Преносимо | |||
Молба за опрез из Русије - да УН не задеси судбина Лиге народа |
четвртак, 12. септембар 2013. | |
(Њујорк тајмс, 12. 09. 2013) Најновији догађаји око Сирије подстакли су ме да се обратим директно америчком народу и његовом политичком вођству. Важно је то учинити у време недостатка комуникације између наша два друштва. Наши међусобни односи су прошли кроз разне фазе. Стајали смо једни против других за време Хладног рата. Али, једном смо били и савезници, и поразили смо Нацисте заједно. Универзална међународна организација - Уједињене нације - основана је како би се спречило понављање таквог уништења. Утемељитељи УН-а схватали су како одлуке по питању рата и мира треба доносити консензусом, па је уз амерички пристанак вето Савета безбедности сталних чланица унет у Повењу УН. Мудрост ове одлуке осигурала је стабилност међународних односа деценијама. Нико не жели да УН задеси судбина Лиге народа, која се распала због недостатка подршке. Али, то је могуће ако утицајне земље почну да заобилазе УН и покрећу војне акције без дозволе Савета безбедности. Потенцијални напад САД-а на Сирију, упркос снажном отпору од стране многих земаља и политичких и религијских вођа, укључујући и Папу, резултирао би додатним невиним жртвама и ескалацијом, а сукоб би се потенцијално проширио и изван сиријских граница. Напад би повећао насиље и покренуо нови талас тероризма. Он би такође поткопао мултилатералне напоре по питању решавања иранског нуклеарног проблема као и израелско-палестинског сукоба, те би додатно дестабилизовао Блиски Исток и Северну Африку. Због напада би цели систем међународног права могао да изгуби равнотежу. У Сирији се не одвија борба за демократију, него оружани сукоб између владе и опозиције у мултиконфесионалној земљи. Постоји неколико заговорника демократије у Сирији, али постоји и више него знатан број бораца Ал-Каиде и екстремиста из свих врста који се боре против власти. Амерички Стејт дипартмент класификовао је "Ал-Нусра Фронт" и "Исламска Држава Ирак и Левант", групе које се боре на страни опозиције, као терористичке организације. Унутрашњи конфликт, кога потпаљује страно оружје које се доставља опозицији, један је од најкрвавијих у свету. Плаћеници из арапских земаља који се боре у Сирији, као и стотине милитаната из Западних земаља, па чак и из Русије, дубоко нас забрињавају. Зар се ни не би могли вратити у наше земље с искуством кога ће стећи у Сирији? Подсетимо, након борби у Либији, екстремисти су кренули у Мали. То нас све угрожава. Од самог почетка, Русија је заговарала миран дијалог како би Сиријци могли пронаћи компромис за своју будућност. Ми не штитимо сиријску владу, ми штитимо међународни закон. Морамо користити СБ УН и верујемо да је чување реда и закона у данашњем комплексном и турбулентном свету један од начина којима ћемо сачувати међународне односе од потонућа у хаос. Закон је и даље закон и морамо га се држати, свиђало се нама то или не. Према актуелном међународном закону, употреба силе допуштена је само у случају самообране или одлуком Савета безбедности УН. Све друго је недопустиво према Повељи Уједињених Народа и третирало би се као чин агресије. Нитко не сумња у то да је отровни гас употребљен у Сирији. Али, све упућује на то да га није употребила сиријска војска, већ опозиционе снаге, како би провокацијом довели до интервенције својих снажних страних заштитника, који би се у овом случају сврстали на страну фундаменталиста. Надаље, извештаји да милитанти планирају још један напад - овог пута против Израела – се не могу игнорисати. Алармантно је да су војне интервенције у унутрашње сукобе страних земаља постале уобичајена ствар за САД. Да ли је то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све мање доживљавају Америку као модел демократије, већ као земљу која се ослања на сирову силу, и државу која саставља коалиције под слоганом: "Или сте с нама, или сте против нас". Но, сила се показала неефикасна и бесмислена. Нико не може рећи шта ће се десити с Авганистаном пошто се међународне снаге повуку. Либија је подељена на племена и кланове. У Ираку грађански рат и даље траје, имамо десетине мртвих сваког дана. У САД су многи повукли паралелу између Ирака и Сирије па се питају зашто њихова влада сада жели да понови грешку. Без обзира колико прецизно циљано, или колико оружје било софистицирано, цивилне жртве су неизбежне, укључујући старце и децу, које би напади наводно требали да заштите. Свет је реаговао питањем: ако не можемо да рачунамо на међународни закон, онда морамо пронаћи нове начине да обезбедимо своју сигурност. Због тога све већи број земаља настоји да прибави оружје за масовно уништење. То је логично: "Ако имате бомбу, нико вас неће нападати". Причамо о јачању неширења, док се она управо руши овим потезима. Морамо престати да користимо језик силе и вратитимо се на пут цивилизоване дипломатије и политичких решења. У протеклих неколико дана појавила се нова прилика за спречавање војне акције. САД, Русија и све чланице међународне заједнице морају да искористе вољу сиријских власти за стављање хемијског арсенала под међународну контролу и касније га униште. Судећи према изјавама Барака Обаме, САД виде ово као алтернативу војном нападу. Поздрављам председников интерес за настављање дијалога с Русијом по питању Сирије. Морамо да радимо заједно да би ова идеја заживела, као што смо се у јуну и договорили за време Самита Г8 у Лоф Ерну, у Северној Ирској, и вратимо дискусију назад према преговорима. Ако успемо да избегнемо употребу силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу међународних односа и ојачати наше међусобно поверење. То ће бити наш заједнички успех који ће отворити врата према сарадњи и на другим критичким питањима. Мој рад и лични однос с председником Обамом обележен је растућим поверењем. Ценим то. Помно сам проучио његово обраћање нацији овог уторка. Не бих се сложио с његовим изјавама о америчкој изузетности, када је рекао да је политика САД-а оно што "Америку чини другачијом, оно што нас чини изузетнима". Екстремно је опасно свом народу говорити да је изузетан, без обзира каква била мотивација. Постоје велике земље и мале земље, богате земље и сиромашне земље, оне с дугом демократском традицијом и оне које тек проналазе пут према демократији. Политике ових земаља су различите, али сви смо ми различити, но када питамо Господа за благослов, не смемо заборавити како нас је Бог све створио једнаким. |