Bauk Miloševića kruži Evropskom unijom

Verovatno nema bolje ilustracije patologije i morbidnosti EU od vesti da je ova imperija ukinula sankcije protiv Slobodana Miloševića, njegove porodice i najbližih saradnika. EU-ropska paranoja i sadizam tako su se godinama, čak i nakon Miloševićeve smrti, iživljavali nad ovim čovekom i njemu najbliskijima, makar u simboličkom, ali ponajmanje simboličnom obliku koji izražava ova vest. Jer zabrana koja se održava protiv nekoga koga više nema (samog Miloševića), čega nikad nije ni bilo (Miloševićevi „tajni“ i „milionski“ računi po zemljama EU), ili što ionako nije bilo moguće (da Milošević i njegova porodica traže azil u EU), očigledno je sasvim sumanuta sa stanovišta realnosti i racionalnosti. Ali, ta sumanutost govori o nimalo bezazlenoj i bezopasnoj opsednutosti Miloševićem od strane EU, zbog koje su naša država i narod toliko propatili, a i dalje s vremena na vreme trpe njenu politiku agresije i kažnjavanja.

„Obrazloženje“ ove odluke otkriva stravičnu orvelijansku logiku i praksu briselske mašinerije. Sankcije su ukinute jer, zamislite, pojedinci sa spiska više ne predstavljaju „nikakvu pretnju“ za EU?! Neko ko ne zna ništa o odnosima EU i naše zemlje u Miloševićevom periodu logično bi pomislio na osnovu ove formulacije da je Milošević oružano napadao zemlje EU, uključujući  bombardovanje, uvodio joj ekonomske sankcije zbog kojih je ova potonula u bedu, ili politički izolovao od ostatka međunarodne zajednice. Ali, logika, istina i pravda su za EU mrtve od samog njenog početka; ona ih je nemilosrdno ubila i sahranila. Tako i u ovom slučaju. Ko je za koga bio i jeste pretnja, i ko je od koga stradao i strada, najbolje se vidi iz poređenja kakva je naša država bila pre sukoba sa EU, i kakva je nakon tog sukoba, sve do danas, kada verno služi EU do imbecilnosti (npr. Dačićevo ljubljenje ruke Ketrin Ešton i poklanjanje ikone Bogorodice Trojeručice, zaštitnice srpskog naroda).

Ali, ako je ovakvo ponašanje i govorenje Imperije nerazumno, nije i sasvim nerazumljivo. Jer, Milošević se „drznuo“ da dirne i povredi sam nerv imperijalističke svesti i osećaja svemoći. Da godinama moraju da se natežu sa jednim „balkanskim diktatorom“ i „kasapinom“, da oni njemu dolaze na „kanabe“ i vode iscrpljujuće pregovore, da mesecima, iako materijalno i vojno višestruko nadmoćniji, moraju da vode oružani rat protiv njegove zemlje, sve to se nikako nije uklapalo u očekivano lako i bespogovorno širenje EU imperije po Evropi nakon pada Berlinskog zida. Milošević je pomrsio račune ovom novom imperijalističkom pohodu na (jugo)istok, koji su, ne treba da čudi, kao i nekada, započele Nemačka, Austrija i Italija, da bi im se ubrzo pridružile ostale članice EU i SAD. Otuda provala evroatlantskog varvarsta prema Srbiji; pobednik iz Hladnog rata, novi apsolutni gospodar sveta, nije mogao da podnese poniženje koje mu je Milošević priredio - da čitavih deset godina ne može da slomi otpor jedne „male“, ali „neposlušne“ Srbije. Milošević je za Zapad bio bauk nepokornosti i nezavisnosti, a njegova politika najraniji primer otpora „Novom svetskom poretku“, u samom njegovom začetku.

Besmislenost (ukidanja) ovih EU sankcija vidljiva je ne samo u slučaju Miloševića, već i njegovih bliskih saradnika. Jer, mnogi od njih odavno nisu među živima, i takođe sasvim sigurno im ne bi padalo na pamet da odlaze u zemlje EU, naročito ako su bili optuženi pred Haškim tribunalom. Mnogi su danas zatočeni u samom Haškom tribunalu, prethodno proganjani i uhapšeni u sopstvenoj zemlji, bez nade da će se u nju (živi) ikada vratiti, a kamoli da imaju želju da se muvaju po EU. S druge strane, neki Miloševićevi saradnici su vrlo brzo nakon njegovog odlaska s vlasti i stavljanja u kućnu izolaciju, izdajnički i kukavički promenili stranu, i počeli da paktiraju sa petooktobarskim pučistima i samom EU, kako bi obezbedili sebi fizičku i materijalnu sigurnost, ali i dalju političku karijeru. Tako je jedan koji se navodi u samom EU saopštenju, Milan Milutinović, spokojno ostao na mestu predsednika Srbije do kraja mandata, još skoro pune tri godine.

Ne samo da mu nije padalo na pamet da podnese ostavku, što bi bio hrabar i moralan čin, budući da je u trenutku Miloševićevog rušenja bio njegov zamenik u SPS-u, i praktično drugi čovek partije, koja je u mesecima posle 5. oktobra bila izložena strahovitoj harangi i linču. Nego je za sve to vreme svog predsednikovanja bio sasvim kooperativan prema novim vlastodršcima. Jedna anegdota iz SPS-a najbolje ilustruje „karakter“ ovog čoveka. Kada mu je na sednici najužeg rukovodstva partije tadašnji generalni sekretar SPS-a Zoran Anđelković predložio da iskoristi ustavna ovlašćenja koja ima kao predsednik Republike, i amnestira Slobodana Miloševića, Milutinović se bukvalno prevrnuo sa stolice! Posle toga se u SPS-u više nijednom nije pojavio.

Šta tek reći o današnjem predsedniku SPS-a Ivici Dačiću. U vreme 5. oktobra bio je u samom vrhu partije, kao predsednik Gradskog odbora, član Izvršnog odbora Glavnog odbora, i na kraju, njen portparol. Ali, čim je Milošević izručen Haškom tribunalu, Dačić je sa svojim saradnicima počeo da sabotira njegova uputstva i inicijative, koje su išle u pravcu očuvanja i jačanja dosledno opozicionog delovanja SPS-a, pripremajući tako teren za kolaboraciju sa D(O)S-om i moguće učestvovanje u kvislinškoj vlasti. Stoga ne treba da čudi da je do toga i došlo 2008. godine; politički zaokret i odustajanje od opozicione politike SPS-a započeli su još 2001. godine prećutkivanjem Miloševićevih pisama iz Haga i miniranjem njegovih stavova i odluka. Može se reći da je taj krug izdaje i kolaboracije sa okupatorom, u punom simboličkom smislu, dovršen i zatvoren perverznim činom Dačićevog ljubljenja ruke i uručenja pravoslavne srpske ikone visokoj predstavnici EU.

Od današnjeg SPS-a i samog Dačića, koji se u Miloševićevo doba silno trudio da ovoga oponaša, idući u tome sve do karikature, oličene u fizičkom imitiranju, zaista ne postoji ni najmanja pretnja po EU. EU je mogla da „odahne“ i ukine sankcije mrtvom Miloševiću jer njegov duh definitivno ne obitava više u SPS-u, a ponajmanje među njegovim nekadašnjim saradnicima u sadašnjem rukovodstvu.

Ipak, bauk Miloševića još ne napušta nesrećnog Vuka Draškovića koji je u tom pogledu  još jednom javno ispoljio svoje opsesije i fiksacije. Očigledno i dalje živeći u iluziji da njegovo i mišljenje njegove minorne stranke imaju nekakvu težinu u javnosti, Drašković je izjavio da EU može da amnestira Miloševića, ali da SPO to nikada neće učiniti. Pri tome je ponovio bujicu najgrubljih optužbi na račun Miloševića, ne menjajući tu pokvarenu ploču već 15-20 godina. Drašković zaslužuje kratak i jasan odgovor. Da je Drašković pokušao nasilno da zauzme neku vodeću televiziju u Briselu kao što je napao RTS, da je pokušao da provali u sedište Evropske komisije kao što je  pokušao sa Saveznom skupštinom, da je mesecima blokirao glavne ulice u Briselu demonstrirajući protiv EU kao što je činio u Beogradu, da je zastupao stranu Srbije u sukobu sa EU kao što je zastupao stranu EU i uopšte Zapada u njihovom sukobu sa Srbijom, da je, povrh svega, poharao budžet EU kao što je poharao budžet Beograda, prelivajući milione evra u džepove svoje porodice i rodbine svoje žene, EU sigurno ne bi mogla da ga amnestira.  U najboljem slučaju mogao bi da se oglasi iz nekog kazamata sličnog Haškom tribunalu, a ne da bude na slobodi i drži tirade po medijima.

Kada je reč o reakciji, tj. intervjuu Mire Marković povodom vesti o ukidanju sankcija njenoj porodici, verovatno da je ona umanjila veličinu svojih primanja i njihove imovine. Takođe, može se zamerati Miloševiću na ponašanju i načinu života njegove dece tokom 90-ih, kao i samoj toj deci. Na kraju, možemo raspravljati i o stepenu Miloševićeve krivice za propast Republike Srpske Krajine i slabljenje i smanjenje Republike Srpske pred kraj rata u BiH. Ali, ništa od svega toga nema veze sa EU i njenim sankcijama protiv Miloševića. Jer, ona nije vodila borbu protiv Miloševića zato što je on izdao (ili „izdao“) Srbe u Hrvatskoj i BiH, već zato što ih je uopšte, bar u nekom periodu, pomagao i branio. Ona, takođe, nije uvela sankcije njegovoj porodici zbog njihovog stvarnog ili izmišljenog enormnog bogatstva, već zato što su kako-tako branili Srbiju i SRJ. Mira Marković nije imala po sebi nazvan humanitaran fond, napunjen po svoj prilici državnim parama a ne od prodaje „tomovače“, kao što ga ima supruga današnjeg predsednika Srbije, koja se preko njega reklamira u javnosti. Ni Marko ni Marija Milošević nisu imali (visoke) političke funkcije i pozicije kao što su imali ili imaju neki nakon njih, npr. Čedomir Jovanović ili Radomir Nikolić. Markovo sumnjivo poslovanje možda nije ništa problematičnije od poslovanja brata današnjeg premijera, oko koga se u poslednje vreme vrte afere. Niti je imovina Miloševićevih, kolika god da je, veća od imovine ovdašnjih tajkuna, ali i mnogih političara, čak i na regionalnom ili lokalnom nivou. Pa ipak, uprkos svemu tome, vidimo da ovi drugi nemaju nikakvih problema sa EU. Naprotiv , slobodno se kreću po zemljama EU, bivaju tamo srdačno primljeni, ili predstavnicima EU ukazuju gostoprimstvo u našoj zemlji.

Šta se onda iz svega ovoga može zaključiti? Svakako to da je Milošević bio duboko u pravu kada je rekao da napadaju njega zbog Srbije. Jer, svako ko je posle njega pokazao bar malo rodoljublja i državničke čvrstine u odbrani srpskih nacionalnih interesa, odmah je bio proglašavan za „novog Miloševića“, i prolazio kroz sličan „topli zec“ političkog i medijskog pljuvanja i batinjanja (ne čudi da i Putina Zapad poredi danas sa Miloševićem, a obojicu sa Hitlerom?!). Ipak, ima izvesne istine i u suprotnom smeru. Srbija je bila napadana i uništavana i zato što je na njenom čelu bio Milošević, koji je oko mnogih stvari bio prema Zapadu s pravom nepopustljiv, ili bi popuštao nakon što se Imperija prethodno morala dobro oznojiti.

Da je Srbija tada na državnom vrhu imala nekog iz npr. današnje vodeće trojke, ne bi bilo osnova za sukob, jer ovi ispunjavaju sasvim dobrovoljno sve što Imperija  od njih traži, čak i pre nego što traži. Ali bi zato Srbija sasvim sigurno, bez ispaljenog metka i ikakvog drugog otpora, već 90-tih bila svedena na beogradski pašaluk, a Republika Srpska ne bi ni postojala. Uostalom, to i jeste pravac kojim se, na žalost, danas kreću stvari, na putu ove vlasti u daviteljski zagrljaj EU koji, kako kažu, „nema alternativu“.