Писмо из кинеске провинције

Тренутно живим и радим у месту под називом Шоугуанг. Оно административно припада Вејфангу, у провинцији Шандонг. Ова провинција једна је од 23 колико их Кина има. Шандонг излази на обалу Жутог мора. У провинцији живи преко 90 милиона људи. Овај простор је познат као место рођења Конфучија који се сматра утемељитељем кинеске културе.

Кина је после Русије и Канаде територијално највећа земља света, а популационо најбројнија. У Кини живе припадници 56 нација. Најбројнија нација су Хан Кинези који чине више од 90 одсто становништва. Име ове народности потиче од друге царске династије – Хан, која је наследила династију Ћин и која је владала Кином више од четири века, од 206. године пре нове ере до 220. године нове ере.

У Кини се исповедају будизам, таоизам, конфучијанизам, ислам и хришћанство. У Кини постоји, према непотпуним подацима[1], 85.000 религијских здања и око 100 милиона исповедника. Будизам је данас најутицајнија религија у Кини. Она се поделила на три важна правца: Хан, Тибетански и јужњачки будизам. Према студији[2] из 2011. године, 185 милиона Кинеза себе види као будисте. Као даоисти јасно се идентификује 12 милиона Кинеза. Незваничне процене говоре о 23 милиона муслимана и између 23 и 40 милиона протестантских хришћана који живе у Кини. Званичне процене о броју католика говоре о 6 милиона верника, незваничне о 12 милиона. Занимљива студија из 2012. говори да 29 одсто најбогатијих људи у Кини практикује будизам, 5 одсто протестантизам, док 51 одсто припадника овог слоја нема религијска уверења[3]. Након што зараде велики новац, богати људи желе да се духовно обогате и ''смире''.

Просечна плата исплаћена у Кини током 2014. износила је 4.694 јуана, што је око 720 долара[4]. Однос између јуана и динара је 16,8 динара за један јуан. Просечно исплаћене плате се снажно увећавају из године у годину, па су се тако повећале скоро троструко од 2006. када су износиле око 21.000 јуана годишње[5].

 Нинг будистички храм у Шоугуангу, Шандонг провинција

С обзиром на то да живим у провинцији Шандонг, њој ћу посветити већу пажњу. Најпознатији град Шандонга свакако је Ћингдао, познат као ''најевропскији град у Кини''. Ћингдао је под немачку контролу дошао 1898. године. Немци су управљали местом до 1914, када су град заузели Јапанци. Кинези су га освојили 1922, да би Јапанци поново дошли на власт 1939. Комунисти су га заузели 1949. Од краја Културне револуције, место доживљава снажну експанзију.

За време немачке администрације, мало рибарско место претворено је у значајно насеље.

''Немачка улица'', Ћингдао

Изграђене су пруга, широке улице, владине зграде, канализација, систем водоснабдевања са водом безбедном за пиће (чак се у великом делу Кине и данас не препоручује вода са славине, већ постоје апарати са бурићима из којих се пије пречишћена вода, што је случај и у месту где радим).

Зграда железничке станице. Изграђена је 1901. године у ренесансном стилу. Великом реконструкцијом из 2006. станица је проширена

Немачка администрација је такође извршила електрификацију и изградила морнаричку базу.

Катедрала Св. Мајкла

Европско наслеђе огледа се и у католичкој и лутеранској цркви, ресторанима са немачком храном, школама. Катедрала Св. Мајкла, изграђена је 1934. Висока је 60 метара. Током јапанске окупације и Културне револуције доживела је мања оштећења, када су уклоњени крстови на врху. Кинеска влада је у међувремену финансирала њену обнову. Отворена је поново априла 1981.

Зграда железнице, изграђена 1902, сада Музеј железнице

Данас друга по величини пивара у Кини изграђена је у Ђингдау 1903. године. Међународни фестивал пива одржава се у граду сваке године од 1991. Град има једну полузавршену линију метроа, отворену крајем 2015. Планиране су три, а цео посао требало би да буде завршен 2020. То је прва линија метроа у целој Шандонг провинцији. Ћингдао је спојен са острвом Хуанг Дао најдужим мостом на свету (Ђиаџоу Беј), дугачким 42,48км. Овај мост је изграђен за само четири године, а пуштен је у саобраћај 2011.

Унутрашњост метроа у Ћингдау

Још један град који би свакако требало споменути када говоримо о Шандонгу је Вејфанг. Шандонг. Град броји око девет милиона становника. Назива се и кинеском престоницом змајева који у кинеској богатој култури и традицији играју велику улогу. Први змај направљен је пре око 2300 година управо у провинцији Шандонг. За време династија Минг и Ћинг, Вејфанг је постао главни центар производње змајева.

Од 1984. у Вејфангу се одржава традиционални међународни фестивал змајева. Кинези су први употребили свилу и бамбус за прављење змајева. Верује се да су змајеви измишљени у античкој Кини како би породице преминулих, на одређени дан (Ћингминг фестивал) када се капија раја отвара, могле да путем змаја пошаљу поруке својим мртвим. Змајеви су касније прављени због забаве, али употребљавани су и у војне сврхе. У 2. веку пре нове ере, кинески генерал Хан Хсин користио је змаја да лети преко дворца који је опседао са војском да би дужином конца одредио колико дугачак тунел треба да прокопају да би заузели тврђаву изнутра.

Кроз Вејфанг пролази река Бајланг. Не постоји метро, окосница превоза су аутобуси и таксији. 

Вејфанг – светска престоница змајева

Период кинеске нове године назива се Пролећни фестивал. Овај празник је најзначајнији и највећи фестивал у Кини. Кинезима је значајан подједнако колико Божић хришћанима. То је први дан лунарног календара и уобичајено се прославља негде између 20. јануара и 20. фебруара, наговештавајући долазак пролећа. Овај традиционални фестивал је такође фестивал сједињења чланова породице. Није битно колико су далеко људи од својих домова, они ће дати све од себе да се сједине са осталим члановима своје породице за вечерњом трпезом. Кинеско значење овог фестивала је Guo Nian. Guo значи прелазак, а Nian година.

На свакој капији могли су се видети црвени балони и налепнице, велике и мале, такође и на приватним возилима, камионетима, аутобусима.

Зашто црвена боја и који су корени прославе овог фестивала? Према најпознатијој легенди, у античкој Кини живело је чудовиште по имену Yеar. Оно је живело дубоко на дну мора. Тек је у новогодишњој ноћи излазило како би одузимало људске животе и прождирало стоку.

На новогодишње вече, људи су из села бежали према планинама, млади и стари, како би избегли страдање. Тада се на капији села појавио просјак. Са штапом у руци и торбом преко рамена, имао је белу браду боје сребра, а очи су му трепереле попут звезда. Успаничени услед скорог доласка чудовишта, сељаци су журили са припремама за бежање. Неки су закључавали врата, неки су се паковали, а трећи евакуисали стоку. Једино је једна бака дала старом човеку нешто хране и посаветовала га да побегне ка планинама како би избегао чудовиште. Међутим, човек ју је погледао и рекао: ‘’Ако ми дозволиш да останем у твојој кући преко ноћи, сигуран сам да ћу отерати то чудовиште’’.

Стара жена се, чувши ово, изненадила. Погледала га је пажљивије схвативши да је у питању неуобичајен човек. Наставила је да инсистира да се и он прикључи бегу. Он се само насмешио без одговора. Тако, старица није могла ништа више да учини, осим да побегне заједно са свима ка планини и остави необичног човека иза себе. Око поноћи, чудовиште је стигло у село. Нашао је атмосферу знатно другачију од оне претходне године. Кућа баке била је снажно осветљена, са јарко црвеним папирима на вратима. Шокирано, чудовиште је почело снажно да плаче. Љутито зурило у кућу за тренутак и затим почело да завија. Како је пришло вратима, зачуо се јак експлозивни звук. Дрхтећи, није се усудило да направи нови корак ка унутрашњости села.

Испоставило се да се чудовиште највише плашило црвене боје, снажног осветљења, пламена и експлозија. Када су се врата бакине куће отвориле и стари човек, одевен у црвену хаљину, изашао напоље смејући се, чудовиште се преплашило и побегло наврат-нанос. Никада више није виђено за нову годину.

Тако, велики ватромети (који потичу од Кинеза), праћени што јачом буком и црвеном бојом, да би се отерали демони, изнова дочекују нову годину у Кини.

И претходне године, када сам боравио у Суџоу, граду у провинцији Анхуи, северозападно од Шангаја, као и сада, могла се и може се приметити сва релаксираност живота у кинеским градовима. У скоро сваком парку, стамбеном насељу, ујутру и увече, окупља се велики број људи, углавном између 40 и 65 година, који плешу уз музику или вежбају. Према једној процени[6], више од 100 милиона људи у Кини практикује ''guangchangwu'', што је кинески назив за ''плес на трговима''.

Привредни раст у претходних двадесет година је у просеку осам одсто. Кина је од 1994. учетворостручила просечне брзине возова.  Источни део земље, приобаље, које је гушће насељено, одлично је повезано путевима и брзом пругом. Са брзинама возова изнад 300 км/ч, од Пекинга до Шангаја, који су удаљени 1320 км, стиже се за око пет сати. Током 2010. године, означен је почетак рада на ''супер брзој'' технологији пруга која би требало да доведе до повећања брзина возова на 500 км/ч[7].

Провести одређено време као туриста у Кини је велико искуство. Живети у Кини је привилегија. Искуство учења кинеског језика и писма, срдачни и гостољубиви људи који ће махом бити веома узбуђени и радознали у сусрету са вама, што ће се манифестовати спонтаним махањем, свирањем из возила, фотографисањем са вама или само вас и питањима о томе одакле сте (ако кажете да сте из САД, разумеће, али из Србије или Европе не) о могућности размене контаката, одлично снабедевене продавнице где се могу наћи западни производи (прилично скупи), насмејана лица од раног јутра, лакоћа живљења праћена осећајем општег напретка читаве земље, услов су радости што сте део кинеског друштва у овом времену њиховог великог полета.  

[7] http://uschina.usc.edu/w_usct/showarticle.aspx?articleID=15911&

AspxAutoDetectCookieSupport=1 (China's 'Super-Speed' Train Hits 500km/h)