Politički život | |||
Blagostanje Zapada u velikoj meri je ostvareno pljačkanjem kolonija i čitave planete - koje je trajalo vekovima |
subota, 07. oktobar 2023. | |
Predsednik Rusije Vladimir Putin održao je govor na plenarnoj sednici Međunarodnog debatnog foruma „Valdaj“. Govor prenosimo u celosti.
Poštovani učesnici plenarne sednice! Kolege! Dame i gospodo! Sa zadovoljstvom vas sve pozdravljam na jubilarnom, kao što je rekao naš moderator, dvadesetom, godišnjem zasedanju Međunarodnog debatnog kluba „Valdaj“. Naš, ili može se reći, vaš forum, koji je po tradiciji okupio političare i naučnike, eksperte i javne delatnike iz mnogih zemalja sveta, ponovo potvrđuje visoki status neophodne i intelektualne platforme. Valdajska diskusija je uvek odraz najvažnijih procesa svetske politike 21. veka u svoj ukupnosti i složenosti. Uveren sam da će tako biti i sada, tako je već bilo, sigurno, i ranijih dana kada ste međusobno diskutovali, tako će biti i u budućnosti, jer je pred nama, očigledno, zadatak izgradnje novog sveta. A u takvih presudnim etapama uloga i odgovornost takvih intelektualaca kao što ste vi, izuzetno je velika. Tokom godina rada kluba, i u svetu i u našoj zemlji, kao što je rečeno, odigrale su se ozbiljne, ako ne i ogromne, kolosalne promene. Po istorijskim merilima rok od 20 godina i nije tako veliki, tako dug. Ali kada on pada u epohi sloma čitavog svetskog sistema, vreme se sažima. Mislim, složićete se, da se za tih dvadeset godina odigralo više događaja nego što se u drugim vremenima desi za mnogo decenija, i promene su suštinske, zahtevaju korenite izmene samih principa međunarodnih odnosa. Početkom 21. veka svi su se nadali da su države i narodi izvukli pouke iz razorne vojno-ideološke konfrontacije prošlog veka koja nas je skupo koštala, shvatili koliko je kobna, osetili krhkost i uzjamnu povezanost naše planete, uverili se da globalni problemi čovečanstva zahtevaju zajedničko delovanje, potragu za kolektivnim odlukama. A egoizam, sujeta, ignorisanje stvarnih izazova neizbežno nas vode i vodiće nas u ćorsokak, baš kao i pokušaj jačih da ostalima nametnu sopstvene predstave i interese. To je trebalo da svima bude očigledno – trebalo je, ali ispostavilo se da to nije tako. Kada smo se prvi put sreli na zasedanju kluba pre skoro dvadeset godina, naša zemlja je počinjala novu etapu razvoja. Rusija je prevazišla najteži period obnove posle raspada SSSR. Sa maksimalnom energijom i dobrom voljom uključili smo se u procese izgradnje novog, kako nam se činilo, pravednijeg svetskog poretka. Tim pre što je naša zemlja sposobna da tome da ogroman doprinos, jer imamo šta da predložimo prijateljima, partnerima, čitavom svetu. Na žalost, našu spremnost za konstruktivnu saradnju neki su shvatili pogrešno – shvatili su je kao poniznost, kao saglasnost da će novi svetski poredak graditi oni koji su sebe proglasili pobednicima Hladnog rata, očigledno, kao priznanje da je Rusija spremna da ide tuđim putem, da se rukovodi ne svojim sopstvenim nacionalnim interesima, već tuđim interesima. Sve ove godine smo više puta upozoravali: takav pristup ne samo da vodi u ćorsokak, nego i ka jačanju opasnosti od vojnog sukoba. Ali niko nije nameravao ni da nas sluša ni da nas čuje, niko nije želeo. Arogancija naših tzv. partnera na Zapadu, znate, prosto je šokantna, drugačije se to ne može reći.
SAD i njihovi sateliti čvrsto su se opredelili za hegemoniju – vojnu, političku, ekonomsku, kulturnu, čak moralnu, vrednosnu. Nama je od početka bilo jasno da su pokušaji da se uspostavi monopol osuđeni na propast. Svet je suviše složen i raznolik da bi ga bilo moguće potčiniti jednoj shemi, pa čak iako je iza nje moć, ogromna moć Zapada, akumulirana kroz vekovnu kolonijalnu politiku. Pa i vaše kolege – mnogi su ovde odsutni, ali ne negiraju da je blagostanje Zapada u velikoj meri ostvareno zahvaljujući pljačkanju kolonija koje je trajalo vekovima. To je činjenica. Praktično je taj nivo razvoja postignut pljačkanjem čitave planete. Istorija Zapada je zapravo hronika beskonačne ekspanzije. Zapadni uticaj u svetu – to je ogromna vojno-finansijska piramida kojoj je stalno potrebno novo gorivo kako bi opstala – prirodni, tehnološki, ljudski resursi koji pripadaju drugima. Zbog toga Zapad jednostavno ne može da se zaustavi i nije ni planirao da to uradi. Naše argumente, upozorenja, apele na zdrav razum, predloge su jednostavno ignorisali. Već sam o tome javno govorio – i našim saveznicima, našim partnerima. Postojao je trenutak kada je moja malenkost iznela predlog: a možda treba uđemo i u NATO? Ali, ne u NATO takva zemlja nije potrebna. Ne. Pitanje je, šta drugo onda? Mi smo smatrali da smo mi svoji, izvinite, kako kod nas kažu, da smo zapadnjaci. Šta još? Ideološkog sukoba više nema. U čemu je problem? Očigledno je da je problem u geopolitičkim interesima i nadmenom odnosu prema drugima. Eto u čemu je problem, u uobraženosti.
Na vojno-politički pritisak koji stalno raste mora da se odgovori . Više puta sam govorio da nismo mi započeli tzv. „rat u Ukrajini“. Naprotiv, mi pokušavamo da ga završimo. Nismo mi organizovali državni prevrat u Kijevu 2014. godine – državni prevrat, krvavi, antiustavni. Ma gde da se to desi, uvek slušamo sve medije potčinjene pre svega anglo-saksonskom svetu: tako se ne sme, to je nemoguće, antidemokratski. A ovde može. Čak su rekli i koliko novca su potrošili na taj prevrat. Sve može. U isto vreme mi smo se bavili podrškom Krimljanima i Sevastopoljcima. Nismo organizovali ni državne prevrate, niti smo zastrašivali Krimljane i Sevastopoljce etničkim čistkama u nacističkom duhu. Nismo mi pokušali da prisilimo Donbas da se pokori pod kišom metaka i bombama. Nismo mi pretili da ćemo se obračunati sa onima koji žele da govore na svom maternjem jeziku. Čujte, ovde su sve informisani, obrazovani ljudi. Izvinite na izrazu, može se isprati mozak milionima ljudi koji stvarnost doživljavaju preko medija. Ali, vi znate šta se događalo: devet godina su bombardovali, pucali, koristili tenkove. Rat, pravi rat je pokrenut protiv Donbasa. I niko nije brojao decu koja su poginula u Donbasu. Niko nije u drugim zemljama, posebno na Zapadu, plakao za poginulima. Rat koji je pokrenuo kijevski režim uz aktivnu, direktnu podršku Zapada traje već deset godina, a cilj specijalne vojne operacije je da ga prekine. I on nas podseća na to da će jednostrani koraci, ko god da ih preduzima, naići na odgovor. Akcija, kao što je poznato, rađa reakciju. Tako postupa svaka odgovorna država, suverena, samostalna i država koja sama sebe poštuje. Svako je svestan da u međunarodnom sistemu gde vlada samovolja, gde sve rešava onaj ko je zamislio da je izuzetan, bezgrešan i da je jedini u pravu, na udaru može da se nađe bilo ko, samo zato što se neka zemlja nije dopala hegemonu koji je izgubio osećaj za meru i osećaj za realnost. Moramo, nažalost, da konstatujemo da suprotna strana na Zapadu izgubila osećaj za realnost, prešli su sve granice. A nije trebalo. Aleja anđela na groblju u Donjecku
Ukrajinska kriza nije teritorijalni sukob, želim to da naglasim. Rusija je najveća zemlja po teritoriji u svetu. Nemamo nikakve interese da osvajamo neke dodatne teritorije. Mi tek treba da iskoristimo i Sibir i istočni Sibir i Daleki istok. To nije teritorijalni konflikt niti čak uspostavljanje regionalne ravnoteže. Pitanje je daleko šire i temeljnije. Reč je o principima na kojima će se bazirati novi svetski poredak. Trajni mir biće uspostavljen tek onda kad se svi budu osećali bezbedno, kad budu videli da se njihovo mišljenje poštuje i da u svetu postoji ravnoteža, kad niko ne može da po sopstvenoj želji natera, prinudi ostale da žive i da se ponašaju onako kako to želi hegemon, čak iako je to u suprotnosti sa suverenitetom, istinskim interesima, tradicijama, temeljnim načelima naroda i država. U takvoj postavci, sam pojam bilo kakvog suvereniteta jednostavno se negira i baca, izvinite, na smetlište. Očigledno je da je privrženost blokovskim pristupima, težnja da se svet satera u situaciju stalne konfrontacije „mi-oni“ ─ izopačeno nasleđe 20. veka. To je proizvod zapadne političke kulture, u svakom slučaju, njenih agresivnih manifestacija. Ponavljam, Zapadu je uvek potreban neprijatelj – određenom delu Zapada, zapadnih elita. Potreban im je neprijatelj borba protiv koga se može objasniti neophodnošću borbenih dejstava i ekspanzijom. Ali, on je nužan i radi očuvanja unutrašnje kontrole u određenom sistemu samog tog hegemona, unutar blokova, unutar NATO ili drugih vojno-političkih blokova. Neprijatelj postoji – svi se moraju okupiti oko šefa. Nas ne zanima kako žive druge države. Ali, mi vidimo kako u mnogima od njih vladajuće elite primoravaju društva da prihvataju norme i pravila koja sami građani, u svakom slučaju, veliki broj građana, a u nekim zemljama je moguće apsolutno precizno reći, većina građana, ne žele da prihvate. Ali, njih primoravaju, stalno izmišljajući razloge za to, nalazeći spoljnje krivce za rastuće unutrašnje probleme, izmišljajući i naduvavajući nepostojeće pretnje.
Istovremeno, Rusija je omiljena tema ovakvih politikanata. Mi smo se, nesumnjivo, na to već navikli, privikli kroz istoriju. Ali, pokušavaju da od svakoga ko nije spreman da slepo sledi te zapadne elite naprave neprijatelja. Od koga god: od Kineske Narodne Republike, u određenim situacijama, u određenim momentima i od Indije su to takođe pokušali, a sada koketiraju, naravno, mi to odlično shvatamo, osećamo i vidimo situaciju u Aziji, sve je jasno. Želim da kažem da je indijsko rukovodstvo samostalno, veoma nacionalno orijentisano. Smatram da ovi pokušaji nemaju nikakvog smisla, ali, bez obzira na to, nastavljaju se. Od arapskog sveta, takođe, selektivno pokušavaju da naprave neprijatelja, trude se da deluju oprezno, ali istovremeno, na to se sve, generalno, svodi – čak i od muslimana pokušavaju da oblikuju neko neprijateljsko okruženje. I tako dalje. Praktično, svako ko se ponaša nezavisno, sledi svoje interese, momentalno se za te zapadne elite pretvara u prepreku koju treba ukloniti. Svetu se nameću veštačke geopolitičke strukture, stvaraju zatvoreni blokovski formati. Vidimo to u Evropi gde se već decenijama sprovodi drska linija širenja NATO-a, kao i u azijsko-pacifičkom regionu i na jugu Azije, gde pokušavaju da slome otvorenu i inkluzivnu arhitekturu saradnje. Blokovski pristup, nazovimo stvari pravim imenom, predstavlja ograničenje prava i sloboda država na sopstveni razvoj, pokušaj da se sateraju u određeni „kavez“ obaveza. To je u određenoj meri – i to je očigledna stvar – otimanje dela suvereniteta, a zatim i veoma često – nametanje odluka u drugim oblastima pored bezbednosne sfere, i pre svega na polju ekonomije, kao što se to trenutno dešava u odnosima između Sjedinjenih Država i Evrope. Ne treba objašnjavati – ako je potrebno, onda ćemo tokom diskusije, nakon mog uvodnog govora, popričati o tome detaljnije. Zbog toga, međunarodno pravo pokušavaju da zamene „poretkom“ – kakvim „poretkom“? – zasnovanim na nekim „pravilima“. Kakvim pravilima, kakva su to „pravila“, ko ih je stvorio – potpuno je nejasno. To je jednostavno neka glupost, besmislica. Ali, to pokušavaju da implementiraju u svest miliona ljudi. „Treba živeti po pravilima“. Po kakvim to pravilima?
Generalno, ako dozvolite, naše zapadne kolege, posebno iz SAD, ne uspostavljaju samo proizvoljno takva pravila, već i uče pritom, ko i kako treba da ih ispunjava, ko i kako treba da se ponaša. To se sve čini i govori, po pravili, u otvoreno bezobraznoj formi. Sve je to samo manifestacija kolonijalnog razmišljanja. Sve vreme slušamo, sve vreme čujemo: vi morate, vi ste obavezni, ozbiljno vas upozoravamo… Ko ste vi uopšte? Odakle vam pravo da nekoga upozoravate? To je jednostavno začuđujuće. Možda, oni, koji tako govore, možda oni sami moraju da se oslobode svoje bahatosti, prestanu da se tako ponašaju prema svetskoj zajednici, koja odlično razume svoje zadatke, svoje interese i da se, istina, ipak oslobode tog razmišljanja iz ere kolonijalne vladavine? Može se i ovako reći: protrljajte oči, ta epoha se odavno završila i nikada se više neće vratiti, nikada. Reći ću još: tokom stoleća ovakvo ponašanje vodilo je jednom te istom – velikim ratovima, radi čijeg opravdavanja su smišljani različiti ideološki ili pseudomoralni izgovori. Danas je to naročito opasno. Čovečanstvo ima sredstva koja su sposobna, kako je poznato, da lako unište celu planetu, a manipulacija svešću koja je neverovatna po svojim razmerama, vodi gubitku osećaja za realnost. Iz ovog začaranog kruga, bezuslovno, treba izaći, treba tražiti neki izlaz. Koliko shvatam, poštovani prijatelji i kolege, radi toga se i okupljate na Valdaju. U Koncepciji spoljne politike Rusije, usvojenoj ove godine, naša zemlja okarakterisana je kao originalna država-civilizacija. U toj formulaciji precizno i jasno je odraženo to kako mi poimamo ne samo naš lični razvoj, već su u njoj glavni principi svetskog poretka, u čiju se pobedu uzdamo. Mi razumemo da je civilizacija višestrani fenomen. On se, naravno, tumači različito. Postojala je i otvoreno kolonijalna interpretacija: postoji neki „civilizovani svet“ koji služi kao model ostalima, svi moraju da slede te standarde, primere, a ko nije saglasan, njega će poterati u „civilizaciju“ batinom „prosvećenog“ gospodara. Ta vremena su, kao što sam malopre rekao, prošla i naše poimanje civilizacije je potpuno drugačije. Pre svega, civilizacija je mnogo i nijedna od njih nije bolja ni lošija od druge. One su ravnopravne kao eksponenti težnji svojih kultura i tradicija, svojih naroda. Za svakog od nas je to nešto drugačije. Za mene, na primer, to su nadanja našeg, mog naroda, čiji sam imao sreću da postanem deo.
Istaknuti mislioci u celom svetu, poštovaoci civilizacijskog pristupa, razmišljali su i nastavljaju da razmišljaju o pojmu „civilizacija“. To je pojava koja se sastoji iz više komponenti. Bez udubljivanja u filozofske dubine, jer ovde, naravno nije ni vreme ni mesto za to, probaćemo da ga opišemo u odnosu na današnji dan, pokušaću da to uradim detaljno. Glavne odlike države-civilizacije su različitost i originalnost. To su, po mom mišljenju, dve osnovne komponente. Savremenom svetu strana je svaka unifikacija, svaka država i društvo žele da samostalno stvore svoj razvojni put. U njegovom temelju su: kultura i tradicija, koje počivaju na geografiji, istorijskom iskustvu, kako prošlom, tako i savremenom, i na vrednostima naroda. To je složena sinteza u čijem procesu i nastaje originalna civilizacijska zajednica. Njena heterogenost i raznolikost su ključ održivosti i razvoja. Rusija se tokom vekova formirala kao zemlja različitih kultura, religija, nacionalnosti. Ruska civilizacija se ne može svesti na samo jednog opšteg imenitelja, ali se ne može ni deliti, jer postoji samo u svojoj celovitosti, u duhovnom i kulturnom bogatstvu. Održavanje čvrstog jedinstva takve države nije lak zadatak. Tokom vekova, suočavali smo se sa najtežim iskušenjima. Uvek smo ih prevazilazili, ponekad po veoma visokoj ceni, ali smo uvek izvlačili pouke za budućnost, jačajući naše nacionalno jedinstvo i celovitost ruske države. Danas je ovo iskustvo zaista neprocenjivo. Svet postaje sve raznovrsniji. Jednostavnim metodama upravljanja, stavljanjem svih u isti koš, kako mi kažemo, na šta su neke države navikle, ne može se izboriti sa svom složenošću procesa. Šta je, istovremeno, veoma važno dodati? Pravi efikasan i otporan državni sistem ne može se nametnuti spolja. On prirodno izrasta iz civilizacijskih korena država i naroda, a Rusija je u tom pogledu primer kako se to dešava u životu, u praksi. Civilizacijski oslonac je neophodan uslov za uspeh u savremenom svetu, u svetu koji je haotičan, nažalost i opasan i koji je izgubio svoje smernice. Sve više država dolazi upravo do ovog zaključka, osvešćujući sopstvene interese i potrebe, mogućnosti. Uveren sam da se čovečanstvo ne kreće ka fragmentaciji na konkurentne segmente, ne ka novoj blokovskoj konfrontaciji, ma šta je motivisalo, ne ka bezdušnom univerzalizmu nove globalizacije – već, naprotiv, svet je na putu sinergije država-civilizacija, velikih prostranstava, zajednica koje su svesne da su takve.
Istovremeno, civilizacija nije univerzalna konstrukcija, jedna za sve – to se ne dešava. Svaka od njih razlikuje se od drugih, svaka je kulturno samodovoljna, crpi svoje ideološke i vrednosne principe iz sopstvene istorije i sopstvene tradicije. Poštovanje samog sebe proizilazi iz poštovanja, naravno, prema drugima, ali znači i poštovanje drugih. Stoga, civilizacija nikome ništa ne nameće, ali isto tako i ne dozvoljava da joj se išta nameće. Ako se svi budu pridržavali upravo ovog pravila, to će obezbediti skladan suživot i kreativnu saradnju svih učesnika u međunarodnim odnosima. Naravno, zaštita svog civilizacijskog izbora je ogromna odgovornost. Tiče se reagovanja na spoljne napade, uspostavljanja bliskih i konstruktivnih odnosa sa drugim civilizovanim zajednicama i, što je najvažnije, održavanja unutrašnje stabilnosti i harmonije. Jer svi vidimo da je međunarodno okruženje danas, kao što sam već govorio, nažalost i nestabilno i prilično agresivno. I još jedna veoma važna stvar. Naravno, nikome se ne sme izdati svoja civilizacija. To je, takođe, put ka opštem haosu, to je neprirodno i, rekao bih, odvratno. Sa svoje strane, mi smo se uvek trudili i trudimo se da ponudimo rešenja koja bi vodila računa o interesima svih. Ali naši sagovornici na Zapadu kao da su potpuno zaboravili da postoje pojmovi kao što su razumna samoograničenja, kompromisi, spremnost da se u nečemu popusti kako bi se postigao svima prihvatljiv rezultat. Ne, oni su bukvalno opsednuti samo jednim: da proguraju, upravo da proguraju, i to po svaku cenu, ovde i sada svoje interese. Ako je to njihov izbor, videćemo šta će iz toga proizaći.
Paradoks je da se već sutra situacija može promeniti – to je problem. Na primer, posle narednih izbora doći će do unutrašnjih političkih promena. Država insistira na nečemu, po svaku cenu proguravaju neka svoja dejstva – a sutra se dešavaju unutrašnje političke promene, i istim pritiskom i bestidno se progurava nešto sasvim drugo, ponekad sasvim suprotno. Najupečatljiviji primer je iranski nuklearni program. Jedna administracija (SAD) je progurala jednu odluku, došla je druga – sve obrnula i sve je krenulo u suprotnom smeru. Kako raditi u takvim uslovima? Gde su orijentiri? Na šta se osloniti? Gde su garancije? Da li su to ta „pravila“ o kojima nam govore? To je prosto glupost. Zašto se sve ovo dešava i zašto to nikome ne smeta? Zato što je strateško razmišljanje zamenjeno praćenjem kratkoročnih sebičnih interesa čak ne ni država i naroda, već promenljivih uticajnih grupa. Odatle i neverovatna, po nekadašnjim merama Hladnog rata, neodgovornost ponašanja političkih elita, koje su često zaboravile i strah i stid i koje sebe smatraju apsolutno bezgrešnim. Civilizacijski pristup se odupire takvim trendovima, jer je zasnovan na fundamentalnim, dugoročnim interesima država i naroda. Interesima koje ne diktira trenutna ideološka konjunktura, već celokupno istorijsko iskustvo, nasleđe prošlosti, na kome se zasniva predstava o harmoničnoj budućnosti. Ako se svi budu rukovodili upravo ovim, po mom mišljenju, biće mnogo manje sukoba u svetu, a metode za njihovo rešavanje postaće mnogo racionalnije, jer svaka civilizacija poštuje, kao što sam već rekao, druge i ne pokušava nikoga da menja prema svojim predstavama. Dragi prijatelji, sa interesovanjem sam pročitao izveštaj koji je pripremio klub „Valdaj“ za današnju sednicu. U njemu se navodi da danas svi pokušavaju da shvate, zamisle sliku budućnosti. To je sasvim prirodno i razumljivo, posebno za intelektualnu sredinu. U eri kardinalnih promena, kada se ceo poznati način života urušava, veoma je važno da se shvati kuda idemo i šta želimo da postignemo. I, naravno, budućnost se stvara danas, ne samo pred našim očima, već našim rukama. Naravno, kada je reč o ovako gigantskim, neverovatno složenim procesima, teško je ili gotovo nemoguće predvideti ishod. Šta god svi radili, život će sigurno unositi svoje korekcije. Ali, u krajnjem slučaju, moramo biti svesni onoga čemu težimo i šta želimo da postignemo. A u Rusiji postoji takvo shvatanje.
Prvo. Želimo da živimo u otvorenom, međusobno povezanom svetu u kome niko nikada neće pokušati da podigne veštačke barijere za komunikaciju, kreativnost i prosperitet ljudi. treba da postoji okruženje bez prepreka – to je ono čemu treba težiti. Drugo. Želimo da se različitost sveta ne samo očuva, već da bude temelj sveopšteg razvoja. Nametanje bilo kojoj zemlji ili narodu kako treba da žive, kako treba da se osećaju, trebalo bi da bude zabranjeno. Samo istinska kulturna i civilizacijska raznolikost obezbediće dobrobit ljudi i ravnotežu interesa. Treće. Mi smo za maksimalnu zastupljenost. Niko nema pravo i ne može da vlada svetom umesto drugih ili u ime drugih. Svet budućnosti je svet kolektivnih odluka koje se donose na onim nivoima na kojima su najefikasnije i od onih učesnika koji su zaista sposobni da daju značajan doprinos rešavanju konkretnog problema. Ne odlučuje jedan za sve i ne odlučuju svi o svemu, već se oni, koji su direktno pogođeni ovim ili onim pitanjem, dogovaraju šta i kako da rade. Četvrto. Mi smo za sveopštu bezbednost i trajni mir, izgrađen na poštovanju interesa svih: od velikih država do malih zemalja. Glavno je osloboditi međunarodne odnose blokovskog pristupa, nasleđa kolonijalne ere i Hladnog rata. Decenijama govorimo o nedeljivosti bezbednosti, o tome da je nemoguće osigurati bezbednost jednih na račun bezbednosti drugih. Zaista, harmonija u ovoj oblasti je dostižna. Samo treba ostaviti po strani ponos, aroganciju i prestati da se gleda na druge kao na drugorazredne partnere ili kao na izgnanike ili divljake. Peto. Mi smo za pravdu za sve. Vreme eksploatacije bilo koga, to sam već rekao dva puta u prošlosti. Države i narodi svesni su svojih interesa i mogućnosti i spremni su da se oslone na sebe – i to povećava njihovu snagu. Svima bi trebalo da se omogući pristup blagodetima savremenog razvoja, a pokušaje da se on ograniči bilo kojoj zemlji ili narodu, smatrati aktom agresije, upravo tako. Šesto. Mi smo za ravnopravnost, za razliku u potencijalima različitih zemalja. Ovo je apsolutno objektivan faktor. Ali ništa manje objektivno nije to što više niko nije spreman da se potčinjava, da učini svoje interese i potrebe zavisnim od nekog, a pre svega bogatijih i moćnijih. To nije samo prirodno stanje međunarodne zajednice, to je kvintesencija celokupnog istorijskog iskustva čovečanstva. Ovo su principi kojih i sami želimo da se pridržavamo i kojima pozivamo sve naše prijatelje i kolege da nam se pridruže.
Poštovane kolege! Rusija je bila, jeste i biće jedan od osnova svetskog sistema, spremna na konstruktivnu saradnju sa svima koji teže miru i prosperitetu, spremna na oštro suprotstavljanje onima koji propovedaju principe diktature i nasilja. Uvereni smo da će pragmatizam i zdrav razum trijumfovati i da će se uspostaviti multipolarni svet. Na kraju, želeo bih da izrazim zahvalnost organizatorima foruma, kao i uvek, na temeljnoj, kvalitetnoj pripremi, a svim učesnicima jubilarne sednice želim da kažem (reči) zahvalnosti na pažnji. Hvala vam. (Sputnjik) |