Čovek koji o sebi govori u trećem licu, ili šta smo saznali o časnom muftiji Zukorliću

Priču o tome kako je, kada i čijom voljom časni muftija Zukorlić radikalizovan, priču koju smo slušali mi koji smo gledali Utisak nedelje, mogli bismo započeti jednim sasvim nebitnim, marginalnim detaljem. To su reči pesme „Misli o tebi“ Bisere Valetanić koja nenametljivo prati emisiju Olje Bećković (a ta emisija uvek ima dobru, uglavnom i adekvatnu, muzičku podlogu) gde Bisera peva: “... nikad nećeš saznati u životu šta mi značiš, jer snove si moje poklonio drugoj...“ Neka to bude slučajan detalj, kao što često detalj bude slučajan a muzika stvar nebitna za ozbiljnu priču – no, stoput ću ponoviti, đavo je u detalju.

Pričajući o „drugoj traci“ časni je muftija uzgredno pomenuo nekakvu formaciju, pa nekakvu streljanu, da bismo uz pomoć autorkinog zapitkivanja (na rukavicu koju je muftija sam bacio) saznali da u Novom Pazaru postoji izvesna streljana gde se obučavaju, možda, i časnog muftije momci;

Elem, ko je i kada radikalizovao časnog muftiju, šta će se iz toga izroditi i da li je časni muftija zbilja radikalan tip, ili je samo glumac u ovoj priči gde Sandžak (ono mesto koje smo mi u Srbiji zvali Raška dok se nismo ulenjili da insistiramo na tom dosadnom jezičkom pitanju, koje je uvek pitanje još dosadnijeg duha – da ne kažem državne politike), gde će, dakle, Sandžak biti pozornica za predstavu koja će se možda odigrati a možda i neće?

Svoj govor, kao prvi gost emisije, časni muftija počeo je pričom o nekakve tri trake, kao sredstvima da se njegovi lik i delo satanizju u srpskoj javnosti. Pričajući o „drugoj traci“ časni je muftija uzgredno pomenuo nekakvu formaciju, pa nekakvu streljanu, da bismo uz pomoć autorkinog zapitkivanja (na rukavicu koju je muftija sam bacio) saznali da u Novom Pazaru postoji izvesna streljana gde se obučavaju, možda, i časnog muftije momci; pa smo kasnije saznali i da su ti momci lično obezbeđenje časnog muftije koji srpskoj policiji ne veruje iz razloga što srpska policija ne samo da nije zaštitila Đinđića, nego ga je njen pukovnik i ubio. Dalje, saznali smo da se časni muftija svuda vozi blindiranim džipom, ali da on ne zna ništa o tom autu, jer taj je auto vlasništvo bezbednosne agencije koja ga čuva – uplašenog od građana Srbije kao i od srpske policije. Zašto se časni muftija plaši u Srbiji? Zato što je targetiran, shvatićemo gledajući emisiju, jer da nije targetiran država bi reagovala na napade na njega, kojih istina nije bilo, što ne znači da ih neće biti. Uostalom, kako kaže časni muftija, teror režima nad njim – teror je države nad svim muslimanima.

Pošto časni muftija tvrdi, od reči do reči, da je teror nad njim (terora nema, ali to ne znači da nije prisutna mogućnost) jednak teroru nad svim muslimanima, a teror se ogleda u „satanizaciji“ njegova lika i dela, a njegovi lik i delo satanizovani su između ostalog i tako što je neko negde napisao koju reč o njegovim zapaljivim govorima, pa koju reč o njegovoj ličnoj pretorijanskoj gardi, pa koju reč o streljani, pa koju o slučaju Aide Ćorović koja je dobila policijsku pratnju – zaključujemo, kao obični gledaoci talk-šou emisje gde jedan muftija, jedno svešteno lice sedi samo, a na njega navalila tri sekularna bezbožnika, da u državi Srbiji vlada teror nad muslimanima, koji eto, moraju da idu sa grdnim obezbeđenjenjem, praktično formaciju da prave, kako bi nekako sačuvali glavu.

Suština problema časnog muftije leži međutim u rečima (parafraziraću) Boška Jakšića koji potvrđuje da zaista postoji teror države, ali da se taj teror ogleda u nedopustivom uplivu religije u politiku jedne sekularne države – i da je ta stvar iznedrila i časnog muftiju.

Pokušavajući, s početka, da vatrenost govora časnog muftije uporedi sa govorima vladike Amfilohija, Jakšić je prvi i poslednji put tokom ove emisije pokušao da nađe razumevanje za nepopularnog gosta, o kojem su svi (sledeći valjda njegov primer) počeli da govore u trećem licu. Tako smo gledali emisiju u kojoj, iako učestvuje u njoj, sam predmet rasprave o sebi govori kao o čoveku koji nije tu – što je manir male dece ili kraljeva, svejedno, daje celoj priči jedan blago neprijatan jer neprirodan ton.

Drugi gost, Darko Tanasković, opisao je prisutnog časnog muftiju (isto u trećem licu) kao sposobnom verskog političara, talentovanog za javni nastup i obrazovanog tipa. Upozorio je na ono što će kasnije, kao i mnogo puta ranije a što smo imali priliku da doživimo do sada, časni muftija nazvati, ne bez ogorčenja koje deluje glumljeno ali nije moje da sudim – kao staru dobru zamenu teza. Elem, Darko tanasković „zamenio je teze“ na sledeći način: rekao je da Zukorlić sam proizvodi stanje na koje se žali. I nije se na tome zaustavio, rekao je (Tanasković) čak i to da militantni nastupi Zukorlića izazivaju diskriminaciju, pa je otišao još dalje, i rekao da su posle Zukorlićevog „istorijskog“ govora gde preti Beogradu nekavim Egiptima i Tunisima, osvanuli napisi i bilo je par polomljenih prozora na nekim džamijama.

To je ona stara kobna „zamena teza“ koja kaže da niko nije naneo toliko zla manjinskim grupama, do onih koji ih zastupaju, jer ih zastupaju netolerantno, a kako ćeš na netolerantan način i netolerantnom retorikom tražiti bilo kakvu toleranciju.

To je ona stara kobna „zamena teza“ koja kaže da niko nije naneo toliko zla manjinskim grupama, do onih koji ih zastupaju, jer ih zastupaju netolerantno, a kako ćeš na netolerantan način i netolerantnom retorikom tražiti bilo kakvu toleranciju. Nikako. Ali, zbog te „zamene teza“ do koje dolazi nekakva irelevantna logika mi smo kao država ostali bez jedne svoje pokrajine, i bez prava koja bi naši sunarodnici van Srbije morali da imaju u državama „regiona“ odakle su proterani, premda tu živeli vekovima, i zbog toga, sasvim je u pravu časni muftija kada kaže „zamena teza“ i stavi tačnu na svoj radikalizam, koji je ovde radikalizam žrtve.

Tanasković, takođe, karakteriše časnog muftiju kao čoveka nadarenog za smišljanje pesničkih metafora, i tako doprinosi da mi, publika, nahvatamo strah od pesništva ovog čoveka koji kaže da se ne može zapaliti jedan stan u zgradi a da se pri tome ne zapali cela zgrada. Samo on to lepše kaže: „Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati vatrom. Ili će nam svima biti lepo ili će biti vatre do vrha. Samo naša kuća goreti neće”. Čija kuća? Sandžak? Raška? Čija je to kuća? Nije važno, a i nismo saznali pokušavajući da razumemo metafiziku časnog muftije.

Tanasković, takođe, nevaspitano upućen u slučaj Zukorlić, pominje izvesno gostovanje časnog muftije na Al DŽaziri, gde je, navodno, časni muftija izmislio kako u Načertaniju Garašanina kao recept za „kako se ratosiljati muslimana“ Srbija preporučuje stari ustaški metod sa onim trećinama – gde jednu trećinu ubijete, jednu pokrstite a jednu proterate. Napao je Tanasković časnog muftiju (sve i dalje u već komičnom trećem licu) da laže, da tako nešto ne piše u Načertaniju, časni muftija probao je da se izvadi pozivajući se na to da taj dokument nije tu, a da on priča samo po dokumentu... sve uzalud. Mislim, uzalud je Tanasković bio u pravu, svako ko bi mogao da gleda ovaj skeč kao nepristrasan gledalac, čak ne ni nesklon Srbima, imao je da vidi svešteno lice koje neki ljudi druge vere napadaju, a ti ljudi druge vere su u većini. Tačka.

To je radikalizam koji smo propustili da prepoznamo svaki put kada smo polemisali sa militantnim predstavnicima ili zastupnicima prava ugroženih manjina, sve i da ih niko ne ugrožava. Taj radikalizam ne želi zastupništvo – on živi od stvaranja neprijatelja.

Mudar je bio muftija što, kako smo saznali tokom emisije, nije dozvolio da se s njim u studiju pojavi i njegova neprijateljica Aida Ćorović, žena kojoj je predsednik Srbije dodelio policijsku pratnju jer se usudila pisati ružno o novoobičaju da novomuslimanke nose feredže i još razne ružne stvari, a za koje je okrivila časnog muftiju. Ne mudar zato što preza od oponenata – ne, njemu oponenti prave bolji posao od eventualnih istomišljenika, nego jer je ta žena takođe Bošnjakinja, dakle nije predstavnica većinskog nego njegovog, manjinskog naroda – a takav gost časnom muftiji u studiju ne treba. U scenariju koji sam režira, uslovljavajući autore emisije da igraju u njegovom filmu makar on bio gost a ne oni, časni muftija treba da bude sam naspram troje „većinaca“ koji sve i da žele, ne mogu da ga odbrane od njega samog. To je radikalizam koji smo propustili da prepoznamo svaki put kada smo polemisali sa militantnim predstavnicima ili zastupnicima prava ugroženih manjina, sve i da ih niko ne ugrožava. Taj radikalizam ne želi zastupništvo – on živi od stvaranja neprijatelja. Neprijatelji, naravno, moraju biti predstavnici većinskog naroda – i ma koliko se čak trudili da stanu na stranu tog radikalizma, on će ih sam oterati od sebe, neće im dozvoliti da stoje na istoj liniji s njim. Ne treba mu to. Zato je manjinski časni muftija iz ove emisije, duela sa tri neprijatelja, izašao kao neprikosnoveni pobednik. I što ga više, dan kasnije, srpska štapma bude napada zbog stvari koje je u emisiji izgovorio – njegova pobeda biće ubedljivija. Jer on se srpskoj štampi i javnosti i ne obraća. On to radi za „svoje“, bile to islamske države, bila to sekularna Turska ili multikuluturalna Amerika – ili sve one zajedno, za ovu priču nije ni važno.

Prvo pitanje autorke koje je glasilo: „Ko je muftija Zukorlić“ ostalo je, očekivano, bez odgovora. Šta je Sandžak, bilo bi takođe dobro pitanje. Ako stavimo na stranu onu retro-priču da je to nekakva Raška ili dolina kraljeva, i pogledamo kartu Srbije, videćemo parčence zemlje na tromeđi, ili, ako računamo Kosovo a fizički ga moramo računati, raskrsnicu između četiri države ili „zone“ – to su BiH, Crna Gora, Kosovo i Srbija. Takođe, to je bitna tačna Zelene transverzale, a Novi Pazar je grad koji, zna svako ko je bio tamo, izgleda kao da je pao s Marsa, da ne kažem iz neke islamske zemlje, usred Srbije. DŽamija do džamije, nove velike kuće (koje su, za razliku od onih u Raškoj, bogate) i ogromna pijaca. To je Novi Pazar, mesto iz kojeg grmi muftija Zukorlić. Ja ga ne bih shvatila neozbiljno, u čijoj god da režiji igra svoju ulogu. I da, odlično je igra.