Čemu nas uče primeri iz susedstva - nekoliko argumenata protiv EU-forije

Ubrzo nakon obznanjivanja činjenice da je u Briselu postignut dogovor u trouglu Ešton - Tači - Dačić/Vučić, u većem delu domaće javnosti primetna je jedna vrsta povišenog stepena optimizma, pa donekle i euforičnosti kada je reč o našim evropskim perspektivama i vezano sa tim standardom građana, novim radnim mestima, ekonomskom snagom zemlje etc. Ipak, posao i ključni zadatak društvenih aktera je da građanima, javnosti, biračima, mladim naraštajima pokušaju da predoče sve relevantne činjenice vezane za ukupne socijalno-političke perspektive zajednice sa što manje srdžbe, pristrasnosti i ideoloških oblandi! Upravo otuda je namera ovog teksta, ne osporavajući ni u jednom trenutku onim snagama koje smatraju da je za Srbiju izlaz iz agonije u kojoj se nalazi - ulazak u EU, da opomene i podseti čitaoce na neke neobično važne činjenice koje se tiču mnogo puta ponovljene jednačine da je okončanje evrointegracionih procesa prestanak svih muka Srbije.

Bezmalo da je smešno i bespredmetno podsećati čitaoce na očajne društveno-ekonomske prilike u Rumuniji i Bugarskoj, mnogo godina nakon njihovog pristupanja EU, na ekonomski samrtni ropac nekada slavne i moćne Grčke, na skandalozan pokušaj vlasti Kipra da uvede enorman porez na štednju građanima ili na očajničku borbu Španije, Italije i Portugala da izbegnu potpuni bankrot i takozvani grčki scenario!

Cilj ovog teksta je kratko podsećanje na državu sa kojom se možda ponajpre možemo porediti po svim relevantnim faktorima, a koja takoreći upravo prolazi kroz briselsku EU kapiju. Reč je o Hrvatskoj. Kakve su dakle stvarne činjenice o Republici Hrvatskoj u momentu kada ona pristupa EU i šta mi kao odgovorno društvo iz svega toga možemo iščitati i naučiti?

Zvanični podaci naime kazuju da je 1,4 miliona Hrvata danas siromašno, što predstavlja 32% ukupnog stanovništva. Slike surovih iseljavanja, uz intervenciju policije, ljudi koji ne mogu da plaćaju kredite za kuće i stanove samo su bolna ilustracija za činjenicu da Hrvatska postaje 28. član EU kao teški ekonomski bolesnik. Hrvatski mediji pišu da se kroz nekoliko dana, za 1. maj, na ulicama Zagreba očekuje stotinak hiljada nezadovoljnih sindikalaca, radnika i sirotinje.

S druge strane krajnje je zanimljivo suočiti se sa nekim podacima koji živopisno govore o oblapornosti, nezajažljivosti i odsustvu bilo kakve empatije za sopstvene građane, predstavnika političke elite.Tako recimo, Miljan Brkić, drugi čovek HDZ-a, uspeo je da u kratkom roku podigne i otplati kredit u visini od 560.000 evra. Sisačka županica Marina Lovrić Merzel, inače član SDP-a, ima sijaset kuća i stanova koje je nedavno kupila iako se neke od nekretnina vode na njene srodnike. Republički poslanici u Saboru imaju mesečna primanja između 4.000 i 5.000 evra, a izabrani poslanici za EP imaće platu oko 8.000 evra!

Sve navedeno i pobrojano neodoljivo podseća na svet grozomornih socijalnih razlika koje je na maestralan način DŽordž Orvel oslikao u Životinjskoj farmi. Takođe, iščitavanje hrvatskih primera svakom poštenom čitaocu budi nepogrešive asocijacije na Srbiju i našu društvenu praksu.

Poznati slovenački sociolog Rastko Močnik, pre nekoliko dana, verovatno i na tragu gore navedenih činjenica, utvrdio je da u procesu priključivanja EU po svaku cenu treba izbeći stvaranje lokalne elite vezane za Brisel koja "igra prljavu igru". Oni, kazuje Močnik, govore da su mere nepopularne i da nisu dobre, ali tvrde da Brisel to traži. Stvaranje netransparentne, manipulativne politike lokalnih elita je ono što, po rečima Močnika, svakako treba izbeći! Osim toga, on tvrdi da je ulazak u EU za Hrvatsku i Srbiju "đavolja dilema" i da i jedna i druga odluka imaju svoje teške posledice.

Nakon svega rečenog, mudrom čitaocu, suvišno je i potcrtavati da čak i sam prolazak kroz briselska vrata, odnosno ulazak u EU, sam po sebi ne donosi ni ekonomsku stabilnost i prosperitet, ni društvo blagostanja , ni dokidanje orvelijanskih, otuđenih i za narodnu patnju neosetljivih kvazi – elita. Marljiv i predan rad svih društvenih aktera i svakog građanina ponaosob da stvorimo pristojno društvo i državu po meri čoveka presudan su pokretač razvoja. Otuda određeni stepen evroeuforije nakon briselskog dogovora i teze o napretku, radnim mestima i povećanju standarda koji proishode iz istog, deluju poprilično naivno, demagoški i isprazno.

Autor je jedan od osnivača Treće Srbije