Datum od sapunice

Generacija kojoj pripadaju čelnici naše političke i medijske scene je odrasla i formirala se na postulatu da „pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli sve“! Analogno tome vaspitavaju nove generacije da na Kosovu i u Metohiji nema ničega, i da se za to „ništa“ naravno ne vredi ni boriti. Zato valjda talasi izbeglica koji zapljusnu s vremena na vreme centralnu Srbiju iz Metohije (i)li sa Kosova i ne uzbuđuju previše, jer dolaze niodakle, to jest od nekud gde nema ničega.

Ta magla od koje se iz Beograda ne vide ni Kosovo ni Metohija  nikako da se podigne.  Prosečan Srbin danas sve teže može da objasni zbog čega je bitno boriti se i čuvati ih. To je pakleni plan medija u Srbiji, oslonjen na tradicionalnu našu sklonost zaboravljanju, i gotovo do kraja realizovan. Ostalo je još malo.

Svi oni koji su zaboravili farsu sa famoznim „pregovorima“ u Rambujeu, 1999, ovih dana mogu prisustvovati nimalo manje uspeloj reprizi. Naime, u Briselu će se 2. aprila dogoditi epizoda, koja mnogo podseća na onu iz 1999. Imaćemo Rambuje 2. Akteri su isti; Srbija sa jedne, a Evropa i Amerika sa druge strane. Sredstva su ista: pretnje i ultimatumi. I moto je isti: „uzmi ili ostavi“! Da li je baš sve isto?

Ima tu jedna stvar koja je bila različita 1999. Onda smo bili naterani da prisustvujemo i učestvujemo u farsi. Šta god ko tada ili danas mislio o Miloševiću, i šta god mislio o tome da li je Srbija tada adekvatno bila pripremljena za takvo što, ona je ipak naterana da prisustvuje farsi. Ova farsa koja se priprema u Briselu se od Rambujea razlikuje po dva osnova: Srbija nije na silu privedena. Barem se u javnosti ne stiče takav utisak. Želeći da ispadne lojalna Evropi, Srbija je zaboravila na sebe, interese drugih izdigla iznad sopstvenih, i po svemu sudeći ponovo će ispasti smešna. I druga razlika je u tome što Rusija nije na kolenima kao 1999, a drage volje bi želela da pomogne Srbiji, ako ona to želi.

U ovoj briselskoj farsi, kojoj možemo slobodno dati radni naslov Rambuje 2, prepoznaje se naš rukopis. Naši čelnici su se prosto utrkivali ko će pre da se rukuje sa Tačijem, počev od bivšeg predsednika Tadića, koji je odmah nakon silaska sa trona otrčao u Dubrovnik da obavi taj istorijski čin. Da neko slučajno ne bi pomislio da su manje demokrate, nove vlasti su išle i mnogo koraka dalje. Rukovanje premijera (uzgred i ministra policije), sa nekim  koga upravo MUP na čijem je čelu s pravom traži, postalo je u njegovim očima uzvišeni čin. Ali to je ostao samo njegov usamljeni subjektivni osećaj. Objektivno to je samo unizilo Srbiju, a pomoglo Hašimu Tačiju da se izdigne na nivo poštovanog ragionalnog političkog lidera.

Tači ne samo da je marketinški dobio u ovoj igri srpske vrhuške, već se, ruku na srce, zaista postavlja kao državnik. Zna šta hoće, šta može i šta sme, informiše pravovremeno i istinito svoj parlament, zna ko su mu saveznici a ko ne, i konačno odlično poznaje protivnika. Potpuno suprotno našoj strani.

Da se sve to završilo samo na rukovanjima, ni po jada, ali otišlo se mnogo dalje. Izjave poput onih o stolici u UN za Kosovo su doprinele da se ionako loši rezultati prethodne vlasti istoga trenutka zaborave. Niko više i ne pominje telefonski kod za Kosovo, niti ikakve pregovore o energetici i slične stvari. Nema ni potrebe jer je Srbija ponudila mnogo više. Ponudila je i ono što se od nje nije ni tražilo, barem ne ovako hitno.

Ja lično ni dan danas ne mogu da poverujem da je premijer zaista izjavio da smo godinama živeli u zabludi da je Kosovo naše i da smo tu zabludu ugradili i u Ustav, a na koji se i sam zakleo!? Ne mogu da poverujem, isto onako kao što ne bih mogao da poverujem da bi neki sveštenik umesto Svetog pisma na koje se zakleo, propovedao Kuran na primer. To je verovatno redak, ako ne i jedinstven slučaj da visoki predstavnik jedne države huli na njen najviši pravni akt.  

Čitava ova žurba i strka, radi datuma za koji dajemo sve a datum ni za šta, nas je dovela u vrlo opasan i ponižavajući položaj. A tu žurbu i strku smo sami katalizovali, ma koliko EU želela da nas ponizi, ipak nije javno išla toliko daleko koliko su išli naši lideri.

Nekome je palo na pamet da mi po svaku cenu moramo da „zatvorimo priču o Kosovu“, ma koliko to surovo zvučalo, a da se pri tome misli na odricanje od dela države, tobože da ne ostavljamo taj problem potomcima. Surovo, da surovije ne može biti.

Elem, bilo kako bilo, mi smo sada dovedeni u položaj da nam se za 2. april zakazuje „uzmi ili ostavi“ seansa. „Uzmi ili ostavi“ se po EU mora  uzeti i potpisati baš toga dana, kao da će se sutradan svet srušiti. Briselsko „uzmi ili ostavi“ ide korak dalje od tzv. Ahtisarijevog plana. Briselsko „uzmi ili ostavi“ nas dovodi u položaj da molimo za tzv. Ahtisarijev plan. Briselsko „uzmi ili ostavi“ je za Evropu toliko bitno da joj nije ni bitan rang zvaničnika iz Srbije koji će ga „uzeti“ ili „odbiti“. Bitno je da samo ga neki zvaničnik prihvati. Usmeno ili pismeno, svejedno!

Stoga su i uputili poziv potpredsedniku vlade iz dva razloga:  zato što nisu sigurni da će ga predsednik vlade prihvatiti, a potpredsednika smatraju mekšim igračem, i zato što u potpredsedniku vlade vide moćniju političku figuru od samog premijera.

Pa zašto je onda potpredsednik vlade najavio paklene dane pred taj Rambuje 2? Ako su pregovori u interesu Srbije, zašto bi to bili pakleni dani? Pa i ako jesu pakleni, istrpeli smo toliko paklenih dana pa ćemo i ovo malo, kako bismo izašli iz pakla i dobili datum za ulazak u evropski raj. Ali, ako pregovori nisu u interesu Srbije, a što je mnogo verovatnije, onda su to pakleni dani samo za onoga ko je Evropi nešto olako obećao, a sada to obećanje mora da ispuni. Za Srbiju to ne bi bili pakleni dani jer bi briselsko „uzmi ili ostavi“, naravno ostavila, i tražila put koji bi njoj a ne Briselu odgovarao.

Potpredsednik se prvo kao nešto nećka da li će se odazvati pozivu Eštonove ili ne, kao što se onomad  nećkao da li će ostati u radikalima ili preći u naprednjake, a onda je ni manje ni više pozvao Englesku i Nemačku da se priključe u Briselu!? Do sada smo igrali sa tri igrača manje, a od sada sa pet!

S obzirom da je mnogo signala sa zapada došlo u Srbiju da joj nema ulaska u EU bez priznavanja nezavisnog Kosova (a pre svega od Nemaca), postavlja se onda pitanje logike ovakvog političkog srljanja. Ako nećemo priznati Kosovo, i ako je manje od 40% Srba za ulazak Srbije u EU, postavlja se pitanje svrsishodnosti pregovaranja o predaji Kosova radi datuma o ulasku u nešto gde ne želimo. Dajemo nešto što želimo radi nečega što ne želimo! Možda zvuči apsurdno, ali je poslednji trenutak da se otreznimo. Nakon Brisela će biti kasno.

Nakon Brisela su moguća dva scenarija. Jedan, koji je manje verovatan, a to je da Srbija odbije ponuđeni briselski papir. Time bi malo naljutila EU, pa bi došlo do novih pretnji, nekakvih sankcija, uvođenja viza, i drugih već viđenih pritisaka. Mada je toliko kapitala evropskih država ovde da bi mnoge EU države gunđale na takav odnos Brisela prema Srbiji. Jedno je sigurno, da nas za razliku od 1999. neće bombardovati. Bilo bi to isuviše, a ponavljam, ni Rusija nije na kolenima kao 1999. Datum nije ono čime bi nas kaznili, jer odlično znaju da je to jedna bezvredna floskula, i da to u stvari ne bi bila kazna.

Drugi a verovatniji scenario je da se Srbija odrekne: državnosti, ljudskih, materijalnih, verskih, kulturnih, infrastrukturnih i drugih resursa (a u Beogradu se o njima malo zna), a da zauzvrat dobije obećanje da će u junu verovatno dobiti datum za početak pregovora o pristupanju EU. A za sredinu i kraj pregovora – zna se, dalji i drastičniji ustupci: Kosovo u UN, Republika Srpska, Raška oblast, Vojvodina kao EU regija...

Nevolja ovog drugog scenarija je što je u praksi teško sprovodiv. I to je možda ono saznanje koje naše rukovodstvo tera da preživljava „paklene dane“. Odricanjem od državnosti, pod plaštom nekakve zajednice opština, koja bi bila integrisana u ustavni sistem tzv. Republike Kosova, Srbija bi dobila pohvale Brisela, Berlina i Vašingtona. Ali za datum bi se moralo sačekati na primenu dogovorenog.

A primena će biti nemoguća bez teških lomova među srpskim narodom na Kosovu, pri čemu ne treba isključiti ni vojne akcije američkog i nemačkog KFOR-a. Dobrovoljno se Srbi sigurno neće uključiti u ustavni sistem Kosova, jer bi im to značilo samo pristanak na nestajanje, a imaju u tome dosta iskustva jer je većina srpskog naroda sa Kosova i iz Metohije već rasejana širom zemlje. U slučaju vojne akcije, neizbežan će biti još jedan talas izbeglica. Ma koliko mediji pokušavali da to sakriju, to se neće moći sakriti, a onda će postati neizvesna i politička klima i stabilnost u samom Beogradu. A onda, džaba nam datum.

Ako i ne dođe do otvorene vojne akcije, zapad će uceniti Beograd da više ne sme materijalno pomagati Srbe na Kosovu i u Metohiji, jer bi oni prema njima imali svoju državu - Kosovo, koja treba da im pomaže.  Vrlo verovatno da bi došlo do humanitarne krize, a onda bi Srbija (dakle Srbija a ne njeno rukovodstvo) i njeni saveznici bili na ispitu iz morala. Pad na tom ispitu se ne bi mogao opravdati nikakvim datumom!