Diktatura nesposobnih

U emisiji Utisak nedelje od 9.11.2008. od potpredsednika Vlade Srbije moglo se čuti sledeće: „Za razliku od drugih zemalja u okruženju, Srbija neće imati parlamentarne izbore u sledeće dve-tri godine.“

Ostali gosti, profesor Ekonomskog fakulteta Danica Popović i Kori Udovički, šef Programa za razvoj UN, nisu ni trepnuli na ovu izjavu, dok se jedino voditeljka, Olja Bećković, u polu-šaljivom tonu stidljivo odvažila da upita Đelića „kako on to zna“, na šta ju je on, uz uobičajeni klim glave, uverio da, jednostavno, „zna“. I tu je vrsna novinarka, prekaljeni „borac za demokratiju“, propustivši da dalje ekspolatiše ovu ekskluzivu, stala. Umesto toga, predano je nastavila sa emisijom, u kojoj je barjaktar ekonomskih „eksperata“ sumorne srpske tranzicije, između ostalog, iskoristio priliku da se opere od odgovornosti za lažna obećanja data tokom izborne kampanje o „boljem životu građana“ i da, uz pomoć Kori Udovički, uverava gledalište kako je „ceo svet bio iznenađen dubinom sadašnje ekonomske krize“, tako da oni nisu krivi što su davali nerealna obećanja o „još snažnijem rastu“, „još boljem životu“, „još većim investicijama“ i, razume se, „socijalnoj odgovornosti“ koja podrazumeva dizanje penzija na 70% nivoa plata u Srbiji. Na stranu što je dovoljan broj, što domaćih što stranih analitičara, već par godina unazad zvonio na uzbunu u smislu da je u svetu napravljen finansijski balon bez presedana, da će biti katastrofa kada on pukne i da se za to treba spremati, to ipak u ovom trenutku nije najbitnija stvar, a ni novinarska ekskluziva.

Ono što je Olja Bećković propustila kao novinarsku ekskluzivu ispod svog cenjenog novinarskog nosa je to da je potpredsednik Vlade Srbije najavio diktaturu u Srbiji. Jer, kako drukčije okarakterisati izjavu jednog od čelnika vladajuće koalicije u jednoj navodnoj parlamentarnoj demokratiji, u kojoj on apsolutno isključuje mogućnost prevremenih izbora? Znači, apsolutno ne može da se desi da se, u promenjenim, uskoro i kriznim okolnostima koalicioni partneri oko nečega suštinski ne slože i da Vlada padne? Ne može da se desi da neka od inicijativa opozicije za izglasavanje nepoverenja Vladi uspe? Ne može da se desi da se, u vrtlozima nezapamćenih globalnih i lokalnih poremećaja nametne potreba za uspostavljanjem, na primer, Vlade nacionalnog jedinstva, radi odbrane vitalnih interesa zemlje? Po Đeliću, a uz nemu podršku – što iz oguglalosti, što iz svesnog saučeštištva – Kori Udovički, Danice Popović i Olje Bećković, očigledno da ne može.

Jedna od dobrih stvari u svemu ovome je da je ovu objavu diktature i uzurpaciju vlasti, izgovorio dežurni moralista DOS-a još od dolaska na vlast oktobra 2000, zadužen da, vaspitno mašući prstom, javnost permanentno ubeđuje kako je sve ono što je vlast naumila ili o čemu naglas razmišlja – npr. permanentno čekanje u predvorju EU, legalizovana tajkunizacija, pljačkaška privatizacija, nedostatak nezavisne budžetske revizije, slanje vojnika u Irak, građenje nuklearnih postrojenja u Srbiji, itd. – zapravo „nužno“, „(ne)realno“, „neizbežno“ i, naravno, „u najboljem interesu zemlje“. Njegova je bila uloga cvrčka-savesti Pinokiju na vlasti, s tim što je u DOS-ovskoj verziji cvrčak bogato nagrađen, ne kao korektiv, već kao njegov privid i integralni deo Pinokijevog tima, zadužen da skrene pažnju sa (sve veće) dužine njegovog nosa – a i sa zelenaških kamata po kojima je banka koja je cvrčku-savesti data na upravljanje postala poznata.

Odlično je, dakle, što je DOS-ov cvrčak-moralista taj koji nam saopštava da se sadašnja vladajuća koalicija lažno predstavila glasačima u predizbornoj kampanji baš u svemu – od lažne satanizacije „mračnih sila prošlosti“ s kojima se zatim napravila koalicija, preko floskule „i Kosovo i EU“ (dok se tajno pregovara o EULEKS-u), obećanja potvrde gasnog aranžmana sa Rusijom, itd. pa do iznenadnog vađenja novoautonomaškog Statuta Vojvodine iz rukava i, naravno, obećanja o „još snažnijem rastu“, „još bržim EU-integracijama“, „još većim stranim investicijama“ i, naravno, većim penzijama. Odlično, jer DOS – u sadašnjoj verziji DS-G-17+-LSDV-LDP-SPS-PUPS – rezervnog cvrčka nema, a za profilisanje novog jednostavno nema ni vremena ni kredibiliteta.

Samo radi orijentacije, da je Đelić pravi cvrčak-savest, makar i nesposoban da predvidi ono što su mnogi drugi predviđali kao neminovnost, jedino što bi mogao u ovom trenutku da kaže a da bude pošteno je nešto poput sledećeg:

„Nažalost, okolnosti koje su važile u predizbornoj kampanji drastično su se promenile, i Srbija je, kao i sve zemlje sveta, stavljena pred nove izazove o kojima se nije moglo na valjan način raspravljati dok su se glasačima nudili predizborni programi i obećanja. To uključuje i predlog novog Statuta Vojvodine. Stoga je jedino pošteno i ispravno da sadašnja Vlada da ostavku i da omogućimo građanima-biračima u Srbiji da odluče koje to političke snage nude najbolji i najrealniji program za teška vremena koja su pred nama, raspisivanjem prevremenih parlamentarnih izbora, na kojima bi se svim građanima Srbije dala prilika da aktivno učestvuju u odgovoru na izazove koji su pred nama.“

Umesto toga, ponuđena je „nužnost“ okamenjenosti, „neophodnost“ vlasti izabrane uz pomoć lažnih obećanja koja važe za neka druga, sada nepostojeća vremena – bez bilo kakve mogućnosti promene. Kako se to naziva?

Još svojim nastupom u izbornoj noći 11. maja Boris Tadić je posredno otkrio postojanje diktature u Srbiji, preteći svima koji misle da naprave nekakvu vladu koja „nije u interesu građana“ (tj. onu koju on podržava). Sada je Đelić samo potvrdio da, ne samo da je izbor nove Vlade, kao i večno čekanje na poziv EU koji nikad neće doći – „bezalternativan“ – već i da je opstanak Vlade za koju niko nije glasao - takođe „bez alternative“. I time nam je svima dao zadatak, koji će biti oblikovan odgovorima na bar tri pitanja:

1. Da li je parlamentarna vlast koja i zvanično radi sve suprotno od onoga što je obećala pre izbora ili pokreće krupna državna pitanja o kojima nije bilo ni reči u kampanji po bilo kojoj osnovi letitimna?

2. Da li se ukidanje mogućnosti prevremenih izbora u doba nezapamćene krize može tumačiti na bilo koji drugi način osim kao ozvaničavanje diktature?

3. Da li je slogan pokojnog Zorana Đinđića, kojeg, uzgred, odjednom niko od bivših saboraca skoro i da ne pominje, po kojem „Srbija mora da stane da bi ponovo krenula“ danas izgubio na aktuelnosti?

Što se tiče autora ovog teksta, odgovor na sva tri pitanja je NE. I, još nešto. Ovo više nije samo političko pitanje. Ovo je pitanje opstanka. Đelić nam je svima ostavio samo jednu mogućnost – vezivanje za mrtvaca, za postojeći odnos snaga u društvu, nemogućnost promene koliko god stanje bilo teško, zarobljeništvo u matriksu beznađa. To nije samo uzurpacija, to nije samo bezobrazluk. To je zločin u nastajanju. I samoubistvo, tj. greh je na njega ne reagovati. A, kako reagovati ako su, po Ćeliću, svi institucionalni putevi zatvoreni? DOS – bivši i sadašnji – zna odgovor na to pitanje. A znamo ga i mi.

10.11.2008.