakve dileme i nedoumice. Zato je, takođe, događaj sa „vojvođanskim statutom“ zasenio dugo željenu i očekivanu viznu liberalizaciju, kojoj skoro da se niko nije obradovao. Najzad, da je, recimo, ukidanje viza za građane Srbije, smatrao važnijim događajem od ovog, navodno, malo važnog statuta koji donosi „tek decentralizaciju“, verovatno bi autor tome, a ne statutu, posvetio svoju kolumnu.

Iznenađuje takođe – i nije baš jasno sa kojim argumentima se može tvrditi – da „Kosovo više nije tema“ i to u trenutku kada je započela istorijska rasprava pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu i kada su sve oči ne samo srpske već i svetske, stručne, međunarodne i političke javnosti uprte u proces sa nesagledivim i dugoročnim posledicama. Tema, dakle, kao i problema u srpskoj politici ima mnogo, i teško da je nekome, pa i opoziciji, potrebno da izmišlja probleme tamo gde ih nema. Jedan od njih je i da će se ovim statutom (sa čime se i Pavlović slaže) dobiti glomazan aparat uvećanja pokrajinske administracije, i to u trenutku kada država vrši i planira još veću redukciju državne administracije.

Suprotno tvrdnjama autora – a u skladu sa elementarnom logikom i konsekvencama njegovih sopstvenih reči da „opozicija tvrdi da je stanje gore nego što jeste“ a „vlada tvrdi da je bolje nego što jeste“ – jaz između pozicije i opozicije produbljen je donošenjem ovakvog statuta. Teško je braniti tezu da je tu reč o nekakvom metafizičkom ili političkom „skrivanju“ i da je u nekoj imaginarnoj suštini vladajuća koalicija zapravo „bliža opoziciji nego što izgleda“. Stvari su, verujem, baš onakve kakve izgledaju, kakve ih građani Srbije vide svojim očima i vrlo transparentne. Imajući u vidu savremenu istoriju i politički kontekst stvarnosti odvajanja Crne Gore, imajući u vidu čudni splet okolnosti u kojem su se izjave evropskih zvaničnika o „vojvođanskoj sudbini“ i „evropskoj sudbini Srbije“ upadljivo ispreplele, kao i činjenicu da, nažalost, nije tako teško zamisliti vreme, i to u bližoj budućnosti, u kojem se čuju glasovi iz pokrajinske administracije da Srbija, recimo, koči procese, put i evropsku budućnost Vojvodine – građani Srbije imaju pravo da budu zabrinuti. Jer onda će zaista biti irelevantno da li su nadležnosti „izvorne“ ili „prenete“. I vrlo će biti lako promeniti te nedoslednosti, tako da kreirano de facto stanje dobije svoj novi de jure izraz.

To je državnost u zagradama koja se stvara sa ovim i ovakvim statutom, stvaranjem asimetrične države. A da bi se to videlo, zbilja nije potrebno mnogo. Recimo, za početak, samo da se odgovori na pitanje zašto se „decentralizacija i regionalizacija Srbije u ovom trenutku odvijaju stihijno i bez jasne i celovite koncepcije“. To je, inače, pitanje koje su, u otvorenom pismu predsedniku Republike uputili Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić – pismu koje Dušan Pavlović pominje tek „u zagradama“ svog teksta, pogrešno navodeći njegov sadržaj i ne odgovarajući na glavno pitanje. U pismu se, između ostalog, navodi da je „današnja Srbija isuviše mala zemlja za region kakav je Vojvodina. Srbija ima 7,5 miliona stanovnika. To znači da njeni regioni treba da imaju najviše 800.000 stanovnika. Utemeljenjem državolikog entiteta od 2,0 miliona stanovnika severno od Save i Dunava, unutar Srbije se stvara jedan paradržavni organizam, glomazna etatizovana struktura koja, u svakom slučaju, nije ni ne može biti ona toliko potrebna demokratska decentralizacija, a još manje funkcionalna regionalizacija zemlje, za koju se izdaje.“

Toliko, dakle, o „pukoj decentralizaciji“.