Богојављенски ДСС или "загонетка умотана у мистерију унутар енигме"

Има их који сматрају да је досетка којом је Винстон Черчил једном описао свој доживљај Русије примењив и на Демократску странку Србије, неиспуњену наду опозиционе, национално оријентисане Србије, или бар једног њеног битног дела. Други, пак, сматрају да је одавно „све јасно“. Притом, међу овим другим постоје две поткатегорије размишљања. Прва струја сматра да је ДСС једноставно објективно неспособан или природно превише инертан по својој структури да би икада могао да поново освоји власт – а и чак када би му то којим чудом пошло за руком, не би успео да исту чврсто држи у својим рукама. Друга је мишљења да је и сам ДСС „део игре“, тј. интегрални део постпетооктобарског естаблишмента, са унапред додељеном или инерцијом прихваћеном улогом принципијелне али неделотворне опозиције, која никада неће угрозити саме темеље (бес)поретка који је тада успостављен. Могло би се рећи да су и једни и други добили материјал за додатно учвршћивање свог става после најновије скупштине странке, одржане на Богојављење, 19. јануара 2014. у Београду.

Наравно, има и трећих који о ДСС-у, као ни о власти или опозицији уопште, нимало не размишљају. То је растућа армија која се не може игнорисати, не само због бројности, већ и зато што и њено постојање представља својеврсно мишљење, не само о ДСС-у, већ и о политичкој сцени Србије уопште. Стога, објективно, хтели то они или не, поменута богојављенска скупштина се тиче и ове треће скупине.

Има још један разлог зашто је ово последње заседање скупштине ДСС-а битно за целу политичку сцену Србије. То је чињеница да та странка, шта год мислили о њој, тренутно представља једину фактичку опозицију садашњој владајућој већини у Народној скупштини, као и осталим странкама у скупштини, које нису у власти али деле њене суштинске циљеве, првенствено став о „безалтернативности“ ЕУ-интеграција као једине могуће државне оријентације за Србију. Наравно да однос политичких снага у Народној скупштини не одражава истинску слику садашње политичке Србије, али то је фактичко стање: евроскептична Србија, која увек бира Косово и Метохију пре Брисела, самосталност пре вечног условљавања и националне интересе пре ЕУроинтегративног императива, сведена је на 21 посланика ДСС-а, односно највише око 25 посланика укупно, ако укључимо још неколико практично независних посланика који су досад показали спремност да подрже ДСС-ове ставове. Јасан је и начин на који је овај део Србије сведен на свега 10% скупштинског сазива: врхови СНС и СПС су једноставно искористили стару западну трговачку тактику навлачења наивних купаца, односно гласача, звану „намами па замени“ (bait and switch). Другим речима, обећавали су својим гласачима једно, годинама градили одређени „имиџ“ а, кад су дошли на власт, показали своје право лице, и само преузели штафету од већ истрошене петооктобарске комбинације.Но, захваљујући потпуној медијској и економској про-евроатлантској контроли српског државног простора, они не само опстају већ и на све могуће начине сузбијају како критичку јавност тако и могућност артикулисања јасне алтернативе која би допрла до обичног народа.

Какви год да су разлози, пишу се резултати. Стога нису ни мало без значаја поруке које су јавности упућене са ДСС-ове богојављенске скупштине – јер ће то утицати и на неке следеће резултате. Ту се пре свега мисли на поруке из говора председника странке, Војислава Коштунице,[1] као и на програмски документ, „Начела политичке неутралности Србије“, који је на скупштини усвојен.[2] Ништа мање битан је и интервју који је Коштуница дао Вечерњим новостима првог дана јулијанске Нове године, односно пет дана пре страначке скупштине,[3] зато што су у њему постављена битна питања која се тичу садашње српске политичке ситуације, и дати – или нису дати – бар неки одговори. Ипак, кренимо редом.

Страначка скупштина се, осим кадровских питања, која овде нису тема, првенствено бавила објавом праваца политичког и програмског деловања странке у наступајућем периоду. Суштина обраћања старог-новог председника странке и програмског документа који је усвојен је следећа: Србија је као држава животно угрожена процесом евроинтеграција, који подривају њену политичку, економску и државну самосталност, а једина права брана против даљег пропадања је – опредељивање Србије за политичку неутралност, као искључиви начин да Србија поврати своју самосталност и почне да се развија у правцу који одговара интересима њених грађана. Сходно томе, главни акциони предлог који је проистекао из страначке скупштине је позив за одржавање референдума током 2015, на којем би се грађани Србије јасно изјаснили да ли су за ЕУ-интеграције или за политичку неутралност.

Оно што не може а да не привуче пажњу евроскептичне и анти-ЕУ јавности је следеће: Русија се не појављује ни у председничком говору ни у програмском документу, ни као реч ни као опција. Ниједном. Две теме доминирају: Европска унија и политичка неутралност. У Коштуничином говору неутралност је поменута 17 пута, а одредница „европски“ (који су односи искључиво на ЕУ), као негативна антитеза – равно 30 пута. У програмском документу о политичкој неутралности је, пак, успостављена савршена симетрија: и неутралност и „европска“ одредница су поменути по 26 пута.

Дакле, јасно је да ДСС инсистира на чистој дуалистичкој опцији – ЕУ наспрам политичке неутралности – иако је познато да се недавно конкретизовала и трећа опција за Србију, опција евроазијских интеграција, за које је њена моторна снага, Руска Федерација, јасно изјавила да су отворене за све друге државе,[4] укључујући и Србију.[5]

Примећено је, што је недавно темељно аргументовано од стране једног, сада већ бившег члана Главног одбора ДСС,[6] као и од стране појединаца на самој скупштини, да ДСС упадљиво избегава да стави евроазијску опцију на сто, као нешто што би гласачи у Србији такође могли да размотре. Са програмског становишта, то је сасвим легитимно: једноставно, странка сматра да је неутралност једино решење за Србију, боље од свих других интегративних процеса, било оних везаних за ЕУ или оних везаних за настајаћу Евроазијску унију. А они који су за евроазијску, или неку четврту опцију, нека лепо изволе и пређу цензус, па онда могу своју причу да гурају институционално.

Легитимност заузимања таквог става се, дакле, не може начелно оспорити. Проблем је, међутим, у нечем другом. Наиме, ако се залажете за демократско изјашњавање бирача о опцијама које се нуде, онда се грађанима ипак морају понудити све опције које су на столу. А, у случају Србије, јасно је да су у понуди не две већ три опције: ЕУ-интеграције, неутралност и евроазијске интеграције. Ако се инсистира само на прве две опције на неком будућем референдумском изјашњавању, онда се бирачима ускраћује демократско право да се изјасне о пуном спектру објективне политичке реалности. Испада да се евроазијске интеграције свесно и циљано елиминишу као могућа алтернатива.

Можда то није циљ ДСС-а и њеног председника, можда они једноставно сматрају да „неутралност нема алтернативу“, бар што се њих самих тиче – али тако тај став делује, и тако ће га многи схватити. Вреди поновити, пишу се само резултати. Шта год да су мотиви ДСС-а, остаће чињеница да се они залажу за поставку политике у којој су евроазијске интеграције једноставно искључене као алтернатива, као демократска опција уопште, као што је и опција окретања Русији као таквој – што се односи не само на економске већ и на војне интегративне процесе које она покреће – програмски искључен. Из овога би се могло закључити да ДСС-ово становиште није демократско, већ идеолошко. Опет, то је такође легитимно, али важно је ту чињеницу констатовати. Као што је важно констатовати и следеће: врло је чудно да се једна странка која, као и све странке, настоји да максимализује своје бирачко тело, одриче једне изразито популарне опције, и то популарне управо у делу бирачког тела на који и сама претендује. Довољно је само се осврнути на резултате теренског истраживања НСПМ из октобра 2013: док 53,7% анкетираних „подржава улазак Србије у ЕУ“, чак 67,5% подржава „савез са Русијом“, а Владимир Путин односи убедљиву превагу као највише оцењена страна политичка личност у Србији.[7] Наравно, може бити да се странка ослања на онај део анкетираних који се у проценту од 47,1 залаже за „подједнако добре односе и са ЕУи са Русијом“ (с тим што се 29,1% залаже за „најближе могуће односе са Русијом, па тек онда са ЕУ“, наспрам 16,2%, који се залажу за „најближе могуће односе са ЕУ, па тек онда са Русијом“). Али, опет – зашто се, као странка са амбицијама увећавања свог бирачког корпуса, одрицати једне очигледно изразито популарне опције, која вам може донети поприличан број нових (па чак и „старих“) гласача. Опет, једини одговор који се може дати, на основу јавних изјава и докумената, је тај да то није опција за ДСС, из програмско-идеолошких разлога.

Има још неких питања која нису институционално или непосредно покренута на богојављенској скупштини, али која засигурно висе у ваздуху, и на које треба обратити пажњу, ради бољег схватања ширег контекста. У том смислу је корисно осврнути се и на већ поменути интервју Војислава Коштунице дат Вечерњим новостима.

Већ прва два постављена питања добијају одговоре који асоцирају на Русију из Черчилове опаске из наслова. На питање зашто ДСС јавно тражи расписивање превремених парламентарих избора, после којих би садашња власт само учврстила свој положај, одговор суштински гласи: држава је у катастрофалном стању, и „то могу да зауставе само избори“. Из овога се може извући само један закључак – а закључак се мора извлачити пошто директног одговора нема: 1. или ДСС сматра да је довољно јак да следећа власт неће моћи да се образује без њега, или 2. да ће нека постојећа или нова опозициона снага са сродним програмом, прећи цензус и ојачати ДСС-ову позицију у самој Народној скупштини, или 3. сматра (а можда и зна) да ће нека од политичких странака које заступају део преосталих 225 народних посланика направити суштински заокрет ка политици ДСС-а и, опет, онемогућити стварање већине која би земљу наставила да води путем према којем је ДСС критичан. Друга и трећа опција се практично могу искључити, с обзиром на речи из Коштуничиног обраћања скупштини странке: „Нема, драги пријатељи, никог другог осим Демократске странке Србије која нашем народу отворено треба да каже истину да су европске интеграције погубне по националне, државне економске интересе наше земље“. Дакле, рекло би се да је опција 1. тачан одговор.

Друго питање управо покушава да наведе саговорника да конкретизује свој одговор на прво питање, питајући га на основу чега очекује промену државне политике. Одговор: кампања ће дати прилику ДСС-у да „раскринка“ политику садашње власти, и да људима пружи „наду да постоји решење“. Сада је јасније да се ДСС-ов захтев за изборима заснива на претпоставци да би предизборна кампања омогућила странци да аргументима анимира опозициони бирачки корпус и, сходно томе, појача и његов и свој политички утицај кроз освајање више посланичких места. Да ли ће то, пак, бити довољно да се заустави садашњи „погубан“ пут? Само у смислу да ће бити понуђена „нада“ да ће то једном – не каже се тачно кад – бити могуће. То је најдиректније што се може добити у смислу одговора.

Суштина трећег и четвртог питања је како ДСС мисли да наметне своју политику, укључујући и референдумско изјашњавање о пожељности даљих ЕУ-интеграција, ако остане „усамљен“ у својој политици после избора, тј. ако опет остане у опозицији. Одговор: велики, па можда чак и већински део Србије не подржава ЕУ-чланство, а и у самој ЕУ расте евроскептицизам. Из тога се може закључити да ДСС очекује, без обзира да ли ће учествовати у будућој власти или не, да друштвена клима, како у земљи тако и у Европи уопште, буде таква да ће се неминовно, скоро спонтано створити одговарајући притисак који ће сваку будућу власт натерати да распише референдум, којем би претходила отворена јавна дебата која се сада спречава, па чак и „забрањује“. Дакле, чини се да је очекивање председника ДСС да ће садашњи уништитељи српске јавности, медијски цензори и спинери доживети неку врсту просветљења, или да ће их објективне околности навести да коначно ослободе медије и дозволе исцрпну, отворену и равноправну дебату о најважнијем државном питању. Или, опет, Војислав Коштуница зна нешто што други не знају. Легитимно, свакако – али не нужно и задовољавајуће као одговор.

Пето питање се односи на могућност прављења удруженог „патриотског блока“ са Дверима и Радикалима, и ту је одговор директан: „за сада“ је ДСС за опцију самосталног изласка на изборе, ако се ускоро распишу, мада оставља могућност да се нешто ту промени ако републички избори буду расписани касније. Разлози против формирања „патриотског блока“ су фактички – идеолошки, с обзиром да Двери и Радикали не подржавају ДСС-ову идеју о политичкој неутралности.

Ово је можда одговор који ће, заједно са непомињањем евроазијских интеграција и саме Русије, изазвати највише недоумица, па и негодовања у опозиционом корпусу, на првом месту због самог историјата ДСС-а. Наиме, познато је да се на судбоносним изборима у септембру 2000. године ДСС кандидовао у склопу идеолошки изузетно хетерогене Демократске опозиције Србије, тзв. ДОС-а, поведен сличним разлозима о којима председник ДСС-а говори данас: да се земља креће у правцу који је штетан, који ће она „тешко моћи да преживи“. Наравно, тада је ДСС ипак делио једну заједничку вредност са остатком ДОС-а: став да земља треба да се окрене према Западу, па и тадашњој верзији евроинтеграција. Многи ће поставити данас питање: не дели ли ДСС бар ту заједничку црту са осталим политичким снагама, покретима и истакнутим појединцима који сматрају да се земља креће у погрешном правцу, и да би бар требало да се заустави даљи пут у том истом, западном правцу – а да време за рашчишћавање осталих идеолошких разлика треба да дође касније? Другим речима, ако је пут ка ЕУ онолико погубан колико га сама ДСС карактерише, није ли време да се све евроскептичне, па и отворено анти-ЕУ снаге уједине против заједничког супарника, који земљу осведочено води у пропаст?

Може бити да председник ДСС-а мисли још нешто а то не жели да каже. Можда, поучен управо искуством ДОС-а, ДСС не жели више да понови сличну грешку, да се удружи са неким другим снагама и после доживи разна непријатна изненађења. А можда ДСС једноставно процењује да му Двери и Радикали ништа суштински не доносе, да је синергија минимална, па чак и непостојећа. Мора се признати да за такав став постоје аргументи – лоши резултати локалних избора на које је ДСС изашао у коалицији са Дверима, као и само јадно стање Радикала, и њихови још гори скорашњи изборни резултати. Али исто тако стоји чињеница да досад није направљен никакав озбиљан напор да се бар покуша са прављењем једне врсте „националног“ ДОС-а, повезаног најнижим заједничким именитељем: отпору власти која државу и народ вуче у пропаст.

Оно што је сигурно је следеће: после страначке скупштине, ДСС је послао доста јасну поруку остатку опозиционог корпуса: или прихватите начело политичке неутралности и крените за нама – не и са нама – или профилишите сопствену, изразито про-евроазијску, про-руску опцију, па шта вам Бог да. Додатно, иако ДСС сматра да је Србија суочена са великом државном кризом, та странка ипак не сматра да је криза довољно велика да захтева уједињење свих који су спремни да се супротставе даљем срљању у пропаст. Тешко да ће таква порука бити прихватљива за русофиле и изразито анти-ЕУ оријентисане појединце и организације, као и за велики део оних који сматрају да су државна криза и садашњи режим довољно опасни да захтевају шире политичко уједињавање. Многи у том корпусу ће закономерно доћи до закључка да је и сама ДСС део система који вуче Србије на доле. Нити нуди уверљив рецепт за победу, нити се труди да обједини оне који су спремни да се супротставе режиму који угрожава саме темеље српске државности и самосталности, и већ више и не крије да му је један од главних задатака управо промена устава којим се ДСС толико поноси и за чије очување се програмски залаже.

Можда такав закључак неће бити праведан, можда чак ни истинит али ће, баш као и ставови ДСС-а, свакако бити легитиман. Што ће, опет, за собом повући одговарајуће последице.

(Фонд стратешке културе)