Demokratije nema bez političke odgovornosti

Pozivanje na odgovornost postaje najčešće spominjana reč u našem političkom životu, ona je dobila posebno na značaju nakon 3 maja ove godine kada je Srbija doživela dve nezapamćene tragedije u kojima su život izgubili mladi ljudi u beogradskoj osnovnoj školi Ribnikar i selima u okolini Mladenovca, Duboni i Malom Orašju.

Protesti građana nastali nakon ove tragedije bili su krik protiv nasilja i poziv na odgovornost predstavnika naprednjačke vlasti, koji su u protekloj deceniji stvarali atmosferu razobručenog nasilja, primitivizma i bahatosti, što je kao rezultat dovelo do potpunog gubljenja osećanja za odgovornost u svim sferama našeg razorenog društva.

Bez odgovornosti u političkom životu i vršenju vlasti svako pozivanje na demokratiju i volju naroda gubi smisao. Pored poštovanja i sprovođenja principa podele vlasti, postojanja i uticaja kritičkog mišljenja i delotvorne javnosti, funkcionisanja pravne države istinskog političkog pluralizma , princip utvrđivanja i sprovođenja političke odgovornosti nezaobilazni je činilac u funkcionisanju demokratskog sistema i unošenja promena i dinamike u političko delovanje. Na taj način se pokazuje da u jednom društvu postoji praksa i atmosfera u kojoj uski partijski i klijentelistički porivi ne mogu biti iznad opštih interesa društva i temeljnih moralnih principa, na kojima počiva svako iole demokratsko i uređeno društvo. Politička odgovornost je ona moralna i civilizacijska granica do koje može ići svaka vlast, ona je brana za pokušaje uzurpacije i apsolutizacije nečije vladavine.

Nedostatak odgovornosti je doveo do toga da u našoj politici više ne postoje elementarni demokratski i moralni principi, ona je postala kaljuga u kojoj preovlađuju primitivizam i osionost predstavnika naprednjačke vladajuće oligarhije i njihove klijentele

U našoj javnosti se često može čuti da nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine nije došao 6. oktobar koji se i danas često priziva. Odgovor je veoma jednostavan, nije uspostavljen pre svega (pored krivične i moralne) princip doslednog sprovođenja političke odgovornosti, jer gotovo niko od ljudi koji su činili vladajuću nomenklaturu i oligarhiju devedesetih godina nije politički odgovarao. Naprotiv, oni su nikad življi i aktivniji na našoj političkoj sceni obavljajući značajne državne i političke funkcije.

Ni zakon o lustraciji kao izraz zahteva za utvrđivanje političke odgovornosti nikada nije sproveden, ostao je mrtvo slovo na papiru. Nedostatak odgovornosti je doveo do toga da u našoj politici više ne postoje elementarni demokratski i moralni principi, ona je postala kaljuga u kojoj preovlađuju primitivizam i osionost predstavnika naprednjačke vladajuće oligarhije i njihove klijentele. Jedna od pogubnih posledica ovakvog odnosa prema principu odgovornosti je odsustvo svake načelnosti, ozbiljnosti, doslednosti, osećanja mere i dužnosti u našoj politici. Zato se i može sve češće čuti da se demokratija pretvara u vladavinu ohlokratije (ološa) o čemu je Platon svojevremeno govorio.

Stoga i ne treba da nas čudi što su mnogi funkcioneri iz stranaka koji su činili koaliciju Demokratske opozicije Srbije sada postali udarne pesnice autoritarnog naprednjačkog režima. Otužno je gledati kako svakodnevno izražavaju vernost svom novom vođi - učestvujući zdušno u izgradnji njegovog kulta ličnosti. Zato i ne treba mnogo da nas iznenađuje već notorna činjenica da su političke stranke u Srbiji izgubile na ugledu i uticaju a politika se smatra za prljavu delatnost nedostojnu čestitih i principijelnih ljudi.

Isti proces se dešava i danas kada neki od istaknutih predstavnika naprednjačke vlasti gubeći dotadašnje funkcije i ministarska mesta postaju odjednom poželjni sagovornici posebno pro-evropskih, građanističkih i tzv. „objektivnih medija“ (NIN, DANAS, N1, NOVA), a predviđa im se i nastavak izgledne političke karijere. U medijskim nastupima oni sada nastoje da ukažu na autoritarni i nedemokratski karakter vladavine Aleksandra Vučića, a bili su njegovi bliski saradnici i koristili su svaku priliku da iskažu svoju odanost velikom vođi.

Stoga i ne treba da nas čudi što su mnogi funkcioneri iz stranaka koji su činili koaliciju Demokratske opozicije Srbije sada postali udarne pesnice autoritarnog naprednjačkog režima. Otužno je gledati kako svakodnevno izražavaju vernost svom novom vođi - učestvujući zdušno u izgradnji njegovog kulta ličnosti

Nakon što su ostali bez funkcija (ministarskih i savetničkih) oni se javljaju kao zakasneli glas naknadno probuđene „savesti“ kritikujući naprednjačku vlast za izneveravanje njenih tzv. izvornih principa za koje je izuzetno teško navesti šta su ikada predstavljali osim zadržavanje na vlasti po svaku cenu.

Sve je to više nego bedno i samo svedoči da je politička odgovornost u ovom društvu nestala kao temeljna kategorija demokratije i kritičke javnosti. Najbolja ilustracija ove tvrdnje može se videti u učestalim nastupima Zorana Mihajlović u tzv. nezavisnim pro-evropski orijentisanim medijima, u kojima ona bez ikakvog osećanja odgovornosti i stida iznosi svoje „kritičke“ opaske na račun naprednjačke vladavine i vrlo selektivne primedbe na račun A. Vučića. Kao da ona nije bila potpredsednik vlade i ministar u nekoliko navrata (punih jedanaest godina kao njen pro-zapadni deo) i sada ona bez ikakvih skrupula i moralnih obzira javlja se kao „kritičar“ razornih poteza vlasti, posebno u oblasti energetike čije je ministarstvo ona vodila.

Najbolja ilustracija ove tvrdnje može se videti u učestalim nastupima Zorane Mihajlović u tzv. nezavisnim pro-evropski orijentisanim medijima, u kojima ona bez ikakvog osećanja odgovornosti i stida iznosi svoje „kritičke“ opaske na račun naprednjačke vladavine i vrlo selektivne primedbe na račun A. Vučića. Kao da ona nije bila potpredsednik vlade i ministar u nekoliko navrata

Kada nije podnela ostavku nakon havarije u EPS-u, koštala je naše građana milijardu evra, ona je izgubila moralno pravo da sada kritikuje naprednjačku politiku, koja očigledno vodi u pravcu privatizacije našeg elektro-energetskog sektora.

Da je ostala i dalje u sastavu i ove naprednjačke vlade ne bi imali prilike da slušamo njene kritičke opservacije na račun naprednjačke vlasti , bila bi ona prilježni i gorljivi branitelj lika i dela A. Vučića, što je inače tako prilježno činila. Ona se ni sada, kada nije više u vlastodržačkoj orbiti, nije osetila odgovornom za razorne posledice njegove vladavine, koga u svojim nastupima u velikoj meri i sada podržava.

Ne bi me iznenadilo, poznavajući naš politički život i način funkcionisanja političkih stranaka, da se ona pojavi kao “veliko“ pojačanje u nekoj od pro-evropskih i građanističkih stranaka, ili nevladinih organizacija slične političke orijentacije. Jer ona je uvek slovila za pro-evropski i prozapadni faktor u naprednjačkim redovima što joj otvara vrata za nesmetani nastavak političke karijere.

U ovom vremenu rušenja svih moralnih i civilizacijskih vrednosti bilo bi vredno i opominjuće navesti gest Pala Telekija predsednika mađarske vlade koji je nastojao da odvrati regenta M. Hortija od učešća Mađarske u razbijanju kraljevine Jugoslavije u vreme napada na nju aprila 1941 godine. Pošto nije uspeo da ga ubedi da odustane od sramne nagodbe sa Hitlerom (Mađarskoj je obećano da će moći da okupira Bačku) i razbijanja Jugoslavije on je 3 . aprila pred samoubistvo regentu M. Hortiju napisao“ Bićemo lešinari! Najprljavija nacija. Nisam te sprečio. Kriv sam“. Ne živimo više u herojskim vremenima , ali ovakvi primeri nas podsećaju da bez osećaja odgovornosti nije moguće sačuvati ni ljudsko dostojanstvo ali ni temeljne moralne i civilizacijske vrednosti i načela.