Dačićeva Evropa i naše "evropske vrednosti"

Povodom autorskog članka premijera Ivice Dačića, Evropa nije cilj, Evropa je put, Danas 21. jun 2013.

Ako bismo želeli da potražimo istorijsku analogiju sa predvidovdanskom Srbijom 2013. mogli bismo je možda naći u postkumanovskoj Srbiji 1912. godine. Koliko je ushićenje zahvatilo srpski narod posle velikih pobeda u Balkansim ratovima tako je, ako ne i više, razdraganost zahvatila srpsku političku elitu[1] koja je iščekivala zeleno svetlo, datum ili nešto slično. Doduše, postkumanovska Srbija je letela na krilima velikih pobeda, na lovorikama srpskog oružja, dok je predvidovdanska Srbija iščekivala jedan papirić na čije usvajanje gotovo da nije imala nikakvog uticaja. Ali, zašto kvariti raspoloženje tričarijama?

U ovakvim momentima srpski političari očekivano daju brojne izjave, ali malo koji se potrudi da svoje misli pretoči u neku literarnu formu. Ovoga puta premijer Vlade Republike Srbije i mlađi koalicioni partner Ivica Dačić u beogradskom listu Danas pokušao je da sa građanima podeli raspoloženje usplahirenog iščekivanja i velikih nada nedelju dana pre Vidovdana i dana kada je trebalo da bude saopštena odluka o famoznom datumu.

Ne treba izgubiti iz vida da su i drugi političari davali izjave koje odražavaju slično raspoloženje. Tako je potpredsednik republičke Vlade i stariji koalicioni partner Aleksandar Vučić još početkom maja ukazivao kako Srbi moraju u Evropu, da bi polovinom juna u pokajničkom tonu ukazivao kako je Srbija uradila mnogo više nego što je bilo ko iz Evrope očekivao i da ne bi bilo fer da se iznevere očekivanja političke vrhuške.[2] Kako ne bi zaostajao, i jedan od opozicionih lidera Čedomir Jovanović je nekoliko dana pre evropskog Vidovdana izjavio kako Srbi itekako shvataju značaj Evrope jer je u pitanju kiseonik [sic!] i jedini mogući pokretač modernizacije na ovim hronično primitivnim prostorima.

U nevelikom tekstu od otprilike šest stotina reči možemo da se upoznamo sa time šta je za premijera Evropa kojoj Srbija treba da teži. Sami stavovi izneti u ovom tekstu nisu ni preterano originalni niti naročito vešto predstavljeni, ali su itekako značajni jer odražavaju razmišljanje i vrednosni sistem nosioca jedne od najvažnijih političkih funkcija u zemlji. Da li su vrednosti i stavovi koje Dačić zastupa u ovom tekstu autentično njegovi ili su svojevrsna politička mimikrija suštinski i nije preterano važno. Kako zapaža Slobodan Antonić u studiji Postoji li u Srbiji transnacionalna kapitalistička klasa?: U sociologiji nije retka greška da se o društvenim grupama zaključuje na osnovu onoga što te grupe kažu same o sebi. Ipak, u ovom slučaju, a za potrebe naše analize, nije preterano važno da li je srpska elita uistinu toliko internacionalna i komunikativno integrisana u strukture Evropske unije, kao što sama kaže, ili to nije. Čak i ako naša elita ne govori istinu, sama potreba da se preuveličava sopstvena integrisanost dovoljno govori o njenom vrednosnom sistemui njenim željama.[3]

Ključno pitanje je stoga šta je ta Evropa koju Dačić priželjkuje za sebe, a po svoj prilici i za svoje birače? Dačić na samom početku ističe da ga interesuju vrednosti, a potom elaborira da je Evropa put a ne cilj, da je Evropa sistem, pravila, institucije, pravda, poredak, zakoni – ukratko civilizovano društvo. U duhu agitpropovskih vremena zaključuje da Evropu treba dovesti u svako dvorište, kuću, fabriku, školu, bolnicu... Ako se ovoga puta ne budemo dovoljno starali o Evropi koju budemo doneli u Srbiju, upozorava Dačić, ponovo ćemo dobiti ni manje ni više nego džunglu!

O kakvoj to Evropi Dačić zapravo piše? Ni o kakvoj drugoj nego Evropi koja treba da civilizuje i prosvetli primitivno stanovništvo koje nema ni vrednosti, ni pravo, ni institucije niti neophodne sposobnosti i energiju da bilo šta od spomenutog izgradi. U pitanju je svojevrstan autokolonijalni diskurs gde se jedna zajednica preporučuje potencijalnim civilizatorima – teorijski pod parolom opšteg dobra a praktično, po svoj prilici, zarad vlastitog političkog opstanka.

Moramo se zapitati kakva je Srbija u kojoj nedostaje sve to što Evropa navodno treba da donese, da li je takva Srbija bilo kome potrebna i da li za loše stanje[4] makar delimičnu odgovornost snosi politička elita koja decenijama vodi ovu zemlju? Nesumnjivo, mnogo od onoga što Dačić spominje kao evropske vrednosti treba implementirati u srpsko društvo ali sam uveren da u Srbiji postoji i društvena svest i istorijska tradicija koja živo svedoči o tim vrednostima, podjednako autentično kao i u bilo kojoj drugoj evropskoj državi. Jer Evropska unija, svidelo se to srpskoj političkoj eliti ili ne, nije modernizacijski servis nego tržišna zajednica visokokompetentnih i visokokompetitivnih ekonimija – i bez obzira koliko ideoloških slojeva nanela na to jezgro EU ostaje pre svega jedna velika i visokorazvijena ekonomska zajednica a u takvom društvu ima malo mesta za dačićevske izlive sentimentalnosti.Mislim da povodom ovog članka treba postaviti još dva pitanja – prvo, aktuelno pitanje, kome se zapravo Dačić obraća i zašto mu je potreban jedan ovakav tekst i drugo, šta nam sadržaj članka kazuje o političkoj eliti čiji je Dačić istaknuti predstavnik? Na prvo pitanje je, verujem, najbolje odgovoriti u kontekstu razvoja srpske stranačke scene – o rekonstrukciji Vlade govori se sve glasnije a pojedini socijalistički kadrovi ne kotiraju se u ovim kombinacijama naročito visoko.[5] Da li se Dačić svojim pisanjem preporučuje kao siguran evropski partner odan utvrđenom političkom kursu? Moguće, jer čisto sumnjam da pretenduje da u svoje biračko telo inkorporira nekog tipičnog čitaoca Danasa. Istina, iz ovih krugova je svojevremeno dolazila podrška Dačićevim ustupcima u pregovorima sa kosovskim Albancima ali čak ga je i u ovome pretekao Aleksandar Vučić![6]

Obrisi srpske političke elite koje je moguće nazreti kroz Dačićev članak nisu naročito ohrabrujući – ona se smatra suštinski nekompetentnom, nesposobnom da rešava društvene probleme, ne veruje u svoje sopstvene snage i snagu naroda na čijem je čelu. Koliko god obeshrabrujući ovaj opis je prilično tačan. Ipak se nadam da takva elita poseduje još jednu osobinu – duboko nepoznavanje snaga, sposobnosti i vrednosti srpskog naroda.

[6] U februaru sam o fenomenu građanističke (iliti drugosrbijanske) podrške Dačiću pisao u testu Hajka na Dačića i kosovsko pitanje. Tu sam izneo tezu da Dačićevo sve otvorenije koketiranje sa Zapadom može da se razume kao pokušaj da se nadomesti slabljenje unutrašnjih pozicija. Smatram da je struktura biračkog tela SPS-a takva da lako može da dođe do prelivanja u rastući naprednjački tabor na šta treba pridodati još jače Vučićeve pozicije, najavu rekonstrukcije i nove afere na račun pojedinih socijalističkih kadrova. Verujem da će u ovom smislu Dačićeva kooperativnost samo rasti.