Да ли опозиција треба да бојкутује изборе?

Ово разматрање је резервисано само за очи оних који бар настоје да живе и размишљају изван српског петооктобарског Матрикса. И ово је сувишно рећи, пошто сајтови на којима ће овај текст бити објављен или пренет привлаче једино такве. Да ли га је онда уопште потребно и писати? Можда, с озбиром да ћемо на предстојећим парламентарним изборима опет имати изборну понуду која укључује и оне који се представљају као „опозиција“ владајућој парадигми (у смислу противљења безусловним ЕУ-интеграцијама, било са евроскептичних или анти-ЕУ позиција). Стога вреди размотрити колики су изгледи да нешто што се зове „опозицијом“ уопште може да утиче на формирање следеће владајуће већине. Ови избори су битни, с обзиром да је јасно да је једна од следећих крупних ствари на дневном реду безусловних и безалтернативних ЕУ-интеграција Србије – промена Устава, тј. даље формализовање државног одрицања од Косова и Метохије, што је иначе, за оне које занима да размишљају, далеко најважнији циљ српских „евроинтеграција“ за наше западне „пријатеље“.

Три странке које су досад излазиле на изборе као „опозиционе“ – Демократска странка Србије, Српска радикална странка и Двери, скоро сигурно излазе на изборе самостално. Радикали то раде традиционално и ништа засад не указује да ће се ту ишта променити, док је председник ДСС-а Војислав Коштуница исто већ и најавио.[1] Двери се сада већ традиционално позиционирају као опција која нуди удруживање у тзв. патриотски блок[2], али још се не види како би то могло да се деси без учешћа ДСС-а и Радикала, а ни саме Двери досад нису показале капацитет да око себе окупе или постану део неке шире коалиције која би могла да се представи као неко квалитативно ново опозиционо, антисистемско окупљање са изгледима за успех.

Ако се горе-наведено не промени, онда у разматрању могућих опозиционих изборних резултата најпре можемо да се водимо званичним резултатима парламентарних избора из маја 2012. године: ДСС 6,99%, СРС 4,61%, Двери 4,33%. Ту одмах треба поставити питање: да ли и једна од ове три поменуте странке може битно да побољша свој резултат? Наравно, представници све три странке ће дати дупло-плус позитиван одговор. То се и очекује. Да ли је то реално је друго питање.

Али хајде да се не бавимо лицитирањем могућим процентима, већ да поставимо једно друго питање: да ли је реално очекивати да ће ове три странке, а можда и још нека која би се волшебно појавила, заједно или одвојено успети да спрече могућност формирања двотрећинске већине у Народној скупштини која би била спремна да промени Устав, односно да релативизује или сасвим уклони присуство Косова и Метохије у њему? Или, да преформулишемо: да ли ће учествовање овакве опозиције на изборима у оваквим условима спречити владајући режим да легитимише своју досадашњу политику безобзирног кршења Устава, фактичког одрицања од КиМ и убрзаног увлачења Србије у вазални однос према Западу?

Ко се слаже са овако постављеним питањима слаже се и са тим да се над Србијом надвила озбиљна опасност, и да ове изборе, ма шта мислили о самој природи избора и изборног процеса у оваквом (бес)поретку, треба схватити крајње озбиљно. На оправданост оваквог размишљања наводе и досадашњи ставови које су поменуте опозиционе странке износиле на тему државног питања.Наиме, све три се слажу да су на делу противуставно деловање власти, суспензија уставно-правног поретка (бар када је реч о политици према КиМ) и потпуна пратећа контрола медијског, друштвеног и економског простора од стране садашње власти и њених ментора из (мање или веће) сенке. Ако је тако – а само ућуткивање Уставног суда Србије по питању КиМ даје таквим тврдњама за право – онда је главна опасност у следећем: ако је досад била одржива тврдња да власт поступа не само антиуставно већ и недемократски, с обзиром да је у многочему прекршила своја изборна обећања – да ли ће таква тврдња бити одржива у случају убедљиве победе владајућих странака на предстојећим изборима 16. марта? Или, друкчије постављено: да ли ће учествовање овакве опозиције (наводнице по жељи) на оваквим изборима у оваквом систему само зацементирати оно што је започето, овог пута печатом „демократске воље бирача“? Јер, једно је било тврдити да је власт изгубила легитимитет тиме што је прекршила своја предизборна обећања и, потписивањем тзв. бриселског споразума, брутално погазила највиши правни акт земље, а друго је бити суочен са суштински истом влашћу која би, овог пута, била овенчана убедљивом изборном победом коју би могла, уз помоћ контролисаних медија, да тумачи онако како жели, а најпре као мандат за нове „болне али неопходне“ резове, али и као накнадну легитимизацију досадашње политике пуштања КиМ низ воду, под плаштом даљих „евроинтеграција“, као и све дубље вазализације наспрам Запада.

Дакле, да поновимо, питање за опозицију је следеће: да ли је реално да се овакав сценарио може спречити? Ако да – како? А ако не – да ли вреди, односно да ли се уопште сме излазити на изборе?

Засад нико не нуди убедљив аргумент да се овакав сценарио може спречити на било који начин осим неком врстом кризног удруживања свих који себе сматрају опозицијом не само садашњој власти, већ будућности у којој је Србија и без државног и економског суверенитета, и без Косова и Метохије. Другим речима, удруживања попут оног које је резултирало прављењем Демократске опозиције Србије 2000. године, с тим што би овде било речи о некој врсти „националног ДОС-а“, односно скупа странака, покрета, удружења и истакнутијих појединаца који деле основни циљ – заустављање садашњег државног суноврата, безалтернативног и диригованог хрљења ка кризом захваћеној ЕУ, на штету државне независности и територијалног интегритета, унутар све неслободније, сиромашније и у сваком погледу угроженије Србије. Тачно је, многима је досадила ова сапунска опера везана за удруживање али, у оваквим условима, други пут се не назире. Нема ни довољно независног новца ни независних медија у Србији – уствари фактички их уопште нема – који би омогућили стварање нове снаге у овако кратком временском периоду. Једини начин да се то превазиђе је да се удруже постојеће опозиционе инфраструктуре, ресурси и какво-такво организационо и индивидуално профилисање, покренути енергијом која би се произвела јасним кризним прогласом и намером. Нешто попут – ово би нашим западним „пријатељима“  требало посебно да импонује – онога што је покренуло кризу власти и система у Украјини.

Шта ако овога не буде било – а све су прилике да неће, због претходно наведених разлога? Да ли онда треба учествовати у представи са унапред познатим исходом, тј. у сопственој сахрани? Или треба сачувати сасвим легитимну опцију да се све може прогласити нерегуларним и нелегитимним, што се може урадити једино активним бојкотом мартовских избора? У недостатку позитивног одговора на прво питање – да ли оваква опозиција има икакве шансе да угрози убедљиву победу режимских странака – чини се да је активни, организовани бојкот једино решење које оставља опцију легитимне државотворне борбе сутра. Јер, ако као гуска у маглу улетите у изборе на којима сте предодређени да изгубите, и то тако да омогућујете противнику да промени Устав који бисте да браните – после њих више немате ни легалистичке ни легитимистичке аргументе против победника. Ако, пак унапред кажете: избори у садашњим медијско-економским условима не могу бити ни фер ни демократски, а власт која их расписује је одавно прекршила највиши правни акт земље и нема легитимитет да настави да управља земљом – остављате себи могућност будућег легитимног политичког деловања усмереног ка делегитимизацији свега што ће нова-стара власт предузимати. Из тога може да израсте један чврст уставобранитељски покрет, који би имао онолико обзира према власти колико и данашњи љубимци демократског Запада у Украјини.

Наравно, бојкот носи у себи једну велику ману: бар привремени одлазак на потпуну маргину, и одрицање од какве-такве јавне платформе коју нуди изборни процес. Питање је само – да ли и таква јавна платформа може да обезбеди неопходну гласачку подршку. Узмимо, на пример, да ДСС добије 10%, па чак и 15% гласова, тиме што ће јавно разобличити политику садашње владе током предизборне кампање. Шта ће се десити после избора, и скоро извесног стварања надмоћне „евроинтеграционе“ косовофобичне двотрећинске већине, која би кренула у процес уставних промена? Како би то ДСС могао да спречи? Како би то могли да спрече и СРС и Двери да којим случајем пређу цензус? Једино ако би сви заједно догурали до 30-ак процената добијених гласова. А то је тешко замислити, не само због постојеће медијске затворености и ефеката вишегодишњег испирања мозга, већ и због мање или веће истрошености сва три поменута актера.

Једноставно речено, ДСС, Двери и СРС су дужни да објасне како то мисле да институционалним путем спрече најављене промене Устава на штету Косова и Метохије? Сјајним изборним резултатом? Неким ванинституционалим средствима после избора? Или ће све бити представљено онако како је председник ДСС наговестио на последњем заседању главног одбора странке: „Ако народ одлучи да и даље иде путем европских интеграција нема никаквих изгледа да ћемо сачувати Косово. И не само да нећемо моћи да сачувамо Косово, него ће се отварати нова жаришта и постављаће се нови територијални захтеви Србији.“[3]А видимо да у сличном правцу размишљају и релевантни страни званичници, попут америчког министра одбране: „Хејгел је истакао да цени храброст Владе и првог потпредседника Владе Александра Вучића због одлуке о одржавању ванредних парламентарних избора што, како је рекао, представља 'мудру одлуку која треба да потврди да је воља грађана у правцу досадањих енергичних и одлучних реформских процеса'.[4]Види ли неко овде опасност?

Овакви ставови неминовно изазивају још једно питање, не на адресу „добронамерних“ Американаца, већ на адресу оних који се ипак упуштају у ову изборну авантуру: да ли ће изборни резултати, са оваквим медијима, оваквом институционалном окупацијом, још увек нерашчишћеним централним бирачким списком и оволиким економским Дамокловим мачем који виси над просечним српским домаћинством – представљати истински израз народне воље? И, још: да ли је народу понуђена јасна, најјача и најозбиљнија могућа алтернатива, довољно јака и сложна да би га анимирала да почне да размишља да могућност алтернативе ипак постоји? Ако су одговори негативни, онда би позивање на некакву „народну вољу“ после још једног убедљивог пораза могло личити на пилатовско прање руку и правдање за кобну стратешку одлуку да се на овакве изборе, у оваквим условима и на овакав начин изађе. Сувишно је рећи да то не би представљало никакву утеху, нити би икога стварно могло да опере.

У сваком случају, ако садашња декларисана политичка опозиција у Србији не жели да служи само као покриће за легитимисање једне суштински окупационе парадигме у Србији као наводни „израз народне воље“, у условима када је јасно да се народна воља не може ни слободно исказати ни слободно формирати – дужна је да понуди врло јасне одговоре на то како мисли да то спречи још једним изласком на унапред изгубљене изборе. Или – да убеди опозициону јавност да су њени изгледи да освоји бар трећину места у новом скупштинском саставу – реални. У супротном, ако дође до још једног опозиционог бродолома, одговорност ће бити јасна, не само за резултат, већ и за његове последице. Како ствари тренутно стоје, у одсуству убедљивих аргумената на страни опозиције, организовани бојкот, уз пратећу подршку борби Срба са севера КиМ за останак у Србији и одбрану Устава, делује као најмање ризичан избор за одбрану онога што је остало од српске државности.

(Фонд стратешке културе)