Briselske dileme i proroci poraza

Najbrži način da završite rat je da ga izgubite, reči su romanopisca i novinara DŽordža Orvela koje pogađaju u centar srpske pregovaračke strategije u Briselu. Ta strategija, kao što je opšte poznato, trebalo je da dovede do istorijskog sporazuma između Srba i Albanaca. Tako se stvar barem predstavljala u srpskim medijima, a kako obično biva, srpska strana je naivno verovala da će se u Briselu zaista pregovarati.

Pažljivi posmatrač celokupnog pregovaračkog procesa ne može a da ne primeti da je on sa srpskog stanovišta potpuno pogrešno postavljen. Pregovarački proces vođen je pod okriljem organizacije koja nije baš naklonjena srpskim nacionalnim interesima, s tim da ta organizacija ne samo da posreduje u pregovorima nego ima ingerenciju nad Datumom, tom velikom nagradom koja može da izbriše sva razočaranja, poraze i frustracije. I zaista, srpski zvaničnici su pošteno zagrejali stolicu – mislim da ni najstroži kritičari vladajućih srpskih političara (posebno trojca Nikolić - Dačić - Vučić) ne mogu da im prebace da su neiskreno pristupili pregovorima. Koliko juče Dačić je poređen sa De Golom, a teško je nabrojati sve komplimente upućene na Vučićev račun. Ponovo se kroz izmaglicu pomaljao Đinđićev put, a ne sumnjam da su mnogi zavideli vladajućem trojcu da će uspeti da preseku kosovski čvor.

Naravno, ako se umesto oduševljenja situacija malo pažljivije pogleda, može se uvideti da su srpske pozicije izgrađivane navrat nanos, da se očekivalo bilo šta a na kraju, po svoj prilici, neće se dobiti ništa. Od početka Vlada je celokupnom procesu nametnula imperativ da mora da se što pre okonča ne navodeći jasno i nedvosmisleno koje su koordinate pregovaračkog procesa – o čemu će zapravo tu biti reči? Naravno, ovako nametanje rokova odgovara uvek onoj strani koja ima prednost na terenu, a u ovom slučaju to je nesumnjivo albanska strana. Ipak, i pored toga što srpske pozicije nisu zavidne, one nisu ni tako katastrofalne – ni Borkovi parafi ni imperativ brzog rešenja nisu tako snažni faktori da bi srpsku Vladu naveli da kao vrhunac pregovora traži nešto što je manje od faktičkog stanja. Lestvica srpskih zahteva s vremenom je toliko nisko pala da čak i prihvatanje srpskih zahteva u integralnom vidu nije nikakvo naročito državničko postignuće. Da rezimiramo: kontrolu nad severom Kosova i međunarodnopravnu poziciju Srbija je u briselskim pregovorima bila spremna da zameni za nekakvu autonomiju Srba u okviru nezavisnog Kosova. Razume se, srpski zvaničnici bi i dalje tvrdili da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, ali teško da bi ikome više bilo stalo do tog priznanja. Ima nečeg gotovo komičnog u činjenici da svaka domaća vladajuća garnitura sa čvrstim ubeđenjem da može veštije da koketira sa Zapadom dolazi na vlast – i onda doživi gorko razočaranje kad shvati da to uopšte nije tako jednostavno i da su zapadni interesi za njihove političke elite nešto sasvim neupitno.

I onda je usledilo iznenađenje – albanska strana neće da odstupi ni za milimetar. Ne pada im ni na kraj pameti da u okviru svoje para-države stvaraju nekakav entitet sa specijalnim ovlašćenjima, poredći ga zlurado sa Republikom Srpskom. Uostalom, ne možemo zameriti Albancima na principijelnom stavu. Albanske pozicije su jasne i nedvosmislene, a način na koji EU posreduje u pregovorima može samo da ih ohrabri. Ako bi ove pregovore uporedili sa partijom šaha, svaki put kada Srbija pojede neku figuru EU nas, kao nepristrasni sudija, tom figurom zvekne po glavi. Pritom, nad našim izmučenim pregovaračima uvek lebdi opasnost da ka njima poleti i cela tabla!

U takvoj atmosferi došao je i 2. april kada je za pregovarački sto zaseo i Aleksandar Vučić, srpska politička zvezda u usponu. Rezultat osme runde pregovora mahom je bio određen albanskom nepopustljivošću. Pozicije delegacije iz Prištine nisu se izmenile u odnosu na prethodnu rundu. Možemo pretpostaviti da je posrednička strana očekivala da se srpske pozicije promene i da se proguta još jedan ustupak. Spust niz spiralu popuštanja, koji se sa ovom Vladom ubrzao, prekinut je pre nekoliko dana. I to je nesumnjiva Vučićeva zasluga.

Za Vučićev politički angažman briselski izlet ima još jedan važan aspekt – konačno je otvoreno istupio povodom jedne važne teme i konačno je preuzeo odgovornost koliko-toliko srazmernu moći koju u Vladi poseduje. Da li je u pitanju samo manevar i odlaganje već donete odluke ili ozbiljno preispitivanje dosadašnjeg pregovaračkog pitanja? Za nas koji sa strane posmatramo vladajuće političare ovo pitanje će ostati zagonetka još nekoliko dana. La bataille répondra [Bitka će na to odgovoriti], veli Napoleon. Mogli bismo u ovoj prilici da ga poslušamo.

Posle vesti koje su sa nevericom primane iz Brisela usledila je lavina. Verujem da ovaj fenomen zaslužuje da mu se posveti posebna pažnja. Agitprop aparat, brižljivo negovan prethodne decenije, angažovao je svoje perjanice da nas ubedi, potiskujući svaku razumnu sumnju, da je nećkanje u vezi sa briselskim dogovorima pitanje života ili smrti. Bićemo izolovani! Nema ništa od plata i penzija! Nećemo dobiti datum! U pitanju je budućnost naše dece! Pešić, Živković, Bujošević, Drašković, Dinkić i mnogi znani i neznani podigli su buku do neba da nas uvere i pokažu nam kako je sam opstanak u pitanju. Ne treba smetnuti s uma da je slične poruke slao i Vučić, ukazujući da je opstanak Srbije u pitanju ako se odustane od evrointegracija. Dinkić nas tako uverava kako samo bogata Srbija može da ostvari snažniju ulogu u rešavanju kosovskog pitanja. Ovaj zloduh srpske ekonomije posle 2000. godine obećava tako rast od BDP-a od 2% iako su mnoge razvojne šanse posle 2000. prokockane zahvaljujući hazarderskoj ekonomskoj politici, čiji je on najizrazitiji predstavnik. Ipak, Dinkić često ume da kaže nešto vrlo smisleno – nema sumnje da ekonomski snažna Srbija može u većoj meri da zaštiti svoje nacionalne interese od Srbije koja je ekonomski ruinirana i finansijski zavisna.

Na ovom fonu piše i Čedomir Antić u tekstu Kosovski izlaz: Da ne trošimo više nego što proizvodimo, da se ne zadužujemo bez poslovne potrebe, a posebno ne kod onih koji nas otvoreno mrze ili preziru, mogli bi da se nadamo mnogo povoljnijem ishodu pregovora o Kosovu i Metohiji. Ali je vrlo smisleno postaviti pitanje kojim putem Srbija može da postane ekonomski snažnija? Da li je put evrointegracija conditio sine qua non ekonomskog razvoja zemlje poput Srbije? Mnogi ekonomski parametri država sličnog razvojnog nivoa koje su ili u EU ili će joj se uskoro približiti uveravaju nas u suprotno. Na vapaje Vuka Draškovića i Zorana Živkovića da treba potpisati svaki papirić koji se postavi pred pregovarače u Briselu mislim da se ne treba posebno ni osvrtati.

Ipak, uvodničarski članak Dragana Bujoševića Odluka [Politika, 5. april 2013] zaslužuje posebnu pažnju jer otprilike sumira sve argumente struje mišljenja koja veruje da je bilo kakav sporazum u Briselu za srpsku stranu čista premija. Argumentacija je manje-više ovako postavljena: pred Srbijom je teška odluka, vreme radi za Albance, Albanci mogu nekažnjeno da vrše nasilje nad Srbima i da menjaju etničku strukturu na KiM, ekonomija Srbije zavisi od saradnje sa EU; odatle sledi da bi bilo dobro postići bilo kakav sporazum jer se manevarski prostor samo sužava pa u bliskoj budućnosti može doći do toga da više nemamo nikakvog izbora. Ova argumentacija je zakićena neveštim istorijskim paralelama, zloslutnim podsećanjem na devedesete i ukazivanjem da Srbija može da postane crna rupa (ovde se citira predsednik Nikolić) kao i obaveznim pozivanjem na Đinđića.

Ne ulazeći u neka sitnija faktografska pitanja (sa kim je to SFRJ bila u ratu 1991?) kako ne bih skretao pažnju sa glavne teme, mislim da se Bujoševićevom pristupu mogu uputiti najmanje dva važna prigovora – prvo, zbog čega je uveren da vreme radi za Albance i drugo, zbog čega se albansko nasilje prihvata kao nešto samo razumljivo? Ako je Srbija u živom pesku, kako nas uverava Politika, otkuda uverenje da Albanci nisu u podjednakim ili možda čak većim problemima? Mi smo skloni da precenjujemo teškoće u kojima se nalazimo. Ako je srpska ekonomija od 90-ih pa naovamo u lošem stanju, u kakvom je stanju ekonimija KiM? Da nisu možda Albanci kroz devedesete prošli bez ozbiljnih problema? Ni projekat kosovske nezavisnosti ne teče tako glatko kako je zamišljeno. Sama činjenica da Tači vodi pregovore sa predstavnicima Srbije u Briselu jasno govori u prilog tom stavu. Druga, vrlo ozbiljna manjkavost je što se albansko nasilje prihvata kao kakva prirodna stihija, neizbežno i neumoljivo. Možemo da se podsetimo da je Tačijeva kvazi-Vlada pokušala nasiljem da proširi svoj uticaj na sever Kosova i da je i najmanja naznaka ozbiljnijeg otpora bila dovoljna da se od tih namera odustane. Takođe, ovaj argument je problematičan i sa formalnog stanovišta jer se poziva na racionalnu, argumentovanu raspravu a protim se strah od nasilja koristi kao ultimativnu argument.

Ne postoji ništa lakše nego opravdati sopstvene poraze. U momentima kada treba napraviti nedostojne ustupke neukusno je pozivati se na zaista teške momente srpske prošlosti kada su se donosile vrlo važne odluke. Usudiću se da napišem, što nije nimalo popularno, da srpske pozicije nisu ni tako teške ni tako bezizlazne kakvima se predstavljaju. Razočaranost naših zapadnih partnera ne treba da nas čudi – srpski ustupci su bili toliko redovni da je postalo nepristojno da se govori od bilo kakvim srpskim interesima. Kada nekome stalno popuštate, nije neobično da ga bilo kakva čvrstina vašeg stava uvredi. Pred Srbijom se zaista nalaze teške odluke, ali one nisu toliko sudbonosne kako nam se prikazuju. Položaj Srba na severu Kosova se koristi kao argument za sve veće popuštanje, ali sudbina Srba na severu Kosova jasno je i nedvosmisleno povezana sa Srbijom. Govoriti o Srbima na severu Kosova kao o nekakvim maloletnicima u čije ime treba da se donose odluke je nepristojno i degradirajuće za naše sunarodnike i sugrađane.

Srbija pre svega treba da shvati da ne postoji minimum srpskih interesa koji bi bio prihvatljiv za njene zapadne partnere. Kao što nam sugerišu nedavni članci objavljeni povodom nekakve germanofobije u Srbiji, svako racionalno preispitivanje zapadne politike prema Srbiji (i Srbima uopšte) lako može da se okarakteriše kao šovinizam. Da li će zapadni pritisci uroditi plodom i navesti srpsku delegaciju da potpiše sporazum koji uopšte ne bi uzeo u obzir srpske pozicije? U ovom trenutku ne možemo to znati. Ali čak i ako srpska delegacija popusti to nije razlog za očajavanje. Na razočaranje gospođe Vesne Pešić i njenih jednomišljenika u politici nema procesa koji su za svagda okončani. U trenucima kada se rado poziva na istorijske paralele usudiću se i da sam spomenem jednu – Vlada Kraljevine Srbije je 1909. pod nadmoćnim pritiskom priznala aneksiju Bosne i Hercegovine pa Srbi na kraju dobiše svojih 49%.