Dačićeva patriotska bravura u UN – trenutni hir, ili korak ka Andrićevom vencu?

Ko god je imao sreće da slučajno - laktom pritisne daljinski upravljač u sredu veče i to baš na broju 2 (a što je znatno veća slučajnost nego da vam LOTO izvuče broj 21, ili 6), mogao je na drugom programu RTS da prati vrlo zanimljivu raspravu u SB UN o Kosovu i Metohiji.  Sama rasprava je u javnosti najavljena stidljivije nego najava pucanja žice na Stanijinoj hulahopki, pa sam po principu „laktanja po daljinskom“ – hop - dobio Dačića u punom formatu i  necenzurisanom izdanju.

Išao je tu ministar Dačić u geopolitičke visine, povezivao ih sa podzemaljskim dubinama Trepče: „Kao što je poznato, 1999. godine nadzor nad upravljanjem rudarsko-metalurško-hemijskim kombinatom „Trepča a.d.“ preuzeo je UNMIK, shodno rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999). UNMIK je pravo na upravljanje „Trepčom“ preneo Kosovskoj povereničkoj agenciji, osnovanoj 2002. godine od strane samog UNMIK. Nakon protivpravnog, jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine od strane Prištine, osnovana je Kosovska agencija za privatizaciju koja je preuzela nadležnosti Kosovske povereničke agencije, što do danas nije odobreno od strane UNMIK. Nelegalna Kosovska agencija za privatizaciju je zatim pristupila privatizaciji društvene i državne imovine u Pokrajini a upornim sprovođenjem ovakve prakse zloupotrebe, za šta ne postoji nikakvo pravno utemeljenje u rezoluciji SB UN 1244 (1999), Priština je do sada jednostrano privatizovala oko 70% društvene i državne imovine na Kosovu i Metohiji“.

Kako mađioničarski Dačić izvuče „goluba mira“ u obliku R-1244! Nakon dosta vremena, neko se iz srpskog establišmenta drznuo da pomene poslednji međunarodno priznati pravni akt o KiM, i to na pravom mestu, u SB UN!

I  to nije sve, povezavši geopolitičke visine i rudarske dubine Dačić je pred SB UN prezentirao i svakodnevne probleme Srba, SPC i srpske države: „Otimačina srpske imovine na Kosovu i Metohiji, poput propalog pokušaja otimanja turističkog kompleksa na Brezovici, ne može se legalizovati nikakvim zakonom“, ili „situaciju na Kosovu i Metohiji i dalje karakteriše hronični nedostatak fizičke i pravne sigurnosti za Srbe, posebno za interno raseljena lica koja su se vratila ili žele da se vrate u mesta prethodnog prebivališta“; ili: „Interno raseljenim licima onemogućeno je da učestvuju u izradi Zakona o kosovskoj agenciji za upoređivanje i verifikaciju imovine koji predstavlja još jedan nedopustiv i zastrašujuć primer pokušaja legalizacije otimanja srpske imovine“; pa čak i: „i dalje su prisutni pokušaji sprečavanja interno raseljenih lica da obeležavaju verske praznike, kao što je bio slučaj u Đakovici i Mušutištu“.

I sve u svemu, za vreme tog gotovo jednosatnog izlaganja, Dačić ništa nije ispustio; počev od: Rezolucije SB UN 1244, pa preko narušavanja osnovnih ljudskih, nacionalnih i verskih prava,  prava na povratak, imovinu, ratne zločine, pa do pitanja Trepče i „žute kuće“. Podsetio nas je na dane kada je Srbija imala iole pristojnu diplomatiju u  službi države a ne u službi nadnacionalnih i multinacionalnih faktora.

Štaviše, kako mediji javljaju, dobacivao je Vljori Čitaku na čistom srpskom jeziku i nakon sednice nešto u  vezi Klintonovih i njihove zvezde u zalasku, na šta se ona branila da ne razume, a što je on prokomentarisao kratko: „Razumeš, razumeš“! Vljora Čitaku je inače šarmantna dama na čiji pomen se tresu gaće Melaniji Tramp, koja se odmah, panično hvata za pudrijere, ajlajnere i maskare.

Naravno, ova Dačićeva bravura u UN ne može baš tako da se uzme „zdravo za gotovo“, u kontekstu njegovog celokupnog delanja. Sećamo se vrlo dobro Dačićevih briselskih  sunovrata,  te izjava poput: „A šta mi to na Kosovu imamo, pa ćemo da izgubimo“, ili „Neće nas 7 miliona da se žrtvuje zbog vas 20.000“, i drugih!  Dakle objektivno, moramo ga pohvaliti za nastup u UN, ali se i zapitati, o čemu se tu radi?

Da li je u pitanju obraćanje međunarodnoj ili domaćoj javnosti? Ako je u pitanju domaća javnost, a sva je prilika da je tako, onda su Dačićevi stavovi u žestokoj koliziji sa nastupima i delovanjima ostatka vlade Srbije i njenog predsednika. 

Da pojasnimo: Pre svega, primetno je da nakon trijumfa Donalda Trampa (ili iz perspektive naše vlade – poraza Hilari Klinton), vlada Srbije čini vrlo čudne i hitne poteze. Čudne, iz razloga što je gotovo izvesno da će sa dolaskom Trampove administracije pritisci na Srbiju oslabiti pa nema razloga za žurbu i hitnost. Ne kažem da će nas Tramp voleti, da će nam pomagati, ali svakako mu nećemo biti prioritet, barem ne u onom smislu kinjenja, mrcvarenja i bahaćenja kakav bismo bili da su Klintonovi (uprkos našoj velikodušnoj pomoći od 2 „cigle“ dolara) ostali na vlasti.

Stiče se utisak kao da naša vlada žuri da do inauguracije Donalda Trampa, povuče neke vrlo neprijatne  poteze, što na unutrašnjem što na međunarodnom planu, ili ako to vremenski ne može da stigne, ono barem da ih ustroji tako, da se ne mogu kasnije vratiti.

Međunarodni pozivni broj za Kosovo je obznanjen, gle čuda, u nedelju. Dakle nije se mogao sačekati barem prvi radni dan. Šta je to nego hitnost po svaku cenu. Nema govora da se tu radi o nekakvoj geografskoj oblasti, već se radi o pozivnom broju za Kosovo kao elementu državnosti[1], koji je obećan još pre tri i po godine. Ali interesantno je da je nakon tri i po godine, ovaj pozivni broj dodeljen baš u nedelju, 13.novembra.

U Skupštini Srbije, a na predlog ministra pravde, mlađahne Nele Kuburović, pokrenuta je restauracija verbalnog delikta (tekovine komunizma, ukinute otprilike kad je g-đa ministar rođena) u formi izmena krivičnog zakonika kojim se na zatvorsku kaznu od šest meseci do pet godina osuđuje svako ko negira, minimizira ili osporava genocid, ratni zločin itd..., doduše ne pominje se eksplicitno Srebrenica da se „Vlasi ne dosete“, ali se verovatno ne odnosi na Kongo (za koji su valjda Belgijanci stručnjaci).

I  taman su nas Rusi prošle godine spasili istorijskog žigosanja od strane Velike Britanije[2], sada se mi sami „pravimo Englezi“, a tu nas Rusi već ne mogu spasiti. Proglašavanjem samih sebe genocidnim, napravićemo veliku štetu našem narodu, a naročito Republici Srpskoj. Biće ovde samo interesantno videti kako će glasati: Nenad Popović, Lazanski, i ostali koji su u vlast ušli kako bi je iznutra kontrolisali. E baš da vidimo.  

Vlada Srbije tj. njen predsednik, u ovom paketu čudnih odluka  a povodom bespravne gradnje u Novom Pazaru i bahaćenja tamošnjeg muftije Zukorlića, objavljuje nesposobnost države da se sa tim problemom nosi. Slabost koju je ovom prilikom pokazala vlada i njen predednik ("Mislite li da će muftija da pusti da mu to tek tako neko sruši (objekat) bez prisutnih 5.000 ljudi? Pa neće...“) će imati dalekosežne posledice. Naime, nije teško pogoditi da će Bošnjaci iz Sandžaka pravilno shvatiti poruku, a to je da je islamski element jači od građanske države, i prikloniće se jačem.

Da se vlada svrstala na stranu islamskog elementa, svedoči i reakcija ministra Ljajića,   koji nedvosmisleno ukazuje na vezu muftije Zukorlića i „vrha vlasti“: „Zaprepašćeni smo izjavom Aleksandra Vučića, mada je čitav sled događaja ukazivao na to da je Zukorlić u svojim nezakonitim radnjama od početka imao prećutnu podršku iz samog vrha vlasti. Danas su definitivno pale maske“, stoji u saopštenju njegove stranke.

U slučaju muftijinog „slobodnog zidarenja“ država pokazuje potpuno drugačiju efikasnost u odnosu na „slučaj Savmala“, na primer. Da li je razlog to što muftija u Savamali nema 5.000 ljudi, ili to što oba ova slučaja mirišu na arapske interese videće se svakako, pre ili kasnije.

Da se radi o nervoznom periodu naše politike i  događaja koji se moraju hitno sprovesti, iskusio je i predsednik Nikolić i njegov tim, nakon sastanka sa  šeficom EULEKS-a, Aleksandrom Papadopulo. Prema pisanju  medija, predsednikovom timu je od strane potparola Euleksa, izvesne Dragane Solomon, bilo zabranjeno da izda saopštenje sa tog sastanka. Solomon je čak pretila predsednikovom timu rečima: „Nećete ni slovo objaviti, ja vam ne dam! Ako objavite bilo šta, možete odmah u penziju, zajedno sa vašim predsednikom Nikolićem. Zapamtićete vi mene“! Priznaćemo ovo je vrlo čudan odnos prema jednom predsedniku države, a i predsednik te države je izabrao baš solomonsko rešenje – da zaćuti. Čudno, vrlo čudno.

Samo ovih nekoliko događaja koji su se odigrali (samo) prethodne nedelje, a da ne pominjemo demontiranje Ustava za koje nam je koliko juče „pomoć“ ponudila i mađarska vlada (sic!),  je dovoljno da posumnjamo da se nešto veliko odigrava pred našim očima, a da pravu prirodu i razloge ne možemo sa sigurnošću znati u ovom trenutku. Ono što je sigurno, to je da se radi o vrlo čudnim događajima i odlukama, ako ne po prirodi, ono svakako po hitnosti i brzini donošenja.

U takvoj atmosferi, šef diplomatije Dačić je nastupom u SB UN pokazao potpuno drugačije lice i reklo bi se iz posednjih događaja izašao čistih ruku. Da li je to slučajnost ili vešt manevar iskusnog političara to će se videti, ali je sigurno da se njegovo ime ne provlači kroz poslednje događaje, koji vrlo malo veze imaju sa stabilnošću i suverenošću države.

Ne zaboravimo, munjevito se bližimo predsedničkim izborima. Ovakvi nastupi šefa diplomatije Dačića ga mogu ozbiljno preporučiti da uđe u trku. U slučaju da se autogolovi koje vlada u poslednje vreme postiže nastave, može se desiti da usled njihovog mnoštva, poslovično „pileće pamćenje“ našeg naroda ne bude dovoljan saveznik SNS-a i njenog kandidata, ma ko to bio.  

Da li je u tome Dačić video svoju šansu ostaje da se vidi. U našem političkom životu nagledali smo se svakojakih obrta, pa što ne bi još jednog.

(Autor je predsednik Srpskog nacionalnog foruma)