(Auto)cenzura, obmane i pretnje

Polemika oko toga da li u Srbiji ima cenzure ili nema još uvek traje. Suprotstavljeni stavovi se mogu svrstati u dve grupe. Prvu čine oni koji smatraju da je cenzura otvoreno prisutna, tako što se na internetu blokiraju određene vesti, naknadno brišu informacije, a povrh svega, argumentuju stav postojanjem autocenzure. U drugu grupu spadaju svi koji smatraju da nema cenzure, jer ,,u suprotnom ne bi moglo da se objavljuje sve i svašta''.

Nije najbitnije u celoj priči o cenzuri da li je nešto skinuto sa nekog bloga. Ili da li je autocenzura zapravo oblik cenzure. Svakako da jeste, jer autocenzure ne bi bilo da ne postoji strah od represije od strane onog na koga se (uklonjeni) tekst odnosi. Bitniji je odnos vlasti prema kritici koji generiše cenzuru i autocenzuru. I ne samo odnos vlasti, već i pokloničkih medija. Na novinarima je da hrabro i intuitivno postavljaju pitanja i da se ne izvinjavaju zbog toga.

Ovako je ''Informer'' prokomentarisao pitanje Natalije Miletić, slobodne novinarke, upućeno premijeru Vučiću tokom posete Berlinu. Pitanje se, prema dotičnoj novinarki, nije odnosilo na cenzuru, već se ticalo (navodnog) plagijata doktorskog rada Nebojše Stefanovića. Konkretno pitanje glasilo je ,,da li Vas je Angela Merkel naučila kako da se ophodite sa plagijatorima''? Pitanje jeste provokativno, ali je pitanje, a kao novinar ona sme da postavi takvo pitanje. Mnogo je više zabrinjavajuće što smo čuli da se tim pitanjem novinarka našla na svojevrsnoj crnoj listi osoba kojima se više neće dati novinarski akreditivi prilikom dolaska zvanica srpske vlasti u Nemačku[1]. Pored toga, ove dnevne novine prenele su pitanje kao pravu senzaciju, jer ko sme da dovede u pitanje lik i delo predsednika vlade. I još nadnaslovom izvrgavaju ruglu ovaj primer, činjenica, slobodnog novinarstva i pokazuju svu pristrasnost. E-novine su u svom tekstu ovu novinarku izvređale[2].

Ovaj naslov upravo govori o obimu cenzure u zemlji. Zaprepašćenje i skandalizovanost jednim novinarskim pitanjem. Ovakve vrste pitanja postavljaju se svakodnevno po više puta u zemljama razvijene demokratije. Tamo, međutim, nema čuđenja. Političari su tu zbog građana, ne obrnuto.

Ono što tezi o prisutnoj cenzuri takođe ide u prilog jeste obraćanje premijera na konferenciji za novinare 19. juna kada je rekao[3] da će država ,,reagovati na udare'', jer, radi preciznosti, ,,od kada je formirana ova Vlada, postoje razni udari iz više sfera javnog života''. Ovo je najopasnija poruka koja je mogla biti izrečena od vlasti i moćnog premijera. Bez identifikovanja onih koji vrše ,,udare'', bojim se da svaka kritika vlasti može biti tako označena. Da li je ovaj tekst udar? Da li će buduća pitanja o plagijatu, ugovorima sa Etihadom i Fijatom, imaginarnom fabrikom čipova u Pančevu, obmanjivanju javnosti o investiciji Mercedesa (o kojoj se, usput, malo priča u poslednje vreme) i drugim neispunjenim obećanjima biti označena kao ,,udar na državu''?

Ministar policije je u vučićevskom maniru reagovao[4] na saopštenje sindikalne organizacije Socijalno-policijski front. Zanimljivo je da mediji nisu preneli, najpre, saopštenje tog policijskog sindikata, već samo reakciju ministra. Saopštenje sindikata na koje je ministar reagovao može se videti ovde.

Kako god, taj sindikat formiran je još krajem aprila[5] i glavni zahtevi su im borba za prava radnika, ulaganje u opremu, sprečavanje smanjenja plata i ukidanja dodataka itd. To je regularna policija ove zemlje! Međutim, u maniru vlasti koja ne zna kako da izađe na kraj sa teškom višeslojnom krizom, opet se uleće u dobro oprobanu strategiju tajnih izakulisnih poslova obaveštajnog podzemlja. Takve priče razuđuju kritiku i sluđuju javnost. Legitimne zahteve sindikata koji su upozorili na tešku materijalnu situaciju, ministar je automatski okarakterisao kao „ozbiljnu pretnju državi“.

Ovo je prilika da utvrdimo načela društvene akcije. Prvo načelo je da političari polažu račune građanima. Nije prihvatljivo da ministar za koga postoje ozbiljne indicije da je plagirao doktorat u jednom intervjuu kaže da polaže račune građanima koji su ga birali, a na drugom mestu utvrdi da je to „prvi i poslednji put da govori o plagijatu“[6]. Njegova je obaveza kao ministra da, ako zaista hoće da polaže račune građanima, to uistinu i čini, a ne da arbitrarno i po sopstvenom nahođenju progovara o temama o kojima bi on želeo da govori. A da neprijatna pitanja posmatra iz ugla tobožnje zavere.

Dakle, cenzura se najbolje vidi upravo u modelu ophođenja prema kritici. Vrlo lično shvatanje svakog pitanja koje nije prijatno vodi ka razvijanju otpora kod dela javnosti za postavljanje takvih pitanja u budućnosti. Umesto da naši političari, od vlasti do vlasti, pokazuju sve veću svest i „širinu“, prisustvujemo, od vlasti do vlasti, sve arogantnijem i drskijem odnosu prema legitimnim pitanjima koje muče građane. I to je još neverovatnije, jer građani sve teže žive, a bahatost političke elite je sve veća, ne strah od javnosti.

I na kraju, poređenje Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića je neumesno i takođe služi utišavanju kritičke misli. Đinđić je imao podršku deset odsto građana, Vučićeva stranka ima podršku 55 odsto građana[7]. Đinđić nije kontrolisao elitne policijske jedinice i vojsku, Vučić kontroliše oba resora. Đinđić nije imao tabloide u svojoj šaci, već oni njega. Danas dominantna stranka ima u svojoj šaci tabloide, a ovi njihove političke oponente. I opet, oni smatraju da su ugroženi. Šta bi trebalo da se desi da bi se osetili sigurnim?