СНС и ДС - све исто, а можда и горе

У маниру одговора ''Зато'' на питање ''Зашто?'', СНС наставља да одговара на критике опозиције. Странка која је у власти од половине 2012. године и даље налази сва оправдања за актуелне проблеме у греховима претходника.

Много су исти

Задатак опозиције је да критикује. Игром случаја, садашња опозиција је Демократска странка која је била стожерна странка власти од 2008. до 2012. У том периоду, Србија је финансијски и социјално уназађена, а запошљавање партијских кадрова, непотизам, договорна економија и остале малигне појаве, и иначе типичне за српску транзицију, достигле су својеврсну кулминацију. И зато је, поред осталог, ДС изгубила изборе. Оно што је нејасно је: због чега највећа странка садашње власти ради скоро све исто као њени претходници, а на оправдане критике и питања које им, гле ироније, упућују претходници, одговарају у стилу ''а шта сте ви радили''. Из тог круга нема изласка, посебно не изласка као победника. Напротив, види се нешто што је основни аргумент овог текста: велика сличност две странке.

''Ратови саопштењима'' две странке почели су још пре избора 2012. СНС је у том периоду оптуживала Демократску странку да је уништила српску економију, упитавши где је 200.000 обећаних радних места[1]. На критике из Демократске странке, СНС као по правилу одговара да "политичке лекције не би требало да деле они који су буквално разорили земљу, иза којих је остала највећа стопа незапослености и сиромаштва у Европи, који су упропастили угледне фирме и дозволили криминалу и корупцији да се размахне и као хоботница обухвати све сфере друштва"[2]. Овако је било крајем 2012, а стање је и до данас непромењено. Напредњаци су никада јачи, демократе никада слабије, а аргументација првих је остала иста.

Све оптужбе СНС на рачун ДС и власти Мирка Цветковића, од односа према институцијама, односа према критици, промашене економске политике, распродаје и уништавања предузећа, склапања тајних и штетних уговора, партијског запошљавања, могу комотно да буду употребљене данас против актуелне владе. Напредњаци чине све оно због чега су својевремено оштро критиковали демократе.

СНС је својевремено оштро критиковала Демократску странку због подривања институција система. Вучић је тада, уочи избора 2012, као заменик председника СНС, рекао да "свака институција у Србији после спроведеног Тадићевог насиља припада искључиво партијским интересима, олигарсима, тајкунима и криминалцима који су везани за Тадића и ДС. Такво стање је у јавним предузећима, Уставном суду, лажним, наводно независним, агенцијама за борбу против корупције и саветима радиодифузних агенција"[3]. Такође је рекао да је Тадић ''бог који је забранио да се о њему нешто каже у Србији''. Ипак, две године након овога, можемо рећи да су државне институције систематски злоупотребљене, да не постоји ни привид независности, да се због сумњивих послова суспендује легислатива земље, игнорише највиши конститутивни акт, мењају студије и правилници, један човек инаугурише у новог Луја XIV који о највећем броју ствари сам одлучује, а углавном ни у чему није стручан, чак ни овлашћен.

Струка је систематски занемарена, однос према критици је катастрофалан. Тајкуни, због чије блискости са влашћу ДС беше жестоко критикована, сада добијају прилику да воде јавна предузећа. Ниједна странка није успела да у тако кратко временском периоду запосли преко 120.000 својих људи по јавним предузећима и формира одреде плаћених активиста да преко интернета тролују и лоше оцењују текстове који су критички интонирани према њиховом шефу. То чак ни ДС није радила. Популарност актуелног премијера обрнуто је пропорционална јачини државе. Он се пита уместо институција. Баш као што је и Тадић са места председника најављивао шта ће се радити на седници владе. Кршење Устава ове државе Тадић је претворио у рутинску свакодневну праксу, а Вучић ју је усавршио конкретним тајним диловима, далеко од очију јавности.

Толико недоследности и контрадикторности у деловању једне странке није виђено до појаве Српске напредне странке. Велики број примера показује нам да су представници ове странке, на челу са њеним председником, тешким оптужбама квалификовали поједине послове и праксу претходника, да би затим, доласком на власт, наставили са пословима и праксом претходника. Када је влада Мирка Цветковића наговестила продају ''Телекома'', Александар Вучић је у име СНС навео да је ''неозбиљна власт која не зна како да покрива рупе које је сама створила у буџету и парабуџетском сектору'' и да је ''суштински проблем непостојање привредне стратегије и принцип власти да крчми оно што су претходне генерације стицале''[4]. Могли бисмо се сложити са овом оценом, само да исти Вучић четири године касније, у експозеу мандатара за састав нове Владе, није изјавио да ће држава ''морати да прода Телеком''[5].

Бус-плус

Демократска странка налазила се месецима на мети СНС по питању уговора ГСП са фирмом Апекс која је увела систем Бус плус. СНС је почетком фебруара 2012. оценила да је увођење Бус плус система за наплату карата у градском превозу ''понижење и отимање новца од грађана''[6]. И не само то: СНС је оптужила Ђиласа, тада Градоначелника Београда, да ''његова политика градски превоз враћа у 20. век'' и да је ''сваком грађанину Београда јасно да је увођење Бус-Плус система промашен пројекат, да је градски превоз сваким даном све лошији, а да нова задуживања воде у банкрот''[7]. Такође, наведено је да је ''Бус плус само један пример 'муљања' власти''[8]. Након периода коришћења овог система, да се закључити да су били у праву: број продатих карата у превозу је опао, грађани су организовали бројне протесте против приватне компаније, организују се трибине на којима се саветује грађанима ''како откачити контролора'', неретки су инциденти између путника и контролора итд.

Међутим, ако је све тако, због чега и данас постоји Бус плус?[9] Где су сада оптужбе за криминал и корупцију? Због чега су цене карата исте као за време злогласне ДС власти? Због чега је драматично опала продаја карата у односу на исти период 2013. године?[10] Не само да је стари систем очуван, већ је у ''помоћ'' приватној фирми сада прискочила и комунална полиција[11]. Драган Ђилас изгубио је изборе захваљујући нетранспарентном раду, тајним уговорима и лошем руковођењу градом. Шта су Београђани добили са новом влашћу? Исто то. И горе.

НИС и Фијат

Пракса склапања тајних уговора започета је за време Војислава Коштунице, када су постављени темељи (потписан међудржавни споразум) каснијем потписивању уговора за продају НИС. Наша индустрија и држава трпе перманентну штету чињеницом да увозимо гас који по карактеристикама не одговара нашим фабрикама, рецимо Петрохемији, а наша налазишта нафте и гаса смо продали ''у пакету'' за реално ниску цену. Ниједна српска власт после 2000. није водила рачуна првенствено о српским државним интересима, већ најпре о интересима странаца. Када је влада Мирка Цветковића склопила уговор са Фијатом, реакције су биле подељене: власт је еуфорично најављивала опоравак целе привреде и земље, а опозиција је била скептична. Тадашња потпредседница СНС Јоргованка Табаковић констатовала је током дискусије у Парламенту 2011. године ''да још нико не зна колико Србију кошта уговор са Фијатом''. Такође, нагласила је да Министарство финансија мора у складу са законом о контроли државне помоћи да израчуна и покаже грађанима како и колико се субвенционише страни инвеститор[12]. Иако је више пута најављивао да ће уговор са Фијатом бити показан, Вучић је у Парламенту, током експозеа, ставио тачку на овај случај: ''Што се тиче Фијата на жалост тај уговор неће бити показан...То је уговор на који је држава Србија потрошила највише новца и да смо га којим случајем ми потписали били бисмо оптужени за највећи криминал''[13].

Власт чији је део била ДС на захтев Савета за борбу против корупције ''објавила'' је својевремено уговор између државе и Фијата. Цео уговор који је стигао на адресу Савета за борбу против корупције био је затамљен, а тадашњи председник Србије Тадић рекао је да је то урађено ''на захтев инвеститора''[14]. Логично, тај потез је био окарактерисан као цинизам и бахатост власти[15]. Иста странка три године касније тражи да се обелодане тајни уговори и представља се тобоже као странка која мари за интересе грађанства[16]. То је друга страна исте медаље. Док су били на власти, понашали су се потпуно идентично као садашња власт, коју сада критикују, формално гледајући са правом, али лицемерно, јер они нису дали добар пример, напротив. Са друге стране, СНС која је критиковала ДС својевремено због оваквог начина склапања послова, наставила је да ради у истом маниру, са подједнаком дозом ароганције и пакленим оптужбама против оних који покрену ''незгодна питања''.

На основу незваничних информација, на које смо упућени, јер званичне немамо, сазнајемо да постоји извештај о пословаљу Фијата у Србији који је направила независна ревизорска фирма Ernst&Young. Тај извјештај је процурео у јавност и открио застрашујуће и понижавајуће, за Србију катастрофалне услове уговора који је потписан са Фијатом! Извештај на 38 страна показује да је укупан пословни приход за 2012. био 40.8 милијарди динара, али су укупни пословни расходи 45,7 милијарди динара, тако да је оперативни губитак у једној години био – 4.9 милијарди динара, односно по тада важећем курсу око 43 милиона евра. Како је пословни губитак и у претходној 2011. години износио 54.5 милиона евра, испада да је заједничка фирма Србије и Фијата у прве две године остварила чисти губитак од округло сто милиона евра[17].

Дакле, не чуди зашто смо добили књигу од 100 затамњених страна и зашто је актуелни премијер рекао у експозеу шта је рекао. Не чуди на крају крајева ни то што ДС сада тражи да се обелодане уговори, то је посао опозиције, а морал није интегрални део српске политичке сцене. Оно што истински једино чуди и забрињава јесте: зашто је актуелна власт наставила да ради све што су радиле демократе?

ЈАТ, Етихад, Војводина...

Уговори са ''Арапима'' су наставак начина закључивања уговора какви су склопљени у случају УС Стила, НИС, Фијата. Још једном се мора напоменути да је свака влада од почетка 2000. кршила домаће законе у корист страних инвеститора. Ако су они тражили да се уговор не објави, власт ће свесно и спремно суспендовати домаћу легислативу. Тајним уговорима крчми се имовина и новац пореских обвезника и спречава критичка оцена ваљаности уговора и прикривају се провизија и други видови корупције. Уговор са Етихадом је потписала актуелна власт. И као и претходници, перјанице ове власти су негирале право јавности да виде шта пише у спорном уговору под невероватним изговорима, иако су раније критиковале власт због таквог опхођења према легитимним захтевима[18]. Да Влада Србије поштује законе Србије, тајност уговора моментално би била укинута. Према истраживању Балканске истраживачке мреже, уговор којим се наш премијер ''поноси'' није ништа мање штетан у односу на уговор са Фијатом.

Да би Србија задржала већински удео у компанији Ер Србија (51%), у 2013. години била је у обавези да уложи преко 90 милиона долара, док ''Етихад'' за мањински удео (49%) мора да плати 40 милиона долара. Тих 40 милиона долара није улог, већ је реч о зајму. Дакле, компанија ''Етихад'' није уложила 40 милиона долара, већ је тај износ позајмила ''домаћој'' компанији. Поред тога, у периоду од 2014-2016. Србија се обавезала на инвестицију од 326 милиона долара и обезбеђивање многих других погодности попут повлашћене цене керозина и бесплатне хангаре, а партнер из УАЕ на инвестицију ''до 60 милиона долара''. Исто питање се поставља око најављене продаје земље, што је најдиректније кршење Устава. Да ли постоји икаква разлика у штетности потписаних уговора? У транспарентности њихових доношења? Не постоји. Ми немамо начина да утврдимо да ли је новац пореских обвезника могао бити употребљен на бољи начин и да ли је државна имовина продата под најповољнијим околностима. Слично периоду претходне власти, принуђени смо да се користимо секундарним изворима.

Тадић је коментарисао одлуке владе, најављивао смене министара, уговоре са инвеститорима. Задржавши својевремено улогу председника државе и председника странке, он је преко страначке функције постављао министре и премијера. Успоставивши партијску власт, ДС је, као главна странка тадашње власти, омаловажила све институције, пре свега Народну Скупштину. Данас, имамо кабинет председника Владе који уговара тајне послове никоме не полажући рачуне. Премијера који са те позиције, супротно законима и српском уставу, жели да буде Координатор спровођења стратегије против корупције.Када се склапао уговор са Етихадом, кабинет, тада, Првог потпредседника Владе појавио се као ''давалац државне помоћи'', иако по Закону о контроли државне помоћи, давалац може бити само правно лице, што ова канцеларија није. Закулисне радње представљају лајтмотив оба наступа, оба менталитета и схватања и решавања проблема.

Одговори једне стране на питања друге стране често су екстремни и из њих се не може назрети никаква демократска расправа, карактеристична за демократска друштва. Када је тадашња министарка енергетике Михајловић рекла да је у Војводини највиша стопа незапослености радног становништва[19], што није до краја тачно, премда јесте неуобичајено висока, премијер покрајинске владе одговорио је да ''Влада хоће да уништи Војводину''[20]. Када демократе, занемаримо њихову владавину, укажу да СНС није испунила предизборна обећања, из СНС стиже саопштење које не одговара на оптужбе, већ одговара констатацијом да је ''ДС опседнута СНС''[21]. На питања ДС о тајним уговорима, СНС одговара питањем ''Ко штити криминалца Пајтића?''[22] То није одговор на питање! То је извртање теза. ДС није дала добар пример и зато је изгубила на изборима. Уместо да положи рачуне јавности, на чему је инсистирала док је била у опозицији, СНС инстистира на одржању ДС у положају својеврсног носиоца комплекса ниже вредности, а заправо не нуди нови модел понашања. ДС више није у власти. Већ трећу годину заредом.

Од једног до другог ''рата саопштењима'', обе странке, ДС и СНС, карактерише иста политика. Економска. Социјална. Политика склапања штетних уговора и гажења закона и устава. Карактерише их иста узурпација институција и култ личности. Политика која ставља партијске изнад државних интереса. Одсуство визије будућности, памети и морала. Па нека ''ратују'' колико хоће.