Da li je Šešelj monstrum

Bez upitnika, pitanje je ionako retoričko. Jeste monstrum, zaključujemo gledajući pomenutu emisiju prvog programa državne televizije, 27. januara 2011 leta gospodnjeg.

Emisija govori o utamničenom građaninu Vojislavu Šešelju koji je trenutno u Ševeningenu, brani se sam i zasmejava tužilaštvo svojim duhovitostima. Te duhovitosti su, objasniće nam se tokom emisije, veoma štetne i mi ne smemo da im se smejemo. Ne bi bilo uljudno ni da se smejemo gostima emisije, gospodinu političaru i stručnjaku za fašizam koji je impresioniran Gebelsom, Nenadu Čanku, ni gospodinu psihologu Trebješaninu, nikako gospodinu novinaru i analitičaru Dejanu Anastasijeviću ili daleko bilo timu autora i novinarki koja vodi ovu zabavnu emisiju. Čoveka koji je branio Šešelja ne bi trebalo pominjati, taj glas je bio tako tanak i usamljen da nema smisla ni smejati se. Razlog emisije ostaje nejasan, ukoliko se ne radi o dizanju oružja za slučaj da se dotični ipak uskoro vrati u Srbiju.

Zao duh nacionalizma je, zaključićemo, svoje utelovljenje našao u Šešelju i njegov slučaj nam, u ovoj čudnoj literaturi, pokazuje šta se desi kada ste nacionalista. A i kakvi ste, uopšte, ako padnete u tu napast. Šešelj, osim što je duh, simboliše i jedan poziv.

Ali, vratimo se Šešelju. Kako dotični, protivno maniru ove emisije, nije bio prisutan, a opet je njen glavni junak – biću slobodna da zaključim da on uopšte nije bitan, osim na nivou simbola koji ima da personifikuje nešto. Mogu da zaključim, bez zluradosti, da Šešelj zapravo i ne postoji, osim kao stilska figura koja nešto/nekoga predstavlja. Da skratim izlišno pripovedanje – zatvorenik Vojislav Šešelj personifikuje jedan zao duh, a koristi se kao stilska figura kada se hoće da priča o nacionalizmu.

Zao duh nacionalizma je, zaključićemo, svoje utelovljenje našao u Šešelju i njegov slučaj nam, u ovoj čudnoj literaturi, pokazuje šta se desi kada ste nacionalista. A i kakvi ste, uopšte, ako padnete u tu napast. Šešelj, osim što je duh, simboliše i jedan poziv. Zbog tog poziva na kraju i sedi u zatvoru. Skraćeno – optužnica od koje se brani ovaj duh, zatočen u telu Šešelja, navodi taj poziv kao njegovu glavnu krivicu.

Ko je i kakav taj što je nebitan a radi se o njemu?

Gosti emisije, koja je imala da nam objasni sve zlo od nacionalizma, nisu štedeli prideva i deskripcija kako bi što plastičnije opisali biće u kojem je zloduh našao utelovljenje – Vojislava Šešelja: ima stisnute usne, a kad se smeje – smeje se grohotom (kaže psiholog); nema nikakvo osećanje empatije (potvrđuje političar, poznavalac fašizma i izučavalac Gebelsove propagande); laže (slažu se svi sem jednog gosta – branioca); etiketira ljude i priča o njima sve najgore (opet će psiholog, gost emisije koja je sva od etiketiranja i govorenja „svega najgoreg“ o onom koji nije tu); zanimljivo je da se sam prijavio da ide u Hag neposredno pre prvog pokušaja atentata na premijera Đinđića (insinuira novinar – analitičar čije insinuacije neretko idu i u pravcu Vojislava Koštunice); cirkuzant (zaključujemo gledajući priloge); to je samo propaganda (tanak je glasić onog što ga brani); izdao je oba kuma (zaključujemo, nakon što čujemo gde Tomislav Nikolić svedoči kako se plašio da bude kum Šešeljevom unučetu, jer mu je neko iz familije tom prilikom prorokovao da će proći kao Vuk Drašković); bije se s ljudima (imali smo priliku da vidimo); sociopata (najčešće je puta ponovljena reč u emisiji) i tako dalje, i tako dalje... Braćo Srbi i sestre Srpkinje (čujemo glas predmeta rasprave, a o kojem zapravo nema nikakve rasprave) Srbijom vlada psihopata! I to ostaje kao eho da se obija o grebene svih osuda na račun odsutnog, kao talas koji se stalno obija o stenu, i deluje kao da je to jedan te isti talas, kroz vreme.

Pošto smo se uverili ko je i kakav taj što nije tu, ali služi kao motiv, trebalo bi da utvrdimo šta je taj „motiv“ ili protiv čega se, i zašto, borimo.

Motiv je zloduh nacionalizma koji se naselio u građaninu Šešelju. Nacionalizam je, učimo gledajući emisiju, monstruozan: on pali kuće, ubija ljude i ruši gradove. To je ono što je za strpati u zatvor – što sve češće radimo, u svojoj inkvizitorskoj borbi protiv zloduha koji se zapatio, nesputani pravom ili logikom. I ono je o čemu smo slušali, ne jednu, nego nebrojeno mnogo emisija (deluje kao da se gotovo svaka samo tim duhom i bavila ovih deset godina); nacionalizam je ono o čemu se uči na seminarima, za šta se dobijaju pare i na račun čega se od Srbije otkida jedna njena pokrajina, poput Kosova... To je „ono“ koje je strašno i zaslužuje najveću kaznu kad se pomisli, a ne kada se izgovori (što je, zaključićemo iz primera građanina Šešelja, gore nego kada se uradi) i to je usud koji mi živimo – jer smo krivi. Krivi smo kao Šešelj, koji je tek personifikacija naše krivice od nacionalizma.

Motiv je zloduh nacionalizma koji se naselio u građaninu Šešelju. Nacionalizam je, učimo gledajući emisiju, monstruozan: on pali kuće, ubija ljude i ruši gradove. To je ono što je za strpati u zatvor – što sve češće radimo, u svojoj inkvizitorskoj borbi protiv zloduha koji se zapatio, nesputani pravom ili logikom.

I do ove tačke se sve lepo uklapa.

Ukoliko smo, dok gledamo, pod amnezijom i ukoliko nas ovaj zabavno-edukativni program ne zanima dovoljno da poželimo da postavimo nekoliko pitanja. Ili, ukoliko ne želimo da postavljamo neprijatna pitanja svima koji su se našli u emisiji da bace kamen na ovu stilsku figuru, nego samo dođemo do pogrešnog zaključka.

Pogrešan zaključak koji ne bi trebalo da izvedemo, ali se sam nameće, jeste sledeći: vladajuća garnitura sa sve opozicijom ima da zahvali Šešelju i svemu što on personifikuje, jer da nije te personifikacije, da jedan nije na sebi poneo krst da bude kriv, da nije bio suviše bučan, bahat i nemoguć – gde bi sada oni bili i sa kim bi to, gorim od sebe, imali da se uporede?

Ako Šešelj laže, pa prizna da je lagao i onda izmisli razlog zbog čega je to laganje bilo neophodno – to je ružno i manipulantski. Ako to primeti čovek koji sedi u studiju – onda je to pametno. A ako taj što sedi u studiju osim toga i sudeluje u vlasti sa kolegom koji je na identičan način nedavno objasnio zašto je lagao glupe građane da će dobiti akcije – šta je to onda?

Ali, pošto bi svako sledeće pitanje bilo gore od ovoga, prepričavanje emisije o tome kako je Šešelj monstrum treba zaključiti konstatacijom da je njegov doprinos „demokratiji“ veći od svih „Otporaša“ i ostalih zajedno. Za one koji nisu zadovoljni demokratijom, nije samo doprinos nego i velika krivica.

Da taj čovek nije sa svojim izneverenim kumovima išao okolo i govorio da Srbiji pripadaju Dubrovnik, Dalmacija, Lika, Kordun, Banija, Baranja i tako to, da nije kasnije izneverio svoje kumove tako što on nije prestao da maše nacionalističkim barjacima, a oni jesu (i ko je na kraju koga tu izneverio?); da nije imao onako sirov i loš stajling – kako bi oni danas izgledali dobro, i u poređenju sa kim?

Možda bi se, da nije njega, danas neko dokon prisećao Draškovićevih „noževa“ i one priče o tome kako ćemo seći ruke koje budu mahale turskim zastavama. Možda bismo živeli u zabludi da je Toma Nikolić zaista mislio sve one ružne stvari koje je pričao, a ne bismo znali da ga je na to sve naterao strašni Šešelj. Bili bismo i na takvoj stranputici da poverujemo da možda nismo kolektivno krivi za sve ratove u bivšoj Jugoslaviji, da Bosna nije bila susedna država nad kojom smo izvršili agresiju i da su na Kosovu neki kriminalci i teroristi neopravdano palili naše manastire, kidnapovali ljude i radili ono nepojmljivo svakom iole normalnom da zamisli. Imali bismo, hoću da kažem, razloga da verujemo da smo tokom devedesetih godina pretrpeli ogromnu nepravdu kao narod, a da su nas kao građane, nakon pada diktatora Slobe (a čiji je Šešelj bio čovek čitavo vreme, saznali smo), pokrali gori od prethodnih, i da su ti gori ove prethodne koristili deset godina, samo da bi nas uverili kako nisu krivi ni za šta, nego su sve tako zatekli. I to tako traje deset godina.

Pogrešan zaključak koji ne bi trebalo da izvedemo, ali se sam nameće, jeste sledeći: vladajuća garnitura sa sve opozicijom ima da zahvali Šešelju i svemu što on personifikuje, jer da nije te personifikacije, da jedan nije na sebi poneo krst da bude kriv, da nije bio suviše bučan, bahat i nemoguć – gde bi sada oni bili i sa kim bi to, gorim od sebe, imali da se uporede?

Šešelj je, kao stilska figura, najviše doprineo i borbi protiv primisli na srpski nacionalizam. On je svojim lošim ukusom za jedan ogroman i dug period izblamirao i učinio ništavim sve one simbole srpske države, koja je to bila bez Jugoslavije, pre Jugoslavije i koja je to trebalo da bude i nakon Jugoslavije. On je duže i glasnije nego kumovi koje je izneverio (u ovoj sveopštoj zameni teza), brukao svako sećanje i primisao na čast i plemenitost, i svako poštovanje prema onima na čije se grobove nemilosrdno pozivao. Mislim ovde na one srpske borce, koji su krenuli u rat za svoju otadžbinu verujući u kralja, a među kojima je bio prevelik broj poštenih ljudi, čija misao nije bila vulgarna misao, novokomponovano-četničko-pijano-ravnogorska misao, za kakvu mi danas znamo, sa kakvom mi danas identifikujemo svakoga ko je tada, ali i devedesetih, ustao u nekoj Lici, ili Baranji, ili na Kosovu, ili u Bosni, i hteo da brani svoje ne znajući u šta će se sve izroditi.

Na kraju, pošto sam odgledala zabavnu emisiju koja je za objekat zabave odabrala čoveka koji nije tu i koji je u zatvoru odakle se brani sam – zaključila bih prepričavanje konstatacijom da je priča o Šešelju (ne Šešelj sam i daleko bilo prisutan, pa da može da se brani), da je, dakle, priča o Šešelju izvanredan saveznik našoj vladajućoj strukturi, gromoglasna opomena opoziciji (da se ne usudi izustiti kakav nacionalni povik) i divan izgovor za sve ovo izvinjavanje po regionu i odricanje od svojih ljudi, kako god da se zvala teritorija na kojoj su. Izlečeni smo od nacionalizma kao glavni junak „Paklene pomorandže“ od nasilja. Znači, nismo izlečeni. Umrtvljeni i onesposobljeni da stanemo u sopstvenu odbranu, do prve prilike kada prestanu da deluju sedativi. Posle, nek je bog u pomoći svakome ko nam se približi.