Čovek i Srbin kome su svi verovali

„Došao sam jutros u osam“, kaže Milenko, student iz Beograda, koga oko 14 časova zatičemo nadomak ograde Saborne crkve. „Nije bilo lako. Ali možda je i ovo neki vid pročišćenja i, verujte mi, smešna žrtva koju treba podneti za nešto tako uzvišeno. Ponosan sam danas, zbog Vaše svetosti, što sam Srbin i pravoslavac. Čast mi je što sam živeo u vremenu kada ste nas predvodili i pokazivali put“, zapisao je Miodrag Stanković. „Ti nisi poslednji patrijarh kao što kažu, već prvi. Nismo te bili dostojni“, stoji u knjizi žalosti u Sabornoj crkvi. Goran je zapisao: „Umro je poslednji Srbin kome smo svi verovali. Ja kao i većina u ovoj zemlji smatram da je naš Patrijarh bio svetac koji je hodao zemljom. Jedan od retkih pravih, izvornih pravih hrišćana. Takvog čoveka treba ispratiti.“

Ovo je samo nekoliko izjava ljudi koji su satima dostojanstveno čekali u nepreglednim redovima da bi odali poštu upokojenom patrijarhu Pavlu. Stotine hiljada ljudi koji su prošli pored njegovog odra uputili su više nego jasnu poruku ne samo našoj Pravoslavnoj crkvi, vladajućoj političkoj eliti, nego i celom društvu. Za naše ljude je ovaj mimohod iskrenog poštovanja bio vid duhovnog pročišćenja, probudio je nacionalni ponos, otvorio je pitanje dostojnosti i doslednosti vere, moralnog autoriteta i duhovnog predvodništva.

Međutim, u svim reagovanjima može se izvući zajednička moralna nit i zajedničko duhovno osećanje. Skromnost i dosledna odanost izvornim jevanđeljskim principima krasile su ličnost patrijarha Pavla. A upravo su to društvene i duhovne vrednosti koje hronično nedostaju našem društvenom, političkom, ali i crkvenom životu. Ispraćaj patrijarha Pavla je pokazao da u našem društvenom, političkom, ali i u crkvenom životu nema snažnih, utemeljenih i pre svega moralnih i ljudskih autoriteta. Izgubljena je vera u verodostojnost političkih principa, što vodi razaranju društvenog života. Takođe je pokazao da se narod brzo pokrene iz svoje hronične apatije kada treba da pokaže koje su vrednosti i moralni uzori za njega od presudne važnosti. Tako je bilo i ovog puta. Na ovaj način još jednom se pokazalo da jedno društvo ne može da se razvija i deluje ako u njemu ne funkcionišu osnovni moralni autoriteti i načela.

Ljudi su poštovali patrijarha Pavla jer je svojim skromnim i posvećeničkim životom svedočio izvorna hrišćanska i jevanđeljska uverenja. I to je izvorište njegovog moralnog autoriteta koji je ostao neokrnjen i pored mnogobrojnih politikantskih napada i nakon njegovog upokojenja. Čovek koji je više od tri decenije proveo na Kosovu i Metohiji kao vladika raškoprizrenski znao je da se samo posvećenošću monaškom zavetu skromnosti i siromaštva na najbolji način brani pravoslavlje i srpski narod. To dugogodišnje kosovsko iskušenje samo je dodatno učvrstilo njegov moralni i svetački uticaj nakon izbora za patrijarha Srpske pravoslavne crkve.

Nakon smrti patrijarha Pavla pokazalo se da naš narod i dalje najviše ceni ljude koji su spremni da slede svoja uverenja. Zato je svaki pokušaj političke instrumentalizacije patrijarhovog dostojanstvenog ispraćaja unapred bio osuđen na neuspeh. Ko god je to i pokušao, samo je sebi skočio u stomak i dodatno se iskompromitovao. Oproštaj od patrijarha Pavla pokazao je iznad svega afirmaciju duhovnih vrednosti izvornog hrišćanstva oličenog u načelima skromnosti i siromaštva kojih se tako uporno držao patrijarh. Još jednom se mogla prepoznati težnja našeg naroda da svoje poverenje daruje onima koji su svojim životom svedočili posvećenost, postojanost i doslednost. Može se slobodno reći da su ovi dani još jednom pokazali da naš narod zna da se svojim dostojanstvom uzdigne iznad svoje političke i crkvene elite i pošalje im važnu poruku, ali i opomenu.

Moralna praznina i nedostatak ozbiljnog autoriteta kao već hronično stanje našeg društva u ovih nekoliko uzvišenih dana popunjeni su odavanjem iskrene počasti patrijarhu Pavlu. Da li će poruka ovog velikog narodnog okupljanja biti jasno protumačena, zavisi u velikoj meri i od aktuelnog stanja u našem političkom i crkvenom životu. Jedno je sigurno, društvo ne može da funkcioniše bez snažnih moralnih autoriteta. Da li će zjapeća praznina koja se otvorila nakon mnogobrojnih izneveravanja najiskrenijih nada u moralni i demokratski oporavak naše zemlje biti ispunjena na pravi način, ostaje nepoznanica. Primer skromnosti i jevanđeljskog podvižništva patrijarha Pavla ostaće uzor. Otišao je onaj kome su svi verovali, a to je za jedno društvo dovoljno upozorenje da se poštenje i moralnost mogu ugrađivati ne samo u religijsku zajednicu, već i u svakodnevni život i politiku u kojoj je moral izopšten i u velikoj meri prokažen.