Begova čorba

Zovem se Ismail Kemal Beg. U stvari, tako sam se zvao pre nego što sam se opredelio, kako vi to moderno kažete, za evro-atlantske interacije, od kada sam Ismailj Ćemalji. Moje ime vama Srbima ne znači mnogo, osim možda ponekom ljubitelju drugorazrednog albanskog konjaka, koji ga nosi. A trebalo bi da ste bolje obavešteni.

Ja sam onaj koji je 1912. iz Londona doneo projekt albanske države. Ma kakvi doneo, realizovao. Naravno prirodne Albanije, koju Srbi danas zovu Velikom, a ne bilo kakve. Prirodna se ne može zamisliti bez Kosovskog vilajeta. Drago mi je što Srbi čak i nakon ovih 100 godina nisu shvatili da Kosovski vilajet ne obuhvata samo Kosovo, već se proteže na zapad i graniči se sa Bosanskim vilajetom.

Pitate se otkud ja u Londonu?

Pa lepo, rođen sam pre skoro 170 godina u lepom primorskom gradu na krajnjem jugu jadranske obale, koji je tada nosio grčko ime Avlona, koga su kasnije Italijani preimenovali u Valona,a koji mi danas zovemo Vljora. Bio sam visoko pozicionirani državni službenik u Istanbulu krajem 19. i početkom 20. veka. Sultan Abdulhamid Drugi me je čak postavio za guvernera Bejruta. Kako to obično biva, političke prilike, kao i šahovske partije, jasnije se sagledaju sa strane nego iz žarišta. Tako sam i ja vrlo jasno iz Bejruta sagledao kraj Otomanskog carstva. Mnogo jasnije nego što se mogao videti iz samog Istanbula. Priznaćete, bilo bi glupo ne iskoristiti tako dragoceno saznanje.

Doduše, u tom sagledavanju političkih prilika, mnogo mi je pomogao engleski konzul u Bejrutu, sa kojim sam često pio čaj, i na čijoj sam jahti 1900. godine dobio politički azil i uputio se u Britaniju.

Mome oduševljenju nije bilo kraja kada sam spoznao da Britanci vrlo živo prate političke prilike na Balkanu, i ne samo da prate već imaju i planove za budućnost. U toj budućnosti albanska plemena vide kao vrlo bitan faktor. Toliko bitan da predviđaju formiranje i razvoj države koja bi sve jaču Srbiju definitivno odbacila od izlaska na more.

Sve se odvijalo po planu. Bio sam veza između Mladoturaka i britanske vlade, i nakon revolucije vratio se u Istanbul. Sve se odvijalo po planu. A onda, neočekivano srpska vojska kod Kumanova do nogu tuče tursku! Nema više vremena za čekanje. Nešto se moralo hitno uraditi.

Mesec dana nakon turskog poraza, 25. novembra 1912, predstavio sam u Bukureštu deklaraciju o osnivanju države, koju sam dobio od Britanaca, nekima od plemenskih vođa, koje sam mogao da sakupim. Tu smo za pola sata od tri predloga izabrali i izgled zastave. I...

Tu zastavu sam podigao 28. novembra 1912. u svom rodnom gradu, i predstavio deklaraciju o osnivanju države.

Odmah sutradan sam otputovao u Beč, i tamo dobio još jednog moćnog saveznika kome su Srbi bili trn u oku. Tom savezniku smo se vrlo brzo odužili, ubijajući iznurene vojnike i civile, koji su se povlačili kroz, kako bi se to danas reklo, „najmlađu državu u Evropi“. Pored saveznika Britanaca, dobili smo i Germane.

Danas, 28.12.2012, nakon 100 godina, sa zadovoljstvom gledam stotine hiljada zastava, identičnih onoj koju smo u Bukureštu izabrali a u Valoni podigli, kako se vijore po čitavom prostoru Albanije, i to ne samo one koja na geografskoj karti slovi kao takva, već po onom prostoru koji sam pre jednog veka sa Britancima odredio, i to u: Valoni, Tirani, Prizrenu, Prištini, Bujanovcu, Skoplju...

No, ja ne bih bio Balkanac, kada ne bih bacio pogled preko plota. Tek da vidim šta komšije rade. Srbi, pre svega.

Oni, kao da se stide svoje istorije, stidljivo proslavljaju stogodišnjicu velike istorijske pobede. Ponegde poneka zastava. Ponegde poneka svečana akademija. Centralnu proslavu prave van sopstvene države, u državi koja je takođe deo mog projekta, gde posećuju „rakijade“; međusobno posvađani odaju počast svojim junacima; njihovi političari neveštim izjavama izazivaju mrštenje prirodnih balkanskih saveznika- Grka.

Kad smo već kod saveznika, naši saveznici su i dalje isti. Pošteno se odnose prema nama, a da se ne lažemo i mi se pošteno odnosimo prema njima. U njihovom rešavanju srpskog pitanja mi smo dali pošteni doprinos: 1915, 1934, 1941, 1945, 1974, 1999, a davaćemo i ubuduće.

Srpske vođe svoj narod ubeđuju da naši saveznici mogu biti i njihovi. Može li se to? Ja u to ne verujem. Mada je sa njihovog stanovišta to možda i moguće. Njihova deca, o događajima od pre 100 godina koje opisujem, tokom čitavog školovanja uče iz udžbenika istorije na čitave tri stranice!? Naša o tome uče po tri stranice svaki dan.

Kako ja vidim, mada već dugo nisam živ, oni igraju na našem terenu, po našim pravilima, utakmicu koju sude naše sudije, za rezultat koji je unapred dogovoren. Ako bi želeli da pobede, ili barem da izjednače, morali bi nešto promeniti. Bilo šta: teren, pravila, sudije i, naravno, da sa nama ne dogovaraju rezultat.

Ovako, neće biti potrebno čekati novih 100 godina za naše nove proslave. Osnovno svojstvo događaja u vremenu je da se ubrzavaju. Što je u moje vreme bila godina, danas je mesec; što je bio mesec danas je dan; što je bio dan, danas je i-meil poruka... Mi nećemo ništa menjati.

*******

Eto tako bi po mom viđenju, izgledala novinska ispovest jednog od kreatora naše stogodišnje nesreće, da kojim slučajem nije umro 1919. godine. Svakako ne glavnog, ali onog koga istorija beleži kao takvog. Pri tome ne mislim na udžbenike istorije iz kojih uče naša deca, a koje su učili i ljudi koji vode našu državu i narod. Ne verujem da oni i znaju ko je bio rahmetli Kemal-beg, jer su prezauzeti „Sulejmanom Veličanstvenim“ i turbo-folk supkulturom.

Ne znaju oni, a ne znamo ni mi kakvu su snagu nekada Srbi imali, zbog koje je Kemal-beg morao da pozove u pomoć tadašnje, a i današnje evro-atlantske moćnike. Ne znamo jer smo mi samo po imenu Srbi, a siguran sam da ni trunke današnjih problema ne bismo imali kada bismo se samo potrudili (ne moramo uspeti) da spoznamo snagu nekadašnjeg sekretara Srpske kraljevske akademije, profesora Ljubomira Kovačevića čiji je sin-jedinac poginuo na Kumanovu.

Sahranjujući svog jedinca, saopštava suštinu koja je nama „bivšim Srbima“ daleka: „Sine, idi mirno, jer si svoj dug otadžbini ispunio. Sine, ja ne plačem, ja se ponosim tobom. Ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja došli da svojom smrću spasu živote miliona drugih. Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Lazaru i Dušanu, kaži svim kosovskim mučenicima, da je Kosovo osvećeno!“

Pitam se možemo li mi ovakvi kakvi smo mirno izaći pred Večnoga? Lazara? Dušana?

Nakon svega, osećam se pomalo pokislo (da se ne izrazim malo „srpskije“). A vi?