Diskriminisanje ateističkih misionara

Kod nas, srećom, još uvek nije uloženo dovoljno novca da bi se medijski opravdalo organizovanje takvih parada razvrata, ali je pokret ,,kvira“ ipak dovoljno jak da iznova vrši pritisak na izvršnu i zakonodavnu vlast, ponovo se time stavljajući iznad njih i iznad interesa većine građana Srbije. Najnovija afera izbila je nakon što su predstavnici crkvi i verskih zajednica uložili legitimne primedbe na predlog Zakona o diskriminaciji, na šta su reagovali predstavnici nekoliko nevladinih organizacija i gej pokreta, uz ponovljene optužbe za klerikalizaciju društva. U medijima su primedbe verskih predstavnika uglavnom predstavljene kao udar na evropsku politiku Srbije i na evropske integracije, kao da je on još jedina stvar koja nam preostaje na putu za Evropu. Kao da se samo čeka da poslanici podignu ruke i eto nas u Briselu, iako niko nije spominjao da je protiv usvajanja zakona. Nakon takvih reakcija NVO sektora, oglasilo se i nekoliko stranih organizacija, koje su se zbog toga osetile pozvanim da prokomentarišu standarde vezane za ljudska prava u Srbiji i da eksplicitno zatraže od naših vlasti da se antidiskriminacioni zakon vrati u proceduru za usvajanje.

Zaboravlja se da za loš predlog odgovornost ne mogu da snose predstavnici verskih zajednica, nego predlagač zakona, koji je imao sve potrebne mehanizme da proceni kakav zakon Srbiji treba, a ne da jednostavno prepiše delove zakona nekih evropskih država. Uz to, dok je predlog zakona pisan, moralo se prethodno imati u vidu stav crkve i, ako već nisu želeli da konsultuju njihove predstavnike moglo je, i moralo je da se analizira i proceni šta bi bilo njihovo mišljenje. Zaboravili su da provere koliko je sprovođenje zakona realno, i kolika je njegova primenljivost. U slučaju da većina stanovništva Srbije živi po drugačijim moralnim i duhovnim načelima, takav zakon nije sprovodljiv, čak i da jeste usvojen.

Čitavu aferu pratilo je najmanje dve bizarnosti. Kako je rekao lider jedne od manjih stranaka, koji je na trenutno neplaćenom odsustvu, uredbe o zabrani diskriminacije preuzete su iz holandskog zakonodavstva. Pitanje je kako se neko nije prevario, pa preuzeo odredbe iz grčkog ili italijanskog zakonodavstva, koje su nacije po mentalitetu slične nama, nego je odabrao baš najliberalnije od svih evropskih društava? Druga se tiče stava predsednika Demohrišćanske stranke Srbije Vladana Batića, koji je tražio objašnjenje zašto je predlog povučen sa dnevnog reda i upitao da li je to urađeno na zahtev Srpske pravoslavne crkve. Pre nego što dobije taj odgovor, on bi morao sebi, a nakon toga i svojim biračima ako ih ima, da odgovori na pitanje zbog čega je još uvek u stranci koja nosi to ime.

Koliko može da se razume, postoje dve zamerke upućene od strane takozvane koalicije ,,Protiv diskriminacije“. Prva je ta što su verske zajednice uputile primedbu ,,u pet do dvanaest“, a druga je što su uopšte uputili primedbu. Prvu je besmisleno komentarisati, jer je na prvi pogled očigledno da ona služi samo da skrene pažnju i tako poveća nivo medijske buke. Druga zamerka je daleko ozbiljnija, i tiče se (bez zalaženja u religiju ili metafiziku) poimanja društva, načina na koji ono funkcioniše i načina na koji se uređuju odnosi među ljudima. Radi se o tome da jedan broj ljudi, koji očigledno ne razume ni najjednostavnije oblike udruživanja ljudi, a kamoli državu, želi da svoj način ponašanja suprotstavi (predstavljen kao moralno superiorniji) obrascu ponašanja većeg dela društva. Ta manjina, zbog zadovoljenja svog luksuza (a ne prava), zahteva od većine da promeni principe po kojima žive i da im istovremeno ustupi deo tradicije (npr. instituciju braka) na koju ni po čemu nemaju pravo. To je posebno zlonamerno ako se ima u vidu da je u pitanju pokušaj vređanja najosnovnijih duhovnih uverenja ljudi, onih uverenja na kojima većina čovečanstva zasniva svoju filozofiju življenja. Nije problem većine to što je neko homoseksualac ili atesta, ali je problem što se pojavljuju „ateistički misionari“ koji smatraju da je njihov životni cilj da svoju, jedino ispravnu filozofiju nametnu svima oko sebe. Najjednostavnije rečeno, uz rizik da zvuči prozaično, to je kao kad bi usred fudbalske utakmice u kraju došao novi komšija, uzeo loptu i pozvao sve da mu se pridruže na basketu, sa tom istom, tuđom fudbalskom loptom. I kad bi se uz to još naljutio i pozvao prolaznike u pomoć, jer ga fudbaleri ne razumeju i sprečavaju u ostvarenju njegovih ljudskih prava. Kviri se ponašaju kao deca koja traže ono što hoće, ne priznavajući pravila. Njima trebaju granice.

Predstavnici crkvi su, u ime nekoliko miliona vernika uputili predlog za povlačenje zakona (u tom obliku) iz procedure, i to je nazvano klerikalizacijom. Pitanje je onda kako se zove kad nekoliko nevladinih organizacija, uz nekoliko stranih organizacija, zahteva od naše vlasti da usvoji taj zahtev? Koji su njihovi interesi u tome i zbog čega su njihovi interesi preči od interesa nekoliko miliona građana Srbije koji su vernici? Premijer ima pravo da povuče predlog zakona, kao što predstavnici verskih zajednica imaju pravo da iznesu svoje primedbe. Nevladine organizacije finansirane stranim novcem nepoznatog porekla i neke druge strane organizacije nemaju pravo da utiču na odluke državnog vrha i Parlamenta u Srbiji.

U Srbiji je i dalje u toku ne klerikalizacija, nego nasilna i bezobzirna Kvirijalizacija, po kojoj razne vrste Kvira, potpomognute novcem sa zapada, pokušavaju da dobiju nešto što im ne pripada.