Briselski sporazum i Amerika – RS sledeća na redu

Briselski sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, bez obzira kada će i koliko biti sproveden u život, takav je kakav je. O njemu je izlišno „post festum“ trošiti reči hvale ili kuđenja. Mnogi nezavisni intelektualci (a tu ubrajam i svoju malenkost) već od samog početka briselskih pregovora, pogotovo onih pežorativno nazivanih „Borkovih“, ali i ovih „Ivičinih“, dobronamerno su ukazivali na sve manjkavosti i opasnosti koje prete da se „porodi“ dokumenat koji će pre svega zadovoljiti interese SAD, EU i Prištine a Srbiju dovesti u situaciju „de fakto“ priznanja nezavisnosti „države Kosovo“.

Ostavljajući ovog puta po strani domaće uslove u kojima su vođeni pregovori (političko nejedinstvo, neprimerene izjave da je KiM davno izgubljen, omalovažavanje Ustava, trka za „datumom“, zanemarivanje Rezolucije 1244, slaba međunarodna pozicija, teška ekonomska situacija i sl.), nedovoljno poznavanje svetske politike i interesa glavnih aktera u stvaranju „države Kosovo“ i sređivanju odnosa na zapadnom Balkanu, učinili su da je Sporazum upravo onakav kakav je bio potreban svima više nego Srbiji.

Prethodna vlast je „mekim“ državnim udarom problem KiM iz UN prenela na EU, što je najviše pogodovalo upravo Vašingtonu a zatim Nemačkoj u ostvarivanju njihovih interesa. Nova vlast, protivno predizbornoj retorici, aminovala je greške prethodne i nastavila dalje, nesvesna da „što se grbo rodi vreme ne ispravi“.

Od početka devedesetih prošlog veka, sa kraćom pauzom pre i posle Dejtona, u Stejt departmentu, kome je Bela kuća prepustila sudbinu Balkana, preovlađivale su snage koje su Srbiju ocenjivale kao „remetilački faktor“. Ublažavanjem retorike i izbegavanjem javne upotrebe ovog termina ne znači da takav stav nije zadržan u ocenama srpske politike i posle 5. oktobra. Što nije urađeno brutalnom agresijom 1999. trebalo je dovršiti „mekom“ silom radi postizanja dva suštinska cilja: prvo da se Srbija „navede“ da normalizacijom odnosa sa „državom Kosovo“ prećutno prizna da je agresija, kao „humanitarna intervencija“, bila neophodna i drugo, da se kroz oslabljenu Srbiju na jednoj i konsolidovanu „državu Kosovo“ na drugoj strani, stvori novi bezbednosni poredak koji će omogućiti Vašingtonu da konačno „digne ruke“ od Balkana i posveti se „do guše zaglavljen“ u druge delove sveta, posebno na Bliskom i Srednjem istoku, ali i sa Kinom i Rusijom.

Za Vašington, Sporazum iz Brisela i njegova implementacija treba da označi stvaranje „prijateljskog okruženja“ za Bondstil, jednu od najvećih vojnih baza Pentagona u ovom delu sveta, koju eto privremeno rentira i za potrebe KFOR-a, iako ona predstavlja veoma važno strateško uporište za brze intervencije izvan ovog regiona. Ukoliko Srbija ne bude „poslušna“ u implementaciji Briselskog sporazuma, otvorio bi se plan „B“ jer Srbija ima još toga da „isporuči“. (Stejt department ima izraz „to deliver“, koji nije nimalo bezazlen.)

Taktičkim povlačenjem iz regiona Balkana iz nužde, makar i privremeno, Vašington tu prazninu svesno prepušta EU (čitaj Nemačkoj) i Turskoj, razgraničavajući im uloge i pozicije. Zadatak EU, po zamisli Vašingtona, je da drži na „uzdi“ sve zemlje Balkana kao drugorazredne članice, na periferiji, kao nerazvijeni deo EU, sa drugačijim pravima i obavezama, ali ekonomski i posebno finansijski zavisne od „jezgra“. Samo formalno to se prepušta EU a suštinski, sa neizvesnom pozicijom Velike Britanije u EU, tu ulogu preuzima Nemačka, ukoliko joj Francuska sa okupljanjem „južnog krila EU“ ne pomrsi račune. Nedavna poseta Vestervelea je upravo trebala da obezbedi takvu poziciju Nemačke.

Da bi kompenzirao nepovoljan odnos EU prema Turskoj, koja joj nudi status „specijalnog partnerstva“ bez članstva, Vašington nastoji da Tursku više veže za sebe prepuštajući joj, kao srateški veoma značajnom članu NATO, veći politički i ekonomski upliv u region Balkana, stvarajući tako konflikt interesa EU i Turske. Pri tom, SAD zadržava pravo da eventualno sutra arbitrira, kao što to danas radi u pregovorima Beograda i Prištine u Briselu, stavljajući do znanja EU da nije sposobna, bez pomoći Vašingtona, da rešava probleme u „svojoj kući“. I zaista, sve što Brisel radi u sređivanju odnosa Beograda i Prištine, uz uslovljavanje „datuma“, zamisao je i supervizija Vašingtona. A ako baronica Ešton dobro odradi posao po tim zamislima, eto joj „Nobela“.

Ovako povlašćeni položaj na Balkanu Turska bi trebala da kompenzira Vašintonu na dva načina. Prvo, kao članica NATO sa znatnim vojnim efektivama, da posluži kao potencijalna pretnja za eventualni udar, ako ne daj bože jednog dana zatreba, u sam „trbuh“ Rusije, njen bezbednosno najranjiviji deo, preko turkmenistanskih delova bivšeg SSSR. Drugo, kao pouzdan islamski faktor, Turska treba da podrži američke akcije na Bliskom i Srednjem istoku i strateškoj zaštiti Izraela.

Posle „svođenja računa“ sa Srbijom i stabilizovanja „države Kosovo“, preostaje Republika Srpska kao sledeći „remetilački faktor“ koji stoji na putu učlanjenja BiH u NATO. Taktika je nepromenjena: orkestrirani napadi na najjaču kariku (Dodika) u samoj RS a zatim animiranjem tabloida u Srbiji, sa ciljem da se na srpsku vladu izvrši pritisak da se distancira od njega i oslabi veze i specijalne odnose sa RS. Odlučujuću ulogu, za račun Vašingtona, treba da odigra Turska kroz tzv. Trilateralu, u kojoj Srbija nepromišljeno nastupa.

Da li je Srbija u ovakvim okolnostima mogla u Briselu postići nešto više, ostaje da se analizira. Sve su prilike da vlada nije raspolagala validnim diplomatskim i obaveštajnim informacijama na osnovu kojih bi sačinila valjanu analizu interesa glavnih svetskih faktora i na osnovu nje, uz pomoć „onih“ koji bi možda hteli da nam pomognu, pripremila adekvatnu platformu i nastup. Ostaje, posle svega, otvoreno pitanje: da li je oružana agresija 1999. bila „nedovršeni rat“ bez kapitulacije i zašto je „meka sila“ postigla više. I, da li je tačna tvrdnja premijera Dačića da je KiM izgubljeno u ratu, u kome je eto i on učestvovao, a sada pobeđuje u miru? Može da „bidne“, ali ne mora da znači.