Beograd kao zazidani grad

Način na koji se donosi zakon koji će omogućiti sprovođenje projekta "Beograd na vodi", ali i njegova dosadašnja realizacija jasno ukazuju na nedemokratsku i autoritarnu suštinu vladajućeg naprednjačkog režima. Ako u samo nekoliko dana ovaj predlog zakona o "Beogradu na vodi" bude donet kao leks specijalis po vanrednom postupku, a onda, na intervenciju vlade (nakon upozorenja zaštitnika građana Saše Jankovića), bude vraćen u redovnu proceduru, tada se sasvim argumentovano može tvrditi da je naš parlament samo produžena ruka izvršne vlasti, njen poslušni izvršilac i podanička glasačka mašina.

Ovakvim poigravanjem sa zakonodavnom funkcijom našeg parlamenta samo se potvrđuje očita činjenica da on nema nikakvu samostalnost, politički integritet i moralni kapacitet u svom delovanju da bude snažna i delotvorna ustava u odnosu na sve autoritarniju i beskrupulozniju izvršnu vlast. Međutim, još pogubnije za naš društveni život i krhki demokratski poredak je svakodnevno otvoreno demonstriranje nipodaštavanja, osionosti, bahatosti i neuvažavanja izvršne vlasti prema stavovima i ocenama koje su iznosili najeminentniji arhitekti i urbanisti o projektu "Beograd na vodi". A oni su ukazivali da ovaj voluntaristički i hokus-pokus projekat ne može da zadovolji osnovne zahteve struke i nauke.

Ali i ovde je politička volja jača od svih stručnih upozorenja, što samo govori da se radi o vladajućoj strukturi koja želi da svoje koncepcije razvoja Beograda ostvaruje po svaku cenu, bez obzira na ozbiljna upozorenja da se radi o projektu kojim se krše elementarne stručne i kulturološke norme, čije poštovanje ima izuzetan značaj za razvoj svakog grada. Treba samo pogledati primedbe koje su izneli predstavnici Akademije arhitekata Srbije i Odbora za arhitekturu i urbanizam SANU i na osnovu toga donositi zaključke o validnosti, osnovanosti i relevantnosti u izvođenju ovog projekta, koji treba, u tumačenju njegovih zagovornika, da donese „epohalni“ preobražaj Beograda i Srbije. Ali ove primedbe i ocene, koje sa pre svega stručnog stanovišta dovode u pitanje ovaj megalomanski i iluzionoistički projekat, ne mogu da budu prezentovane u našoj široj javnosti i to pre svega na elektronskim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju.

RTS kao javni servis, koji nas neprestano zasipa marketinškom porukom da nam upravo on obezbeđuje pravo da saznamo sve, nije imao dovoljno profesionalne i intelektualne hrabrosti da organizuje i prezentuje ozbiljnu i stručnu raspravu o projektu "Beograd na vodi". Najočiti primer medijske manipulacije je način na koji je dnevni list Politika 22. marta obradio temu nedelje "Projekat budućnosti ili skica budućih razdora. Veliki rat oko Beograda na vodi". Na četiri strane su dati svi pozitivni i veoma afirmativni efekti ovog projekta i tek na dnu četvrte stranice ovog priloga date su samo naznake o postojanju protivljenja dve akademije, uz napomenu da je njihov glas dopro do vlasti koja je predstavnike akademije arhitekata pozvala na sastanak sa gradonačelnikom Sinišom Malim, koji je tada naglasio: "Važno je da građani znaju da je sve što se radi transparentno i podložno kritikama".

Ovo je zaista redak primer arogancije, licemerstva i politikantske hipokrizije jer naša javnost nije imala mogućnost da bude upoznata sa argumentovanim kritikama i primedbama koje su iznete na projekat "Beograda na vodi". Politikina tema nedelje je samo najočitiji primer kako se u našoj javnosti fingira dijalog, a u stvari se bez ikakvog zazora i ograde propagiraju i zastupaju stavovi i nerazumni potezi vladajućih republičkih i gradskih struktura, koje samo demonstriraju dominaciju svoje političke volje koja nema uporište u realnom životu.

Posebna je uloga studija B koji se kao lokalna medijska kuća bez ikakvih ograda i obzira u potpunosti stavio u službu vladajućeg režima, a vrhunac je emitovanje serijala specijalnih emisija, koje nam predstavljaju kako se razvija i nastaje ovaj naprednjački "Diznilend" kao najbanalnija verzija dubaizacije našeg glavnog grada. I to u vreme kada u Beogradu vlada opšti urbanistički haos, gde ljudi žive u naseljima bez kanalizacije i elementarnih komunalnih uslova za pristojan život u jednom gradu.

Mora se priznati da je Studio B uspeo da u svom slugeranjstvu nadmaši i vreme u kojem je uređivačku politiku ovog gradskog medija vodio Srpski pokret obnove, koji je sada u koaliciji sa naprednjacima. Ovakva medijska blokada se može prepoznati i u pristupu nameri naše vlade da proda "Telekom", ili gradske uprave da privatizuje PKB ili u bescenje proda "Avala film", koji poseduje dragoceno građevinsko zemljište u Košutnjaku.

Kod nas u procesu divlje privatizacije nisu ovce pojele ljude, već je prisvajanje građevinskog zemljišta dovelo do devastacije naše privrede i pogubne deindustrijalizacije. O tome svedoči i prodaja zemljišta u državnoj svojini u Vojvodini i stvaranje moćnog sloja latifundista koji poseduju više stotina hiljada hektara zemlje. Ali to je samo katastrofalno naličje naše privatizacije, koja se ogleda i u sprovođenju projekta "Beograd na vodi" jer se opšti interes naših građana po dobro poznatom tranzicionom obrascu sada podređuje privatnom investitoru, sa kojim nije potpisan ni ugovor o izgradnji ovog glamuroznog Potemkinovog sela.

Navešćemo samo nekoliko najinteresantnijih mišljenja koja jasno govore o promašenosti i neostvarljivosti ovog grandioznog “prevratničkog“ poduhvata. Profesor dr Borislav Stojakov, redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije, izneo je stav da se „neoliberalni urbanizam prepoznaje i po slobodnom tržištu, svetinji koja u potpunosti eliminiše ranija urbanistička pravila jer stoje na putu njenog ovaploćenja i razvoja. Konkretno to znači bezuslovno pristajanje na koncepciju onoga što je zamislio investitor sa stanovišta njegovog privatnog interesa, rušeći pri tome sva pravila zaštite javnog dobra i interesa. Ako se osvrnemo na tekuću situaciju u Srbiji i Beogradu, biće jasno o čemu je reč - "Beograd na vodi" i najavljena privatizacija "Telekoma" široko otvaraju put neoliberalnom urbanizmu i konceptu ekonomije. Radi jednog od ovih projekata zakoni se hitno menjaju, a urbanistički planovi deregulišu. Javni interes kod korišćenja gradskog prostora ili kapitalne infrastrukture kao javnog dobra odstupa u korist privatnog interesa“.

U istom smeru se kreću i primedbe arhitekte Bojana Kovačevića, koji je u nekoliko navrata izneo najcelovitiju i veoma argumentovanu kritiku projekta Beograda na vodi. "I onda jedine informacije dobijete od premijera jer svi drugi samo prepevavaju ono što on kaže i tako se stvar vrti. Što je veći značaj prostora, on je dalji od javnosti. Na televiziji može da se raspravlja o raznim vikendicama, ali o ovoj stvari javnost ne zna ništa. Oni su napravili klasičnu zloupotrebu. Klasičnu. Nema nikakve osnove da prostor bude ustupljen nekom privatnom licu da on na njemu pravi šoping-mol od 500 metara dužine i bude proglašen područjem posebne namene. Ja se plašim da ljudi uopšte ne razumeju razmere svega toga. Ali ako na obali imate kulu od 200 metara, vi ćete stojeći ispred Hrama Svetog Save gledati betonsku zgradu od 160 metara. Negde sam rekao da će to biti zazidani grad. To je intimno bitno za svakog ko je rođen ovde i ko se smatra Beograđaninom. Odakle njemu pravo da nekome prepušta da pravi oidentet moga grada. Sa kojim pravom nama neko nameće da ceo život moramo da gledamo u to što liči na vibrator ili morski krastavac. Beogradska tvrđava, nukleus Beograda, najvrednija stvar u istoriji i na teritoriji grada izgledaće kao kanta kada se izgrade te visoke betonske zgrade. `Beograd na vodi` je poprište svih mogućih gluposti i negativnosti koje su se u urbanizmu nakamarale svih ovih godina. Savska ulica bi morala da ima šest traka po smeru, dakle ukupno 12. Gde ćemo da stavimo 40.000 parking mesta. Znate li koliko je 40.000 parking mesta“.

Sve ove primedbe jasno ukazuju da naprednjački režim pod populističkom i demagoškom firmom velike razvojne šanse za srpsku građevinsku industriju i glamurozni „preobražaj“ Beograda krši ne samo elementarne urbanističke, arhitektonske i inženjerske uzuse, već beskrupulozno i osiono istrajava u svojoj jednostranoj odluci da opšti interes podredi privatnom interesu investitora sa kojim tek namerava da potpiše ugovor kada obavi svoj deo pogodbe - stvori zakonske uslove za gradnju, uloži ogromna sredstva u pripremanje i eksproprijaciju zemljišta i potpuno ućutka sve one razložne i razumne glasove, koji argumentovano dovode u pitanje „epohalnost“ ovog megalomanskog projekta. Međutim, pored sporadičnih kritičkih tonova koji su izolovani i ne mogu da dopru do naše javnosti ne postoji organizovana najšira društvena i politička akcija, koja bi dovela do obustavljanja ovog fantamazgoričnog i grotesknog poduhvata.

Naprednjački režim nam pokazuje svu svoju bahatost jer je svestan da pored građanske inicijative "Ne da(vi)mo Beograd", koja se otvoreno suprotstavlja izvođenju ovog projekta, ne postoji ozbiljan politički i društveni pokret koji bi bio brana ovom pogubnom voluntarzmu. To ne govori samo o nemoći i apatiji građana, već još više svedoči o poražavajućem stanju u našim opozicionim strankama, koje nisu našle za shodno da kritiku ovog projekta pretvore u delatnu društvenu i političku akciju.

Poslanici opozicionih stranaka će se sigurno dobro pripremiti za raspravu o zakonu o "Beogradu na vodi", ali to će biti samo još jedna u nizu političkih rasprava, koja svakako neće ganuti vladajuću političku i poslaničku većinu, niti će dovesti do promene njihovog načina glasanja jer su oni dobro razrađena i poslušna glasačka mašina. Da opozicija ima ozbiljnu političku i delatnu viziju pružanja otpora ovom autoritarnom režimu, ona bi na dan kada se planira početak pralamentarne rasprave o ovom zakonu organizovala najšire društveno okupljanje i protest, koji bi pokazali da ova vlast mora da vodi računa o odbrani i zastupanju opšteg interesa i poštovanju stručnih argumenata iznetih u kritičkim nastupanjima najkompetentnijih ljudi.

Ovakvo ogoljeno i osiono nasilje koje se vrši nad glavnim gradskim tkivom Beograda prava je i jedinstvena prilika da se revitalizuje posustala opozicija koja ne uspeva da pronađe svoju novu stajnu tačku. Ako je krađa na lokalnim izborima 1996. godine bila glavni povod za najveće i najduže proteste u našoj novijoj političkoj istoriji, tako i ova beskrupulozna krađa i otimanje najvrednijeg zemljišta u Beogradu, koje čini i njegovo istorijsko jezgro i znamenje, može biti dovoljan povod da opozicija i građani ponovo ustanu u odbranu pre svega osnovnih civilizacijskih i kulturoloških vrednosti.

Ako je devedesetih godina prošlog veka glavna borba vođena na političkom tlu, sada se radi o izmenjenoj društvenoj perspektivi jer je u pitanju odbrana i zastupanje opšteg interesa, koje ima transpolitički značaj i iznad je dnevnopolitičkih i pragmatičnih partijskih interesa. To je i retka prilika da se revitalizuje i sam pojam građanina spremnog da brani i zastupa opšti i javni interes, ali i politiku, koja je odavno postala oličenje neprincipijelnosti i ogoljene i estradizovane trgovine.

Za opstanak opozicionih snaga, oživljavanje kritičke svesti i dijaloga, jačanje autentičnih inicijativa građana, ali i vraćanje nade da je moguće suštinski menjati stanje u našem društvu, kao i istrajavanje na građenju stabilnih demokratskih institucija, od presudne je važnosti da se pruži snažan otpor ovom osionom i autoritarnom režimu, koji je već uveliko izgubio vezu sa realnim životom, već nastoji svim sredstvima da preoblikuje život po svom demagoškom i populističkom kalupu, o čemu najbolje svedoči i način na koji se ostvaruje njihova iluzionistička predstava o zazidanom "Beogradu na vodi".