Ponovo nam se dešava obrazac viđen u avgustu. Najpre Vuk Jeremić i srpska diplomatija nešto logično i dobro urade. Onda se digne „evroatlantska kuka i motika“. Na kraju, Tadić dođe do „realističkog“ zaključka da je bolje slediti interese naših „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela.

Orić je bio u Beogradu? Ako je to tačno, onda bitno pitanje glasi: kako su Specijalno tužilaštvo za ratne zločine i njegov šef, Vladimir Vukčević, na to reagovali? Ako su propustili da to učine, zašto?

Predsednik je ili neoprostivo ishitren i nepromišljen, ili svesno učestvuje u otvorenom laganju građana, činu koji je na njegovom položaju daleko gori od neplaćanja računa za struju.

Jasno je da lažna krivična prijava advokata Popovića, koja ima za cilj  politički obračun sa Koštunicom i kao takva je kratkovida i nepromišljena, optužuje i Đinđića, o čemu advokat nije obavestio svoje klijente, majku i sestru pokojnog premijera.

Još od kraja ratova 1990-ih, mnogi u Srbiji žive u nadi da se spasenje za Srbiju nalazi u njenom članstvu u NATO-u i Evropskoj uniji. Njeni lideri su hipnotisani nadom da će članstvo u evro-atlantskoj zajednici obezbediti čudo. Ali, čudo koje priželjkuju neće se dogoditi.

Režim dozvoljava ženama da budu majke ali ne i preduzetnice. Ili da budu preduzetne, ali ne i majke. Na kraju će biti  kao i sa slogano  „I Evropa i Kosovo“, koji je jedno vreme glasio „Ili Evropa ili Kosovo“, da bipostao „Ni Evropa ni Kosovo“.

Pitanje je koliko politika izvinjavanja, posipanja pepelom i, prosto govoreći, cmizdrenja, makar ona bila i uzajamna može doprineti izgradnji istinskih temelja saradnje.

Ako se ovako nastavi, bolji sistem se neće uspostaviti, već će se postojeći sve bolje i sofisticiranije šminkati. U takvom sistemu građani Srbije služe kao jeftina radna snaga za zapadne firme koje se hvalisaju kako koloniziraju Srbiju i ceo Balkan.

Radnja filma teče, i Srbija kao protivnik rasturanja Jugoslavije mora biti kažnjena. Prvo se vode ratovi van njene teritorije, jer ona brani ne samo svoje tijelo, već i svoj duh. U krvavim ratovima u susjednim republikama ima mnogo krvi. Mnogi gube glave.

Naši dežurni borci za ljudska prava nisu se oglasili kada su u pitanju ove narastajuće evropske političke tendencije. Naravno da nisu, jer su oni posvećeni samo čišćenju našeg društva od zloćudnog srpskog nacionalizma. To je njihov univerzalni ideološki izgovor.