Andersenova bajka

Prvi sunčani prolećni dan u Kopenhagenu. U zemlji u kojoj je zima neobično tmurna i duga, a dani kratki. Jedinstvena prilika da sve živo: muško, žensko, kućni ljubimci i trava izađe iz zimske čaure. U centru grada, pored Kristijanhavn kanala, hiljade ljudi satima pije pivo. Čuju se i zvuci sasvim dobrog džeza. Svi se zabavljaju. Osim smeha, nema ni jednog povišenog tona, ni jedne neprijatne scene.

Zamišljam šta bi se desilo u Beogradu, na Terazijama, kada bi 15.000 ljudi istovremeno pilo pivo? Nakon tri sata, vojska bi morala da zavodi red, jer bi policija već dobrano modra, stupila u generalni štrajk, tražila bolje uslove rada, veće i otpornije štitove (i plate), a rečenica: „Moje si pivo došao da piješ“, bi ušla u istoriju. Ministar poljoprivrede bi naredio hitno preoravanje tek izniklog ječma, za šta bi dobio orden od ministra policije lično, stranački lideri bi se po običaju ogradili jer bi oni znali ko je za sve kriv, i ko iza čega stoji, a haos bi bio tako veliki da bi se i „žene u crnom“ krstile, i levom i desnom.

Čarke bi mogle krenuti od „lavovaca“ i „jelenaša“, „konzervaša“ i „flašaša“, pa se preko „grobara“ i „delija“, „NVO“ i „VO“..., protezati sve do „evropejaca“ i „antievropejaca“. Do partizana i četnika se ne bi ni stiglo. Barem nama nikad nije manjkalo razloga, povoda i izgovora, za međusobne čarke i obračune, ali nam uvek manjka razloga, povoda i izgovora da malo „smanjimo doživljaj“.

Zamišljam šta bi se desilo u Beogradu, na Terazijama, kada bi 15.000 ljudi istovremeno pilo pivo? Nakon tri sata, vojska bi morala da zavodi red, jer bi policija već dobrano modra, stupila u generalni štrajk, tražila bolje uslove rada, veće i otpornije štitove (i plate), a rečenica: „Moje si pivo došao da piješ“, bi ušla u istoriju.

Da li smo mi baš takvi, ili se oko nas kreira društvena klima (u teoriji konflikta poznato kao – Channel) u kojoj se po potrebi može izazvati poremećaj, manjih ili većih razmera (u teoriji konflikta poznato kao Trigger– okidač), tek da se dođe do nekakvog poena, političkog ili finansijskog, sve jedno. Većina će pomisliti ovo prvo, da smo mi baš takvi, i možda je ta većina u pravu, ali da li je moguće i ovo drugo? Da li smo već izdrilovani da o sebi mislimo prevashodno rđavo, te sam i sâm projektovao gore opisanu situaciju, ne razmatrajući mogućnost da bi se možda u toj situaciji, na Terazijama mogao razviti „moravac“, roditi po koja ljubav, izbiti pozitivna energija.

Kao neko ko neizmerno voli svoj narod, ne verujem da smo mi toliko mimo sveta. Smatram nemogućim, da se mi baš toliko izdvajamo od drugih, i to samo po negativnostima. Ne, ne, ima tu nečeg drugog. Osvrnimo se oko sebe. Da li zaista u svojoj deci, roditeljima, rođacima, komšijama, prijateljima, kumovima, vidimo samo huligane i lopove? Ili možda mi, kroz likove političara, koji kao na pokretnoj traci defiluju televizijama (a za druge vrste provođenja slobodnog vremena nam nisu omogućili materijalne uslove), vidimo ono najgore u sebi?

A onda, kroz likove rialiti junaka, grand paradera, tajkuna i kursadžija samo potvrđujemo i overavamo da smo mi kao individue i kao narod loši. Iako se radi samo o pedesetak negativaca, čitava tehnologija je do savršenstva primenjena, da je i pedesetak dovoljno, da za sve što se dešava (od Fukušime do krize evrozone) unapred osuđujemo sebe. „Sa takvi vandalizmi, u Evropi neće da može“!

Tamo daleko

Samoosudu prenosimo i na svoju decu, savetujući im da je sreća „tamo negde“, da se za ovo ovde ne vredi truditi, a da i nismo svesni, da to „tamo negde“, nikad nismo ni videli ni probali.

O tom „tamo negde“, uče nas ljudi koji „tamo negde“ ne bi mogli biti ni promoteri Miki Maus filmova, a kojima je „tamo negde“ samo statusni simbol, ali su pare zgrnuli baš ovde .U “tamo negde“ su ušli prečicom, preko naše grbače, a da im je jedina referenca bila: „Ži`mi tetka, mnogo sam dobar“! Ljubi ga tetka!

Već preko deset godina na našoj političkoj sceni smenjuju se vlade koje sebe deklarišu proevropskim. Neke manje, neke više, sve su za sebe govorile da su proevropske, ali su među redovima narod deklarisale pomalo azijatskim, da ne kažem zaostalim, jer ne razume njihove poteze. Ova aktuelna je najevropskija koju smo imali, a njeno reformisano čedo, turbo-najevropskije, jer će nas za pola godine kandidovati za članstvo u EU, kada ćemo svi postati visoki, lepi i plavi, a što nije uspelo mnogim vladama pre. Uzgred, BJRM je kandidat još od kako je Šiptarima priznala državotvornost, pa eto već godinama, bezimena, bezuspešno čuči u evropskoj čekaonici. No, to je njihov problem.

Već preko deset godina na našoj političkoj sceni smenjuju se vlade koje sebe deklarišu proevropskim. Neke manje, neke više, sve su za sebe govorile da su proevropske, ali su među redovima narod deklarisale pomalo azijatskim, da ne kažem zaostalim, jer ne razume njihove poteze.

Kada bi naš narod mogao da putuje po Evropi, ili čak da tamo povremeno nešto i radi (pri tom ne mislim na Estoniju ili Bugarsku), mogao bi shvatiti koliko su mršavi rezultati, koje su naše vlade sve zajedno postigle u približavanju Srbije EU. Ima nas koji mislimo da treba ući, a ima nas i koji mislimo da ne treba ući u EU, kao uostalom i u drugim zemljama. Najnovija istraživanja javnog mnjenja u Hrvatskoj pokazuju poražavajući pad evroentuzijastičkog raspoloženja . Kakvo god mišljenje da imamo, činjenica je da smo godinama uveravani, da „Evorpa nema alternativu“, odnosno da nam je suđena.

Bilo da smo za, ili protiv ulaska Srbije u EU, moramo priznati da Evropa ima vrednosti, koje su velike i nesporne, kao što ima i nedostataka. Problem je što naši evropromoteri tih vrednosti vrlo traljavo promovišu i plasiraju Evropu nama, kao i nas Evropi, što je gore, ali su zato vrlo efikasni kada nešto loše iz Evrope treba uvesti. Stoga se i stiče utisak da je Evropa mnogo veći bauk nego što uistinu jeste. Namerno ili ne, ona nam je tako predstavljena. Ima(mo) loše promotere. „Srećom“, naše vlade su se potrudile da mi nemamo para, pa ne možemo videti Evropu uživo, već samo u odloženom prenosu, koliko nam oni dozvole. Nešto kao fudbal u Severnoj Koreji. Svaki svoj potez pravdaju evropskom idejom, i na svaku primedbu reaguju žustro, kao opareni.

Rezultati naših proevropskih vlada su u pogledu usklađivanja sa evropskim standardima u ogromnom raskoraku sa verbalno deklarisanim. Isuviše često se neki neprijatni potezi, kao što su: poskupljenja, veći porezi, nezaposlenost, novi a loši zakoni, pravdaju evropskim putem. Bilo da jesmo ili nismo za Evropu, imamo pravo znati šta se na evropskom putu dešava. Ipak je koža svih nas u igri.

Šta je na primer, ministarstvo ekologije uradilo, kako bi sprečilo enormnu upotrebu i deponovanje plastične ambalaže. Ništa. Naše reke su zatrpane plastičnim otpadom. To je u zemljama EU gorući problem, koji se vrlo efikasno rešava. Rešava se sistemski. Takođe, gorući problem je eutrofikacija vodotoka i podzemnih voda, usled preterane i nestručne upotrebe mineralnih đubriva. U EU se to vrlo efikasno i sistemski rešava. Tamo ne može trgovac da propisuje doze mineralnih đubriva, kako bi više prodao, nego od strane države ovlašćene stručne službe. Štaviše, u ovoj „frankenštajn“ vladi, ministar ekologije je istovremeno i ministar energetike i rudarstva. To je u EU nezamislivo. To su ministarstva sa suprotstavljenim interesima, naravno radi postizanja najboljeg rezultata po državu. To je kao kada bi blagajnik istovremeno bio i - lopov. To ne može. To veze nema sa uzusima EU.

Šta je na primer ministarstvo zdravlja uradilo da se duvan oporezuje kao u zemljama EU? Pa da ja kao pušač, kroz porez finansiram svoje lečenje i otklanjanje posledica svog poroka, a ne da novac iz budžeta, koji bi možda mogao biti korišten za lečenje steriliteta, ili lečenje bolesne dece, ide meni iako svesno narušavam svoje zdravlje. Mesecima su se vladi „tresle gaće“ i od Filipa i od Morisa, i od obojice zajedno, kada se pokušalo ići u korak sa Evropom. Konačno duvan je kod nas ostao višestruko jeftiniji nego u zemljama EU. Čiji je to interes? Naš? „Filip Morisa“, Milov... Zašto na ovom polju ne sledimo rešenja EU? Ne kažem, možda je naš koncept, minimalnog poreza na duvan ispravniji od evropskog, ali sigurno nije u skladu sa praksom EU.

Mnogo je sličnih primera i u oblasti finansija, bankarstva, policije, pravde, školstva, nauke, kulture... Ne postoji nijedna država EU, koja je promenila svoj jezik ili pismo. Naprotiv, sve su zadržale svoje specifilnosti. Srbija bi bila prva, koja bi kao neautentična, reformisana, na brzu ruku sklepana, postala član. Da ne pominjemo korupciju, koja je znatno intenzivnija i od one u najkorumpiranijim državama EU. Jednostavno, toliko je kontradiktornosti između onoga što se povodom našeg puta u EU deklariše i ostvaruje da je teško oteti se utisku da Evropa predstavlja samo pin kod za glasačke kutije, koji omogućuje beskrajno opstajanje na vlasti. A rezultati proevropske politike su poražavajući u odnosu na obećanja

 I konačno, šta je ministarstvo za Kosovo i Metohiju uradilo, kako bi se otklonila ključna dilema našeg puta u EU? Da li je priznanje okupacije dela naše zemlje uslov za članstvo u EU ili nije? Ništa se drugo od tog ministra i ministarstva ne traži na evropskom putu, nego samo to! Ništa drugo. Nisu nam potrebni ni ministrovi duboko misaoni intervjui, ni posete manastirima u Metohiji, koje nije obilazio pre ministrovanja, ama ništa nam ne treba! Odmah na ovom mestu, javno, bez foliranja, obećavam da ću tom ministru i toj stranci dati svoj glas na izborima, samo ako javno, bez foliranja, odgovore na gore postavljeno pitanje. Ako je odgovor potvrdan, u redu, mi taj uslov ne možemo ispuniti, i idemo dalje. A ako je negativan, utoliko bolje. Ali mi to moramo znati, zato valjda imamo proevropskog ministra. U oba slučaja dobijaju moj glas, pa čak i siguran glas, samo zato što bi pošteno rekli istinu.

Maj nejm iz Mitar!

Funkcionalna pismenost naših evropromotera je naročito sporna. Počinju da uče engleski, tek nakon što postanu promoteri EU (ali na ubrzanom kursu). Verovatno neki po prvi put sednu za kompjuter, tek u svom kabinetu.

Štaviše, u ovoj „frankenštajn“ vladi, ministar ekologije je istovremeno i ministar energetike i rudarstva. To je u EU nezamislivo.

Naša delegacija u Savetu Evrope, koji srećom nije organ EU, daleko nadmašuje junake iz čuvenog serijala DŽona Kliza, „The Monty Python Flying Circus”. Pa zaista, zamislite da je sva ona vesela družina koja se izdaje za delegaciju Srbije, na primer bugarska. Budimo iskreni, zar se ne bismo slatko ismejali Bugarima? 

Sve u svemu, izgleda da našim preteranim evroskepticizmom dodajemo vetar u jedra tzv. proevropskih vlada. One nas onda kao prave tužibabe, tužakaju Evropi, da smo zaostali i glupi, i da ne ih ne razumemo, pa i da ih mrzimo. Evropa ih onda kao ugroženu populaciju, mazi i pazi, i tako evo već drugu deceniju. U kakvom bi se čudu našle i naše tzv. proevropske vlade, i Evropa kada bi mi rekli: „OK, hoćemo u Evropu bez ustezanja. Samo nam takođe bez ustezanja recite uslove. Ovo do sada je bilo neozbiljno“! Tada bi sve izašlo na videlo, sve maske bi pale. Kada bismo smogli snage za takvo šta, bili bismo kao ono dete iz Andersenove bajke koje je sve sumnje razrešilo nevinim uzvikom: Car je go!