Beograd i Đenova – uzroci i posledice

Parada ponosa, čudnog li naziva, u Beogradu i fudbalski meč Italije i Srbije u Đenovi i ono što se ta dva dana dešavalo, tema je nad temama. Zasenila je sva druga događanja, pa čak i posetu gđe Klinton. Njome se svi bave u Srbiji, a eto i svet se pomalo zabavlja, ali upisuju i “recke”. Dosta je toga za ovih nekoliko dana rečeno i napisano. Nažalost, govori se isključivo o posledicama nečega što je skoro bilo neizbežno da se dogodi u ovakvoj ili sličnoj formi, u manjoj ili većoj žestini, sa manjom ili većom štetom, a manje o uzrocima. Materijalna šteta je izmerljiva i nju će pokriti kao i do sada poreski obveznici, a šta ćemo sa onom neizmerljivom koja ostaje kao sramni pečat celom jednom narodu. Da li je i ko za nju odgovoran? Nije valjda da je u pitanju NN “počinilac”, a to na kraju ispadne niko. E, pa nije. Ako se malo više pozabavimo uzrocima ovih dešavanja pronaći će se i odgovorni, a posledice ćemo brže, lakše i bezbolnije sanirati.

Huligane sa beogradskih ulica, ali samo one koji i zaslužuju taj naziv, i “bilmeze” iz Đenove, kako ih naziva jedan deo štampe, prepustimo tužilaštvu i sudovima. Mnogima od njih bi se možda trebalo da pozabave i psihijatri, psiholozi, pedagozi. To su adrese onih institucija koje bi trebalo da se angažuju na saniranju posledica, ako uopšte imaju volje za tako nešto. Ako veliki broj ovih mladih ljudi ne spada u kategoriju huligana, postavlja se logično pitanje ko i šta treba da uradi da oni to jednog dana i ne postanu. Mnogo teži, odgovorniji i učinkovaniji posao trebalo bi da usledi upravo na otklanjanju uzroka huliganstvu i da se pronađe odgovor zašto su ovi mladi ljudi izašli na ulice, prepuni adrenalina a manje razuma, da čine ono što možda ni sami ne odobravaju. Tih uzroka je podosta, a zbog skučenog prostora, moguće je ukazati samo na neke.

Ako veliki broj ovih mladih ljudi ne spada u kategoriju huligana, postavlja se logično pitanje ko i šta treba da uradi da oni to jednog dana i ne postanu. Mnogo teži, odgovorniji i učinkovaniji posao trebalo bi da usledi upravo na otklanjanju uzroka huliganstvu.

Nadležni iz policije sve izgrednike sa beogradskih ulica nazvaše huliganima, kao i da se radi ponajviše o tinejdžerima, a zatim preciziraše da je prosek njihove starosti dvadeset godina. Lepo, znači da su ti huligani u vreme petooktobarskih promena imali “prosečno” deset godina i da su narednih deset, u najosetljivijem periodu svog razvoja i sazrevanja mladog čoveka, kada je najlakše uticati na njegovo životno usmerenje i vaspitanje, rasli upravo u periodu demokratskih promena. Da li ovo društvo, opterećeno brojnim problemima tranzicije i svega onoga što je nasleđeno iz nesrećnih devedesetih, uspeva da njihovu mladalačku energiju pozitivnije usmerava?

Nauka nije, sa pravom, prihvatila tezu italijanskog pravnika Lombroza da se kriminalci rađaju i prepoznaju po karakterističnim crtama lica i građe tela. Dakle, ta deca nisu rođenjem predodređena da budu huligani. Na njihov razvoj i ponašanje utiču razne, u prvom redu društvene okolnosti i uslovi u kojima odrastaju, a za to su najodgovorniji društvo, porodica i škola. Tu leže uzroci ponašanja ovih mladih ljudi. “Oni” iz Đenove (ne znam kako da ih nazovem jer naziv “bilmez” nije moj rečnik) sa podosta godina, sasvim su nešto drugo i njima ne bih hteo da se bavim niti da ih trpam u isti koš sa ovim mladim ljudima.

Pripadam generaciji, poodmakloj u godinama, kada je škola bila ne samo obrazovna već i vaspitna ustanova. Imala je integrisani sistem obrazovanja i vaspitanja mladih ljudi i od njih stvarala vredne i korisne članove društva. Negovalo se drugarstvo, poštovanje starijeg, upražnjavao društveno koristan rad, razvijale moralne vrednosti. Imali smo potpuno besplatno školovanje i bavljenje sportom kroz društvo za telesno vaspitanje “Partizan” (šta to bese danas?). Nastavnik je bio i učitelj i vaspitač, veoma cenjen i poštovan član društva, sa pristojnom egzistencijom kojom mu se društvo oduživalo za njegov obrazovno-vaspitni rad. Nismo znali šta je to školski policajac, kladionica, kockarnica, splavovi, američki filmovi prepuni nasilja, krvi, mržnje i kriminala, izlazak u noćni provod u sitnim satima, “farma” i još mnogo toga što se danas nudi mladim ljudima. Nismo znali za mafijaše, tajkune, fetiš novca. Bili su nam neki drugi uzori. Imali smo pionirske i omladinske organizacije, gorane, ferijalni savez, školske igranke – mesta gde smo se družili, zabavljali i međusobno pomagali. Odlazili smo na radne akcije, svojevrsne škole života.

Znači da su ti huligani u vreme petooktobarskih promena imali “prosečno” deset godina i da su narednih deset, u najosetljivijem periodu svog razvoja i sazrevanja mladog čoveka, kada je najlakše uticati na njegovo životno usmerenje i vaspitanje, rasli upravo u periodu demokratskih promena

Danas se tim mladim ljudima serviraju neke druge vrednosti. Sa ideologijom socijalizma na široka vrata izbačen je i dotadašnji sistem vrednosti, a na mala vrata nekritički se usvajaju veoma sumnjive tzv. vrednosti zapadnog sveta, pri čemu se stvara konfuzija u glavama pogotovo mladog čoveka. Zbog opšteg stanja u društvu mnoge je zahvatilo razočarenje, bes, frustracija. U takvim uslovima nije teško regrutovati nove huligane među nezaposlenim i nezadovoljnim mladim ljudima. Zapitajmo se kakva nam je danas škola i kakva je uloga i u čemu se sastoji rad prebukiranih ministarstava prosvete i omladine. Uostalom, ko se danas na organizovan način bavi omladinom? Ne postoji ni omladinska organizacija, a toliko ima NVO koje dobijaju pare iz budžeta. U parlamentu i vladi imamo čak i partiju penzionera, a ko zastupa interese mladih ljudi? Teško zemlji gde su penzioneri na vlasti a omladina marginalizovana. Ja hoću državu u kojoj je mom detetu i mom unuku dobro, jer će tako biti dobro i meni. Neću obratno, pogotovo ne da ga “obradujem” sa onih 5.000 Krkobabićevih dinara.

Porodica je osnovna ćelija društva i nezamenjiv činilac u vaspitanju mladih ljudi. Da li tu funkciju može uspešno da obavi današnja prosečna porodica, preokupirana pre svega materijalnom egzistencijom i pukim preživljavanjem. Slučajno sam se zatekao na Terazijama u danu okršaja tih “huligana” sa policijom i obratih se manjoj grupi tih mladih ljudi pitanjem: Zašto to radite? Podozrivo me osmotriše i videvši da, s obzirom na godine, ne mogu biti ni policajac ni provokator, jedan od njih se odvaži i kaže: “Čiko, već dugo vremena posmatram ćaleta i kevu, oboje bez posla, ljuti, namrgođeni, posvađani. Mnogo puta odu u krevet gladni, a meni ponude nešto što su odvojili od svog ručka. Nekad se rasplačem, a češće pobesnim, izletim iz kuće uz nagon da rušim, razbijam, a možda sutra i ubijam. Eto, danas sam ovde, a gejovi i lezbejke me ne interesuju”. Možda sam naleteo na netipičnog huligana. Da li?

Zbog opšteg stanja u društvu mnoge je zahvatilo razočarenje, bes, frustracija. U takvim uslovima nije teško regrutovati nove huligane među nezaposlenim i nezadovoljnim mladim ljudima.

Možda nešto govori još jedan citat sa portala Politike, kao komentar na tekst o događanjima 10. oktobra, koji je napisala jedna Milena: “Ovi mladi ljudi jedva su dočekali da Evropi pokažu deo svog pakla, pakla u kojem živimo godinama… Celo društvo je ogrezlo u kriminalu, korupciji, sistem vrednosti je poremećen, vlast uskogruda, bezosećajna, nesposobna, a pošten čovek izgnan iz sopstvenog života”. Da li sam opet odabrao netipičan komentar? Ne znam, možda, ali sličnih je dosta. No, to je manje važno. Bitnije je da se ovo društvo zamisli gde smo i kuda to idemo. Da li se politička elita više bavi strančarenjem ili državom?      

Značajnu ulogu u ovoj priči imaju i sredstva javnog informisanja a posebno javni servis, zatim intelektualna elita, strani faktor i još ponešto, ali o tome drugi put. I ovoliko je dosta da izazove brojne komentare i kritike, ali i da se zamislimo i zabrinemo.

(Neodobreno skraćena verzija ovog teksta objavljena je u Danasu od 21.10. 2010 )