Мала сеоска газдинства као покретач економског развоја

У мору популарних прича, пројеката и анализа о шеицима, фијатима, тржним и „аутлет“ центрима, мостовима, коридорима; потпуно скрајнута, маргинализована и дефаворизована у Србији остаје дебата, идејна разрада и политичка подршка неким изводљивим прегнућима у пољопривреди који би могли бити један од замајаца привредног опоравка земље.

Сијасет је респектабилних могућности које наше тле, искуство и традиција доносе у сфери пољопривреде, а овај текст ће представљати кратак оглед о малим сеоским газдинствима која могу домаћинима донети не само економску самоодрживост и независност већ и профит и домаћу и међународну промоцију. С друге стране држава добија неколико социјалних случајева мање и поврх тога убира порез и пуни сопствену касу. Да се у овом тексту не пропагирају бајке већ реалан концепт докази се могу пронаћи у свакодневним написима у штампи као и реалним животним примерима[1] широм Србије људи који развијају сопствени бизнис[2] комбинујући на малим поседима воћарство, повртарство, сточарство, угоститељство и туризам!

Дакле, белодано је да концепт малих сеоских газдина[3] постоји и у пракси функционише, тако да циљ овог текста није да "измишља топлу воду" већ да популаризује један концепт који незапосленом може донети посао, гладном храну, а држави од социјалног случаја вредног радника, прегаоца и пореског обвезника.

Како би у једном крокију, рецимо, могло да изгледа профитабилно мало сеоско домаћинство? У неком од лепих брдско-планинских или равничарских подручја Србије, а има их на претек, од Фрушке Горе до Шар Планине, где се куће, плацеви, воћњаци, њиве и газдинства продају по невероватно ниским ценама, човек са својом породицом може да се досели из великог града у коме нема посао или живи скромно, испод егзистенцијалног минимума. Један члан породице ради, а троје не раде етц. За почетак ће нездраву, неуротичну и тржиштем рада преоптерећену градску средину, заменити природним и здравим сеоским амбијентом у коме ће новац лежати по поду, само га је потребно покупити. Мислим на поотпадале орахе, необране шљиве, лековито и зачинско биље на сваком кораку, пустих, заборављених и од домаћина запостављених имања!

Уз предан рад, мало вештине, умећа, љубави и добре воље, а наравно и одређених улагања, за релативно кратко време, домаћин или породица могу да реновирају, поправе и дотерају кућу коју су купили и која ће имати више квадрата од стана у коме су се гужвали у велеграду. Могу да засеју сопствену башту, купе краву, орежу и среде воћњак који већ даје одличан род, уз ограду имања посаде још и купине, малине, боровнице и ароније (које су изузетно скупе на тржишту) као и разно зачинско биље од којих се праве мелеми, лекови, сирупи и сокови. Једна од помоћних зграда које се по правилу нуде у огласима за продају сеоских домаћинстава, а које веома често одлично изгледају, уз веште руке и нешто улагања може се дотерати и упристојити. Такве грађевине могу да постану гостинске куће, бунгалови, етно ресторанчићи и слично. Кога ова тема буде занимала видеће да се у огласима уз тзв. главну кућу, веома често нуди и "набијача", стари вајат, дрвена колиба и слично, што у старту пружа изванредан потенцијал за почетак угоститељско-туристичког бизниса.

У ери интернета када се безмало бесплатно можете представити читавом свету, преко сајтова, Јутјуба и друштвених мрежа, један од доскора највећих трошкова - маркетинг, минимализован је! Сасвим је извесно да неће сви Немци, Французи, Енглези, Мађари, Београђани, Новосађани хрлити на Златибор и Копаоник. Увек има оних који траже ушушкана, неизвикана, мирна, гужвом неоптерећена места у потпуно природном амбијенту. Осим што је једно овакво газдинство економски самоодрживо пошто може да произведе храну и већи део енергије за сопствене потребе, оно потенцијалним туристима осим преноћишта и одмора може да понуди и здраву домаћу храну, различите посластице, непрскано воће, оно што се модерно назива „органском храном“, као и читав низ активности у природној средини од планинарења, брања дивљег воћа и разних спортова па до учествовања у различитим сеоским активностима.

Најчешће критике и примедбе оваквим залагањима гласе - одакле човеку, а посебно незапосленом новац за куповину сеоског домаћинства негде у околини Чачка, Крагујевца, Београда или Новог Сада. Најпре треба подсетити да велики број људи у свом власништву има станове и/или аутомобиле које некако одржава и чије трошкове плаћа. Често се пристојно сеоско имање у близини Крагујевца може купити за цену једног доброг половњака из 2010. године.

Ево још једног огледа за оне који ће рећи да армија младих и незапослених нема ни посао, ни стан, ни кола. Деведесет девет посто младих на дневном нивоу и то оних најскромнијих, у оближњем кафићу попију најмање један „еспресо“ и киселу воду а често попуше и кутију цигарета. Триста шездесет пет дана у години помножених са сумом која се за поменуто одвоји даје цифру од преко 1000 евра. То је већ респектабилан део суме којим се може обезбедити сопствени дом на селу.

Овај текст не пледира аскетизам нити је противник „еспресо“ кафе или дружења младих већ жели да укаже да неки новац увек постоји, може да се нађе и уштеди, наравно кад постоји воља и страст за нечим. Тренутак је да се млади прену и окрену ћурак на другу страну. Ово није земља из које извире нафта или која има морску обалу али свакако јесте земља у којој се може производити здрава храна и пружити богатој клијентели одмор у здравој, зеленој средини.

Други блок критичара оваквих залагања, почеће да дебатује о држави и томе да прво она мора да обезбеди амбијент, кредите итд. Одмах ћу се сложити са свим коментаторима који ће то казивати уз јасно залагање да држава треба да предузме читав сет мера, активности и пројеката како би подржала овакав концепт. Ипак треба подсетити да су Америку (која наравно није узоран пример за много тога) изградили исељеници који су долазили и сами крчили путеве, формирали ранчеве, стварали услове за сопствени живот. Држава долази тек касније. Другим речима, сви они светли примери о којима пишу новине и које можете срести у реалном животу, људи који су напустили задимљене градове и направили своја лепа газдинства на селу, нису чекали на државу и њену помоћ већ су своју судбину узели у сопствене руке.

(Аутор је један од оснивача Треће Србије.)