Dobrica Ćosić i njegovi patološki mrzitelji

Nakon poslednjeg javnog istupa Dobrice Ćosića[1], i reakcija koje su usledile, definitivno smo sigurni da u jednom delu Srbije, onoj „drugoj“, vlada atmosfera patološke fiksacije i opsednutosti Ćosićevom ličnošću i ramišljanjima. Na njegov načelno nesporan i evidentno dobronameran tekst (molba upućena mladim ljudima da se vrate u zemlju i pomognu njen oporavak), sručile su se salve histerične kritike i napadi sa leva i desna, a naročito onih kojima su prepuna usta demokratije, tolerancije i ljudskih prava. Svoje pljuvačne žlezde odmah je oprobala Biljana Srbljanović, verovatno zadovaljavajući svoje „pravo“ na privatni „odušak“. Zatim su stigla pisma anacionalno svesnih i uvređenih čitalaca i apatrida, da bi čitavu stvar začinile ko drugi nego e-novine.

Ludačka mržnja e-novina

Tako u redakcijskom uvodniku onoga što se može pročitati na Internetu, a nisu novine, iako se tako zovu (što reče njihov miljenik Čanak, i na tarabi piše sladoled, pa je niko ne liže), o Ćosiću se kaže da je „državni polupisac na Titovom brodu 'Galeb'“ koji je „kasnije staljinistički šinjel zamenio nacionalističkim kožuhom, uvek ostao veran totalitarnim idejama i državnoj sisi. Od socrealizma napredovao je do nacrealizma, ideologije etničkog čišćenja i humanog preseljenja, da bi na tim pozicijama ostao do dana današnjeg“; u svom pismu je „potpuno zaboravio na svoju ulogu u uništenju svega što se moglo uništiti (što mu se uvek isplatilo), ali zato iz dubine svog mračnog uma poručuje mladima da nastave sa borbom protiv neprijatelja“[2]. Nakon ovog „objektivnog“ i „prikladnog“ uvoda e-novine nas obaveštavaju da su Ćosićev tekst, na naše iznenađenje, opremili „pacifističkim“ međunaslovima (zapitasmo se od kad su e-novine postale miroljubive i tolerantne?!). Pa da pogledamo kakvi su to „pacifistički“ tonovi: „POČASTIĆU VAS SA NEKOLIKO SVOJIH DB SAZNANjA, PA KO ŽIV – KO MRTAV“; „NIJE LOŠE IMATI ILUZIJE I ZABLUDE, POGOTOVO KAD VAM SE DEBELO ISPLATE“; „MOJA SENKA JE MASOVNA GROBNICA“; „U KOJU GOD IDEOLOGIJU JA UĐEM, TU TRAVA NE RASTE“; „NIJE SVE TAKO CRNO, BELI MI SE FRIZURA“; „KAD GOD SRLjAMO U PROPAST, MENI JE TOPLO OKO SRCA“; „SRPSKI NAROD JE NA SAMRTI, ALI SE JA I DALjE DOBRO DRŽIM“; „ZAŠTO NIKO NEMA RAZUMEVANjA ZA ETNIČKO ČIŠĆENjE, HUMANO PRESELjENjE, MASOVNA SILOVANjA, PROTERIVANjE I GENOCID – PITAM SE VEĆ VEKOVIMA“; „NAROD KOJI PROPADA, MOJA JEDINA SPISATELjSKA NADA“. Nakon redakcijski ovako upoganjenog teksta, aranžiranog u klasičnom totalitarnom maniru montaže i podmetanja (ko to priča o staljinizmu i nacizmu?!), nepatvorena ludačka mržnja koja isijava iz doslovce svakog komentara ne deluje toliko nelogična; verni čitaoci e-novina, kao i obično, napujdani su da rastrgnu plen. Poslušajmo govor onih koji bi trebalo da budu vesnici i pioniri nove, „dekontaminirane“ kulture, prosvećenosti i emancipovanosti:

„Ovog monstruma smrt uporno zaobilazi. Valjda ni ona ne zna kud bi s njim.“

„Pa ko to očekuje od tebe drtino stara, fašistička i monstroumna, ko od tebe šta očekuje i priželjkuje osim da CRKNEŠ VEĆ JEDNOM, jebo ti bog majku fašističku, što više ne ZAČEPIŠ sa tim nacizmom.Malo ti svega što si napravio, jel.“

„Promenite GEDŽI OPANČARU pelene, upet se usrao!“

„Kalemaru, sjedi i bazdi u toj V.Drenovi i nastavi da kalemiš četničke brade, to ti odlično ide“

„Šta hoće ovaj metuzalem?...Ova spodoba, poljoprivredni tehničar po zanimanju, otac nacije po zvanju, uzrok zla, đavo u esencijalnom obliku, umišljeni mislilac, autoritet po partijskoj liniji...Dosta o ovoj mumiji, da završim. Ma čoveče, sjaši više sa grbače ovog naroda, dobio si vilu na Dedinju, smrdi tamo i ne oglašavaj se, molim te“

„crkni već jednom!“

„Ne bih dao ni dva redakcijska međunaslova za sva "dubokoumna" sranja petnaestominutnog nobelovca.“

„ovo je najgore zlo koje se ikad okotilo na balkanu!“

„Jebote, pa nije ni oćelavio, gazi stotu, a ja hoću da crkne govno!“

„Ni smrt ga neće, boji se, napraviće neko gadno sranje u paklu“

„Velika je kazna za toga visprenoga starca kada vidi koliko ljudi je ozlojeđeno njegovim likom i njegovim djelom, i kako mnogi priželjkuju njegovu brzu smrt. Šta će veća kazna za uvelog starca i njegov promašeni život? Čovjek, kada čita ovu njegovu bljuvotinu, nemože a da ne pomisli: bože, koja to sila omogućava ovom posvemašnjem idiotu da se njegova riječ čuje dalje od Vesele sveske. I pitam se: nije li srpsko društvo zaista zaslužilo da mu ova krpa bude Otac nacije. Treba mu poželjeti dug život, da u zdravlju doživi pa,pa Kosovu, pa,pa, Republici šumskoj, pa,pa Sanđaku i Vojvodini, Preševu..Pa,pa Geđo, nema više, ostaje još relacija Mokra gora-Andrićgrad, tamo se sakupljajte i tamo tandrčite protiv Koka-Kole, koliko vas stas i glas nosi. Đubre jedno kameleonsko, šta je on umislio! Ovakav pamflet! Fuj, starče izhlapljeli! Gdje ti je mrvica ljudskosti, bar!“

„Najveći srpski vampir se zove Dobrica.“

„Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju...tako što će uzeti govnjive motke i najuriti ovog metuzalema i čauša mu Vasilija iz ANUS-a. Živeo Hajdin!“

„Ovim je sve rečeno o ovom kretenu!“

„Ovo đubre je trebalo još davno duboko zakopati a ostaviti samo jedan mali otvor da mogu crvi izlaziti van i povraćati.“

„Ućutkati Ćosića!“ ili „mrtva usta ne govore“ 

Dakle, Ćosić treba da crkne, što pre, bez pogovora! Kuso i repato se oglasilo da raskomada svojom bolesnom mržnjom jednog pisca i čoveka koji ima svojih mana i grešaka, ali sigurno nije genije zla i monstrum kakvim ga predstavljaju. Kako objasniti ovakvu iskonsku, umobolnu, morbidnu mržnju i agresiju prema Ćosiću, kako je ona uopšte moguća? Kako objasniti razočaranost njegovim nekažnjavanjem koja izbija iz odgovora omladine SDU (zar tako nešto još postoji?!): „Vi, gospodine Ćosiću, treba da budete zadovoljni što petooktobarska revolucija nije u potpunosti uspela...Vi, i Vaši saborci, i oni koje ste Vi podržavali biste prvi završili na sudovima da je ta revolucija uspela. Zbog neuspešne revolucije Vi niste pozvani na odgovornost za zločine koji su se desili za vreme Vašeg predsednikovanja.“[3] Jasno nam je koja bi to sudbina zadesila Ćosića da je „petooktobarska revolucija“ u potunosti „uspela“ (neostvareni san o „6. oktobru“ Čede i kompanije). Kao u svakoj revoluciji, „narodni“ sudovi bi presudili, po kratkom postupku. Mrtva usta ne govore; znači, metak u čelo, da omasti konopac, ili najpre, glogov kolac, i „najveći srpski vampir“, „monstrum“, „đavo u esencijalnom obliku“, „mumija“, i kakvo sve ne čudovište, ima konačno da ućuti! A do tada, treba mu po svaku cenu zabraniti da javno govori! Tako omladina SDU izražavo „nezadovoljstvo“ Službenim glasnikom, jer objavljuje Ćosićeve knjige, i Beogradskim univerzitetom, jer su Ćosiću njegova vrata još uvek otvorena. Šta bismo onda mogli da očekujemo kao originalnu akciju ove omladine, pod uslovom da postoji? Pa verovatno spaljivanje Ćosićevih knjiga. Za početak. Onda bi prešli na spaljivanje Ćosića u nekom novom lovu na („nacionalističke“) vešce i veštice. Prvo su spaljivali knjige, a onda su počeli ljude. Jel'nam zvuči to odnekud poznato? Ali, da SDU dečica ne bi tako surova podsećala na Jugend ideologije kojoj se tobože suprotstavljaju, smogla su snage da Ćosiću, naravno cinično, čestitaju rođendan i požele da „uživa u nezasluženoj slobodi što dalje od javnog života“. I da trijumfalno poručuju „mi smo Vas već pobedili“, što zvuči besmisleno s obzirom na ostrašćenost kojom su se na njega ustremili. Ako su ga već pobedili, zašto na njega i dalje besno atakuju? Možda da kao lešinari podele ostatke razapetog pisca?

Kako, dalje, objasniti pomahnitalost Biljane Srbljanović koja je na pasja usta izvređala Ćosića (osim ako sledeće reči nije izgovarala u trenucima „privatnog oduška“): „Sram ga, bre, bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram...Nema od ove države ništa dok i poslednji zli starac, odgovoran za moralni i materijalni sunovrat nerođenih generacija, bude i dalje govorio.“[4] Jeste, Biljana, samo da Ćosić bude ućutkan, i Srbija će moralno i materijalno da procveta! Da se nad „zlim starcem“ izvrši lapot, po starom dobrom (istočno)srpskom običaju, i sve će biti u redu! Pa ko to kaže, ko to laže, da vi ne poštujete srpsku tradiciju?! A onda, tako „dekontaminirani“, rasterećeni „otpada“ koji nas gura u „sunovrat“, na čelu sa tobom i ostalim perjanicama „modernizacijske avangarde“, sa dosadašnjim vašim moralno besprekornim ponašanjem i bogatim kulturnim rečnikom, idemo u svetlu budućnost! Političke i idejne vidike će da nam otvaraju i šire mladi i predobri Srđa Popović, Mirko Đorđević i Latinka Perović, a moralnu pre-podobnost će da gradi i disciplinuje mlađani i humani Jovo Kapičić! Da, sve njih, zajedno sa tobom, Biljana, skromnom, nekoristoljubivom i izuzetno učenom i obrazovanom, treba pustiti da oplođujute našu svest svojim ideološkim (i drugim) praškovima. Srbljanovićka se usudila i da prokomentariše Ćosićevo nepoznavanje stranih jezika. Ćosić možda ne zna engleski, ali vrlo dobro zna kako se kulturno koristi naš jezik, za razliku od „raskoši“, „sočnosti“ i „živopisnosti“ Srbljanovićkinog srpskog koji, toliko pogan i iskvaren, predstavlja čist nusprodukt dekadencije rurbanog života u koji je ogrezla. A kad smo kod Ćosićevih „komesarskih dana u partizanima“ ili „Titovog 'Galeba'“, čudno da Biljana i e-novine ne spominju „oca Druge Srbije“ Radomira Konstantinovića čije su ode (umrlom) Titu nadaleko poznate[5]...

Paranoidna mistifikacija Ćosićevog lika i uticaja

Ima više objašnjenja za ovakve sumanute izlive netrpeljivosti prema Ćosiću. Jedan je paranoidna mistifikacija njegovog lika i dela koja tragično gubi kontakt sa istorijskom realnošću. U svemoćnog „oca Nacije“ Ćosića su ustoličili upravo njegovi suludi mrzitelji, mnogo manje on sam, ma kakve pretenzije on imao ili mu ih pripisivali. U njihovoj bolesno iskrivljenoj svesti Ćosić figurira kao vrhovni gospodar Zla koji suvereno upravlja i manipuliše istorijskim događajima i ličnostima kano lutkar svojim marionetama. Tako jedan student, „uznemiren“ Ćosićevim pismom, histerično peni: „Vaša karijera je višedecenijska, uvek ste se isticali - od delovanja u komunističkoj partiji Jugoslavije, preko pisanja manifesta srpskog nacionalizma - Memoranduma SANU, koji je bio ideološka osnova za ratove koje je vaše rukovodstvo vodilo na prostoru bivše Jugoslavije, potom na položaju Miloševićevog predsednika ratne SRJ, pa sve do današnjih dana, svojim uticajem na sve izabrane lidere - od Đinđića, koji vam je uvek bio sumnjiv, preko Koštunice, u koga ste polagali najveće nade, zatim Tadića, vašeg miljenika koji vas je, ako ćemo pošteno, najviše slušao, do Tomislava Nikolića, na kome biste imali još da poradite...Vi, kako poetično u pismu studentima kažete, i vaša 'duga senka' ste odgovorni za stanje u kome se ovo društvo decenijama davi. Vi ste, naime, odgovorni jer studenti i drugi mladi ljudi, često i sa kompletnim porodicama, beže glavom bez obzira iz ove zemlje...Jedini ispravan razlog za studentske proteste u Srbiji danas bila bi borba protiv vas i nasleđa vaše politike. Nikakvi bolonjski bodovi, stanje u menzama ili visoke školarine, već laži i mržnja koju prema pripadnicima drugih naroda i dalje u svom delovanju prosipate i otkrivanje istine o najstrašnijim zločinima koje je rukovodstvo čiji ste guru bili počinilo na teritoriji bivše Jugoslavije.“[6] Omladina SDU se nadovezuje: „Zar nije licemerno da se Vi, koji ste učestvovali u stvaranju atmosfere koja je dovela do ovoga što imamo danas u Srbiji, pozivate mlade da se vrate u Srbiju? Vaša humana preseljenja, ratovi, razmene teritorija, ubistva i otmice, govor mržnje, uništavanje Srbije, doveli su, između ostalog, do degradacije obrazovanja, znanja i uništavanja sistema vrednosti. Vi ste odgovorni za odliv mozgova jednako kao svi posle Vas, ako ne i više. Koliko je mladih iz Srbije otišlo 1992. i 1993. godine zato što nisu hteli da završe na frontu u tuđem ratu? U vašem ratu.“[7] Dvojica „dr“ na sajtu NSPM-a nastavljaju u istom maniru: „Mnogi od mladih pobegli su iz zemlje upravo da bi bili što dalje od osoba i politike koju oličava Ćosić. U zemlji koju je (kvazi)politika i (pseudo)nacionalizam izjeo, te nije više važno da li je student sposoban i inteligentan, već 'nacionalno podoban'...“, tj. nečija vrednost se ceni po „turbopatriotizmu“[8]. U toj zemlji vlada „đedovski duh“ koji skreće „pažnju na neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška“. Za Sonju Biserko Ćosić je „bio najuticajnija ličnost, možda čak i uticajnija od Slobodana Miloševića“[9], a na tragu iste paranoje prošle godine se pojavila dezinformacija da je Ćosić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Odgovornost za ovu bednu intrigu preuzela je grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“ koja se protivi „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“[10]. Na sajtu NSPM možemo pročitati sledeći komentar: „Strašno je koliko taj čovek ne oseća nikakvu odgovornost,a od 1946. žari i pali po državi“ Itd. Itd. Dakle, sva rukovodstva Srba su bila „Ćosićeva“ (svima njima je bio „guru“); on je uticao na sve srbijanske lidere, naročito na Tadića koji ga je „najviše slušao“; sve ono najgore, „humana preseljenja, ratovi, razmene teritorija, ubistva i otmice, govor mržnje, uništavanje Srbije“ su lično „njegova“ zasluga; on je najodgovorniji što mladi ne samo ranije, nego i danas, „beže glavom bez obzira iz ove zemlje“ i uopšte „za stanje u kome se ovo društvo decenijama davi“, za „degradaciju obrazovanja, znanja i uništavanja sistema vrednosti“, pa studenti nemaju razlog ni za šta da se bune osim protiv njega i „njegove“ politike; i sve se to tako dešava od 1946., dakle skoro 70 godina!

Ima li ova teorija zavere ikakve veze sa realnošću?! Kako je Ćosić realno može da bude odgovoran za sve ovo?! Kako su sva rukovodstva njegova ako je na vlasti bio nepunih dana, a i za to vreme se više sporio sa ostalim srpskim rukovodiocima, nego što su oni prihvatali i sledili njegove ideje i predloge? Jel' podržao Panića protiv Miloševića već posle pola godine svog predsednikovanja? Jel' Milošević osuđivao njegovu slabost i popustljivost? Jel' ubeđivao Karadžića da prihvati Vens-Ovenov plan? Jel' nije smenjen na ponižavajuć način pod paljbom Vojislava Šešelja? Jel' to guru „nacionalističke sekte“ koga sledbenici bespogovorno slušaju i prate?! Svetozar Stojanović je možda najbolje opisao karakter njegovog kratkog boravka na mestu predsednika SRJ - „autoritet bez vlasti“. Dalje, jel' su ratovi na prostoru bivše SFRJ uopšte „Ćosićevi“ ili više Ćosićevi nego Tuđmanovi, Izetbegovićevi i Solanini? Jel' Ćosić uništavao Srbiju tokom NATO bombardovanja, i dal' ima ikakve veze s tim? Nakon odlaska s vlasti angažovao se pre svega u borbama opozicije protiv Miloševića, dajući joj javnu podršku, i na kraju čak postao član „Otpora“. Ovu epizodu Ćosićevi kritizeri napadno prećutkuju. Zašto ne ukažu na tadašnju bliskost (opozicione) mladeži i Ćosića? Naravno da ne smeju jer to urušava njihovu izvitoperenu koncepciju. Jer, ako je Ćosić odgovoran za današnji „neporedak“, kako kažu dvojica „dr“, onda je to mnogo pre kao član „Otpora“ nego kao „ratni predsednik SRJ“, pošto je ovaj neporedak u kome godinama živimo rezultat politike kojoj je upravo „Otpor“ bio mladalačka udarna pesnica. Ako je naš osnovni problem „partijsko-klanska država“, pa kudikamo je veća odgovornost lidera DOS-a za stvaranje takve države nego Miloševića, a kamoli Ćosića (osim ako, opet, ne uzmemo u obzir njegovu tadašnju podršku DOS-u). Jer, u DOS-ovskoj državi, počev od „revolucionarnog“ preuzimanja vlasti putem „kriznih štabova“ ni u vrtiću ne možete da se zaposlite ako niste partijski podobni, o nekim višim nivoima da ne govorim, što čak ni u vreme Miloševića nije bio toliko rasprostranjen slučaj. Kako je to Tadić od svih „izabranih lidera“ najviše slušao Ćosića?! Jel' tako što se redom izvinjavao po bivšim republikama SFRJ za stvarne (a više izmišljene) „srpske zločine“, a na to ga je tobože savetovao i primoravao upravo „rasista“ i „nacionalista“ Ćosić?! Jel' tako što se „zalao“ za Ćosićevu ideju kad je u pitanju Kosmet, a to je njegova podela? Pa gde je Tadić, i to iza leđa naše javnosti, postavio granice, pod prevarantskim nazivom „administrativnih prelaza“? Na samom Kosmetu ili između Srbije i Kosmeta? Ako je išta Tadić delio, bila je to, znači, Srbija, a ne Kosmet (što i ovi „novi“ na vlasti, na žalost, nastavljaju). Da su u našoj zemlji danas „nacionalna podobnost“ i „turbopatriotizam“ osnovni kriterijumi društvenog uspeha i uspona, pa valjda bi pripadnici „Dveri“ bili u Vladi i ministarstvima, a pripadnici „Nacionalnog stroja“ ili „Obraza“ u policiji, a ne u zatvorima ili emigraciji?! Mnogo pre će biti da je ulaznica za visoke društvene krugove eu-ropska podobnost i turboevropejstvo. Na kraju, kako je to Ćosić odgovoran za današnju emigraciju mladih?! Jel' možda on vodi ekonomsku i finansijsku politiku ove zemlje?! Uostalom, da su njegove ideje danas ostvarene, kao što trabunjaju njegovi zaslepljeni mrzitelji, zar ne bi trebalo da bude srećan, a ne ovako turoban i depresivan?!

Ćosićev „savršeni zločin“

Ipak je najpodlija optužba za „genocid i etnička čišćenja“. Poslušajmo ponovo psihodeličnog studenta: „Vi ste saučesnik u zločinima koji je ova država činila prema drugima i prema sopstvenim građanima. Vi ste deo intelektualne vertikale koja je podupirala genocid i etnička čišćenja...Vi ste, to priznajete, čovek prošlosti. Ja dodajem, najmračnije prošlosti moderne srpske istorije...Kada dođe i vaš čas, za vama će ostati stotine hiljada mladih koji skoro jednakom žestinom kao i vi mrze kosovske Albance. Isti broj nikada neće saznati odgovornost sopstvene države za genocid u Srebrenici, za hiljadu šesto i jedno ubijeno sarajevsko dete, ni za masovne grobnice u njihovoj lepoj Srbiji u kojima su i dalje stotine neotkrivenih leševa kosovskih Albanaca...To su rezultati vašeg višedecenijskog delovanja, i treba da budete zadovoljni, postigli ste svoj cilj. Vaš zločin je savršen. Zar vam nije dosta, Ćosiću?“[11] A omladina SDU dodaje: „Od Vas ne očekujemo nikaku istinu o stanju naroda, već od Vas očekujemo istinu o otmicama i zločinima u Sjeverinu i Štrpcu. Ne očekujemo je samo mi, već i porodice ubijenih. Od Vas očekujemo istinu o Vašoj odgovornosti za sve ono što se dešavalo dok ste bili Predsednik SRJ...Mi danas treba da se borimo sa problemima koje smo nasledili od Vas. Ideje humanih preseljenja, razmena teritorija - to smo mi nasledili od Vas. Ideje zbog kojih smo mi stigmatizovani. Monstruozne ideje koje ste Vi smislili.“[12] Zanimljivo kako ovi mladi ljudi selektivno prihvataju „međunarodnu pravdu“. Kada ona optužuje i kažnjava Srbiju, nailazi na njihovu oduševljenu podršku. A kada je oslobađa odgovornosti, onda se to nonšalantno ignoriše, i nastavlja utabanim putem unapred dokazane krivice Srbije. Srbija ne može biti nevina, ma šta činjenice, pa ponekad i međunarodni sudovi govorili; to je dominantna, deformisana svest ovih zajapurenih rodomrzaca. Tako njih nimalo ne dotiče što je Međunarodni sud pravde 2007. presudio da Srbija, kao naslednica SRJ, nije kriva za genocid počinjen u Srebrenici, niti za saučesništvo i podstrekavanja tog genocida. Oni u svojoj suženoj svesti ne mogu primetiti ni da je nelogično govoriti o „masovnim grobnicama“ u kojima su „stotine neotkrivenih leševa“. Jer, kako oni znaju da ove „masovne grobnice“ postoje ako su neotkrivene?! Javilo im se u inače halucinogenom stanju psihe kad je reč o „masovnim srpskim zločinima“? Ili im na uvce došapnule „istinoljubive“ Nataša Kandić i Sonja Biserko? Zašto je, uopšte, čitava ta ujdurma oko „masovnih grobnica“ slasnula nakon što je iskorišćena u haškim svedočenjima protiv Miloševića? Naravno, treba otkriti istinu i kazniti odgovorne za spomenute otmice koji su se desile na teritoriji SRJ. Ali, malo je neumesno da se u ime pravde oglašavaju oni koji nijednom rečju ne spominju daleko brojnija ubistva i otmice Srba na Kosmetu ili bilo gde drugde u bivšoj Jugoslaviji; takvom pristrasnošću i selektivnošću oni prosto sebe diskvalifikuju iz ozbiljne rasprave. Na kraju, poslušajmo šta je Ćosić zaista rekao u vezi s toliko izvikanim „preseljenjima stanovništva“ koja mu se stavljaju na teret kao zlodelo: „Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju.“[13] Šta je ovde sporno? Naravno da je najbolje da do preseljenja ne dođe. Ali, uspaljeni „mirotvorci“ bi trebalo da znaju da kada se dve strane ne mogu više dogovoriti o podeli teritorije na kojoj su obe izmešane, tada ostanak celokupnog stanovništva na istom području, na žalost, ne postoji više kao opcija. Bolje da, ako je ikako moguće, dogovorom dođe do nečega što svakako nije prijatno, vidimo da sam Ćosić kaže da je u pitanju nešto tragično (nigde o tome ne govori u afirmativnom smislu kako mu njegovi tendenciozni kritizeri podmeću), ali, takvo kakvo je, ipak je manje zlo od međusobnog istrebljenja u ratu za tu teritoriju. Dakle, šta je ovde „monstruozno“, želja da se nekako izbegne rat?!

Što se tiče ofucane zloupotrebe Memoranduma SANU, garantujem da niko od onih kojima taj tekst služi za difamiranje ideoloških neistomišljenika, nije u njega ni zavirio. Jer, da jeste, ne bi mogao da prosipa svoje bljuvotine na njega se pozivajući. To su ti „prosvećeni“ umovi, što manje o nečemu znaju, u to više veruju! Memorandum u neku ruku prolazi gore od „Protokola sionskih mudraca“. Dok se za ove dokazalo da je falsifikat, Memorandum je autentičan dokument, ali se, uprkos tome, uporno falsifikuje šta u njemu piše, što je još teža nepravda prema istini. I kao što su „Protokoli“ poslužili kao ideološka osnova za nacistički pogrom nad Jevrejima, tako je Memorandum poslužio ne kao „ideološka osnova za ratove koje je Ćosićevo (srpsko) rukovodstvo vodilo na prostoru bivše Jugoslavije“ (što je notorna laž), već kao ideološka osnova za neofašističku agresiju na Srbe i Srbiju (sankcije, bombardovanje, medijsko nasilje itd.) kojima je, kao nekad Jevrejima, podmetnuta osvajačka zavera protiv nekih drugih naroda. Pa ko su najveći teoretičari „srpske zavere“ do zagriženi i militantni srbomrsci iz redova „Druge Srbije“, susednih država i imperijalnih struktura Zapada! I kako je najbolje uništiti žrtvu nego, dok je kasapiš, na sve strane optužuješ da je agresor!

Ideološko sakaćenje Ćosićeve biografije

Kako Ćosićevi paranoidni progonitelji sakate njegovu biografiju, pokušavajući da je sabiju u Prokrustovu postelju svog apriornog autošovinizma, ne pokazuju samo oni prećutani momenti iz novije istorije, već i oni iz ranije. Drugosrbijanci izbegavaju da kažu da je Ćosić učesnik partizanskog pokreta koji se ni do danas nije odrekao tog svog angažmana, niti pristao na revizionističku apologiju četništva (zbog čega ga ne manjom žestinom od drugosrbijanaca podjednako mrze i zadrti antikomunisti, koji se, opet, fokusiraju samo na taj deo Ćosićeve biografije). Da je bio blizak sa Aleksandrom Rankovićem, koji je bio istinski Jugosloven da bi, slično Ćosiću, od strane unutrašnjih neprijatelja Jugoslavije, koji su se perfidno krili iza tobožnjeg jugoslovenstva, bio etiketiran kao „(veliko)srpski nacionalista“. Teško da su više od sto hiljada ljudi koji su 1983. na Rankovićevoj sahrani uzvikivali „Heroj Leka!“ bili sve sami (veliko)srpski nacionalisti, ili „komunjare“. Prećutkuje se i da je Ćosić 1984. osnovao Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika tadašnjeg režima, a među kojima su, uzgred, bili mnogi disidenti koji danas imaju kultni status u „Drugoj Srbiji“. Ništa od toga se ne govori jer remeti monolitnu iracionalnu konstrukciju o Ćosićevom arhi-nacionalizmu i šovinizmu.

Socijalni rasizam Ćosićevih mrzitelja

Pored ove bezumne mistifikacije Ćosićeve uloge i moći u našoj novijoj istoriji i perverzne identifikacije njegovih pogleda sa malignim, agresivnim i destruktivnim (veliko)srpskim nacionalizmom koji je tobože najveći krivac za ratove i stradanja na ovim prostorima, u razjarenoj mržnji prema Ćosiću deluju još neki socijalno-psihološki mehanizmi. Upadljivo je brutalno preziranje i vređanje njegovog biološkog doba, socijalnog porekla i početnog obrazovanja, koji upućuju na rasističku svest onih koji te uvrede ispaljuju bez ikakve zadrške. Srbljanovićka tako na dva mesta u svom ispljuvku spominje „zlog starca“, na NSPM-u možemo videti komentar: „Treba da vas je sramota što nemate makar malo nekakvog mladalačkog bunta u sebi...pa da barem bojkotujete ovakve sebične osobe pri kraju svog životnog veka“, a varvarske komentare na e-novinama već smo naveli: „drtina stara“, „metuzalem“, „nije ni oćelavio, a gazi stotu“, „uveli starac“, „starac izhljapeli“ itd. Ovo je rasizam mladih prema starima kao nižoj biološkoj vrsti koja treba što pre da (iz)umre. A kad se s neskrivenim prezirom i gađenjem govori o „čika Gedži“, „Gedži opančaru“, „poljoprivrednom tehničaru po zanimanju“, „kalemaru“ i „kalemarskoj školi“, to govori o rasističkoj mržnji rurbanih slojeva (gradskih seljačina) prema onima koji vode poreklo sa sela; ima tu i rodomrzačkog resantimana prema srbijanskoj, šumadinskoj tradicionalnoj kulturi. Ipak, na svu žalost njegovih mizernih mrzitelja, Ćosić se svog ruralnog porekla i obrazovanja ne stidi; on otvoreno govori da mu je nadimak bio „Gedža“ i da je završio srednju poljoprivrednu školu. Tako da teško da njega dotiču i pogađaju ove maliciozne strelice primitivaca koji su uobrazili da pripadaju kulturi visokog urbaniteta...

Kome (ni)je upućen Ćosićev poziv?

Ćosić je u svom pismu pozvao mlade ljudi koji su otišli u svet da skupe snage da se vrate u zemlju i pomognu njenu obnovu i preporod. To su sigurno nisu oni koji su na njegov iskren i dobronameran poziv reagovali na prethodno opisan način. Oni koji govore o „nacionalističkoj proizvodnji neprijatelja“ kao dominantnoj svesti današnje Srbije dok im se Ćosić i njegov „zli nacionalizam“ priviđaju iza svakog ćoška. Oni koji „znaju da ne postoji 'neprijatelj' koji je 'demonizovao' i 'ozločinio' naš narod“[14] dok upravo Ćosića proizvode u takvog neprijatelja: „Ideje zbog kojih smo mi stigmatizovani. Monstruozne ideje koje ste Vi smislili“[15]. Oni koji Ćosiću poručuju sledeće: „Mi smo, gospodine Ćosiću, uglavnom u poodmaklom stadijumu bikulturalnosti, osećamo se kod kuće i u Srbiji i tamo gde živimo i ne mislimo da smo zbog toga zbunjeni ili sputani. Mi volimo strance, govorimo njihov jezik, živimo sa njima...Često smo deo tzv. jugoslovenske dijaspore, pa čak nismo sigurni ni gde se taj 'naš narod' završava...Mi smo neplansko, neideološko i nekontrolisano mešanje među stanovništvom, noćna mora svakog etničkog čistunca. U tom smislu, pazite koga pozivate u svoje projekte...Nisam siguran ko smo 'mi'“[16]. Gospodo u „poodmaklom stadijumu bikulturalnosti“, naravno da se Ćosić ne obraća vama, pa nema razloga da se toliko uzrujavate. On se obraća onima koji ne vole strance više od svojih zemljaka, koji ne vole tuđ jezik više od maternjeg, koji bi želeli da se u Srbiji osećaju više kod kuće nego u inostranstvu, koji možda ne znaju gde se njihov narod završava ali znaju gde počinje i gde mu je matica, koji nisu izgubljeni u melting-potu globalističke civilizacije, koji nemaju noćne more ako misle i kažu da su srpski rodoljubi. Jednom rečju, koji su sigurni ko su oni, odakle dolaze i zašto bi jednog dana tamo trebalo da se vrate. To nisu oni koji će se u Srbiju vratiti tek kad im crven tepih bude podastrt i sve servirano na tanjir, tj. onda kada budu „sigurni da se to što rade u Srbiji 'računa'“ i kada im se „zagarantuje održiva egzistencija“[17]. Jer, ako se takvi uslovi mogu stvoriti bez njih i njihove pomoći, sa vlastitim unutrašnjim snagama, šta će nam onda oni?! To nisu oni koji bezuslovno traže „da se zaposle po jednakim uslovima“ i prenesu znanje „iz one zajednice u kojoj su naučili sve što mogu doneti u Srbiju“[18]. Jer, da li je pravedno da se oni zapošljavaju po „jednakim uslovima“ ako su uslovi života i obrazovanja njih koju su otišli na Zapad i nas koji smo ovde ostali, nejednaki? Jesu čuli možda za pozitivnu diskriminaciju? To, dalje, nisu oni koji misle da su sve vredno što mogu doneti u Srbiju, naučili van Srbije, oni koji misle da Srbiji ništa ne duguju iako su iz nje otišli kao uveliko obrazovani i formirani, i na tome izgradili uspeh u inostranstvu. To nisu ona dvojica „dr“ koji, u inače kratkom tekstu, dva puta spominju „perspektivne i prave karijere“ u inostranstvu[19]. Ćosić se, naime, ne obraća onima koji su se odrodili, potpuno asimilovali tuđoj kulturi, apatridima koji su ogrezli u egoizam, konformizam i karijerizam. Kada je u svom pismu rekao da je „vreme krize vreme i najgorih i najboljih ljudi“, pogodio je u samu srž. Ovi prvi su promptno reagovali na njegov poziv. Čekamo sada da se jave ovi drugi kojima je taj poziv zaista upućen...

*

Ćosićevom angažmanu i stavovima ima se, naravno, šta prigovoriti. Pokazivao je u politici suviše često naivnost i nesnalaženje. Tako i u ovom pismu kritikuje događaje u kojima je i sam učestvovao. Takođe, možda je pre trebalo da se obrati mladima koji žele da ostanu u zemlji, i bore se za njen prosperitet, nego onima koji su već (nepovratno) otišli. Ipak, Ćosić uviđa svoje greške i nije toliko sujetan da ih javno ne prizna. Koliko još ima ljudi na našoj javnoj sceni koji imaju hrabrosti za takvu samokritiku?! Jedan poslanik LDP-a zamera „sebičnom akademiku što svoju odgovornost pominje u jednoj rečenici, Miloševićevu u pola, a onda 5. oktobar i svet optužuje za sve“[20]. A u koliko to rečenica njegov partijski šef, "nesebični" (polu)akademac Čedomir Jovanović, spominje svoju odgovornost za sve loše što je doneo 5. oktobar?! Da li on oseća odgovornost što je do 5. oktobra uopšte došlo, ili, naprotiv, lamentira što nije do kraja sproveden (famozni 6. oktobar i njegova „gvozdena metla“)? Ćosiću zluradi kritizeri spočitavaju da on navodno ne žali što su ratovi vođeni, nego što nisu bili uspešni. Pitamo ih: a ko od vas žali što je do 5. oktobra došlo, nakon što vidimo sve učinke tog poraznog istorijskog datuma? Ko od vas ima časti i hrabrosti, kao stari pisac, da prizna jednu nepobitnu istinu, da je 5. oktobar bio „velika obmana srpskog naroda“?