Načelnu blagonaklonost, koju su kao patriotska NVO uživali u nacionalnoj inteligenciji, oni su protumačili kao „kart blanš“ za sve što će od sada stranački da rade. Uzvikujući da ih prati  „100 vodećih srpskih intelektualaca“ krenuli su u politiku, a nisu se ni osvrnuli da pogledaju da li iko ide za njima.

Prvo, nesumnjivo je interesantno gotovo potpuno ignorisanje obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića i posvećivanje celog medijskog prostora godišnjici smrti Zorana Đinđića. 

Opozicija u svom planiranju izostavlja dan posle. Isuviše je zaokupljena organizacijom protesta, zaslepljena je kanalisanjem nezadovoljstva naroda prema vladi da ne vidi da će te ruševine zaparložiti i izjaloviti zemlju koju treba posejati i požnjeti posle izbora.

Konferencija Pokreta nesvrstanih na ministarskom nivou, makar i povodom jubileja, jeste nesumnjivo značajan međunarodni događaj i prilika da domaćin potvrdi i ojača svoj ugled i međunarodne veze, da afirmiše svoje interese i prioritete. Nema malih i beznačajnih partnera.

Kritička društvena nauka i misao ionako odavno nema poverenja u stranke kao osnovne elemente političkog života. Po njoj, stranke se u suštini, pogotovo u periodima društvene stabilnosti, bave samo sobom, tj. povećanjem svoje moći u podeli vlasti.

Ne verujem da DS treba da ostane na vlasti nego mislim da ih je većina za u zatvor. Ne verujem da je SNS u redu, osim kao eventualno čistilište kada izlazite iz pakla. Mislim da smo i mi koji kažemo „Koštunica je super“ jedni ordinarni cinici, jer nije super.

U scenariju koji sam režira, muftija treba da bude sam naspram troje „većinaca“ koji sve i da žele, ne mogu da ga odbrane od njega samog.

Aktuelni sukob unutar koalicije podsjeća na priču o kokoški i jajetu. Da li je sve počelo još prošle godine kada je Tadić prozvao predstavnike krupnog kapitala, za koje se pretpostavlja da su sa Dinkićem vezani pupčanom vrpcom, da dio svog bogatstva vrate društvu.

Izveštaj se završava obećanjem da će porodica Veljković biti obaveštena o rezultatima istrage, što se, naravno, nije dogodilo, tako da roditelji još uvek ne raspolažu informacijama koje bi makar razjasnile  okolnosti pod kojima je stradao njihov sin.

Za razliku od Miloševića koji se suprotstavljao američkoj politici otvorenog miješanja, nove vlasti u postoktobarskoj Srbiji prilično su blagonaklone i žmire na jedno, a ponekad i na oba oka kada je u pitanju uplitanje stranog faktora i njegov očigledan uticaj na politički život u Srbiji.