Регионализација у Европи - нема јединственог модела

У овом раду аутор даје приказ уставног и законског регулисања врста и облика регионализације у појединим европским државама (Италија, Белгија, Шпанија, Француска, Немачка, Бугарска, Хрватска и Румунија). Осим тога, у најкраћим цртама објашњено је значење термина као што су регионализација, децентрализација, деконцентрација, федерализација и аутономија, а истовремено је указано на чињеницу да већина српских политичара у својим иступањима користи набројане термине као синониме, иако они то нису. Указано је на чињеницу да законодавства европских држава прилично неуједначено одређују појмове регионализма и региона, као и да се у њима термин регионализам углавном разликује од термина федерализам. Констатовано је да има и европских држава које нису спровеле регионализацију, а као пример таквих држава наведене су Грчка, Малта, Бугарска, Исланд, Ирска и Турска.

У закључном делу текста наглашено је да евентуална регионализација Србије, када буде коначно дефинисана посебним законом и када буде почела да се спроводи, у сваком случају неће бити чаробни штапић који решава све проблеме српског друштва, државе и економије, како то тренутно приказују поједини страначки лидери и политичке партије у Србији. Аутор је тиме покушао да одрбани став да при евентуалном спровођењу регионализације Србије, треба поћи од становишта да аутоматско преузимање било ког страног модела и просто преписивање садржине појединих иностраних прописа, без вођења рачуна о специфичностима Републике Србије и стања у њеном систему органа власти, може да доведе искључиво до стварања једног идеалног теоријског модела, који неће имати великог изгледа за успех у пракси. Осим тога, наглашено је да треба бити посебно обазрив и узети у обзир етничку структуру становништва Републике Србије, пошто се показало да широко конципирана регионализација може да подстакне сепаратистичке тежње и захтеве појединих мањинских националних група.

Кључне речи: регионализација, децентрализација, Србија, Европска унија, држава.

Питање регионализације Србије актуелизовано је по ко зна који пут у протеклих двадесет година стварањем политичког савеза ,,Уједињени региони Србије'' у мају 2010. године. Приликом оснивања тог политичког савеза, његови лидери изнели су тезу: ,,да регионализација и децентрализација треба да доведу до побољшања економског положаја свих грађана Србије, како би и они и њихове локалне заједнице престали да буду само пасивни посматрачи акција централне државе и како би се активно укључили у процесе одлучивања од значаја за сопствени интерес и добробит своје заједнице''.[1] Из наведене, али и многих других изјава српских политичара, види се елементарно непознавање материје регионализације и својеврсно нехатно стварање терминолошке збрке која код грађана Србије изазива конфузију и неверицу када се помену термини као што су: регионализација, деценрализација, федерализација, деконцентрација, централизација и аутономија. Допринос креирању терминолошке збрке дали су и многи новинари, који, када пишу чланке или врше радио или телевизијске преносе политичких скупова и других сличних догађаја, употребљавају термине регионализација, децентрализација, деконцентрација и федерализација као синониме, иако је реч о различитим појмовима.

Питање регионализације Србије актуелизовано је по ко зна који пут у протеклих двадесет година стварањем политичког савеза ,,Уједињени региони Србије'' у мају 2010. године. Приликом оснивања тог политичког савеза, његови лидери изнели су тезу: ,,да регионализација и децентрализација треба да доведу до побољшања економског положаја свих грађана Србије, како би и они и њихове локалне заједнице престали да буду само пасивни посматрачи акција централне државе и како би се активно укључили у процесе одлучивања од значаја за сопствени интерес и добробит своје заједнице''.

Описано стање није нимало неочекивано. Довољно је анализирати садржину претходно наведене реченице из саопштења ,,Уједињених региона Србије'' и одмах постаје јасан ниво конфузије и терминолошке непрецизности присутне у политичком животу Србије. Тако се из саопштења не може закључити да ли су регионализација и децентрализација једно те исто, или је реч о два одвојена процеса које треба спровести. Затим се помињу грађани и ,,њихове локалне заједнице'' (без назнаке да ли је реч о јединицама локалне самоуправе или нечем другом), а на крају се помиње ,,акција централне државе'' и грађани ,,који би требало активно да се укључе у процесе одлучивања од значаја за сопствени интерес и добробит своје заједнице''.

Када је реч о ,,акцијама централне државе'' вероватно се мислило на активности државних органа у централизованој држави. Уместо тога, лаик би лако могао да помисли да у Србији постоји једна централна држава и више мањих, сателитских или пратећих држава које је окружују и које су са њом на неки начин у савезу или унији. Став да би  грађани требало ,,активно да се укључе у процесе одлучивања од значаја за сопствени интерес и добробит своје заједнице'', још је непрцизнији у односу на претходни. Потпуно је нејасно да ли се аутор саопштења залаже за чешћу примену непосредног одлучивања грађана у оквиру модела представничке демократије (нпр. екстензивну примену и спровођење народне иницијативе, референдума, плебисцита и народног вета), или заступа тезу да ће регионализација некако допринети да поједици лакше остварују своја права и законом заштићене интересе када Србија буде подељена на регионе. Такође, нејасно је шта значе речи: ,,одлучивање од значаја за сопствени интерес и добробит своје заједнице'' и о интересима које заједнице је реч – породичне, стручне, социјалне, локалне, мањинске?

Због такве праксе, пре давања одговора на питање o могућности и модалитетима регионализације Србије и пре разматрања могућих метода и правних техника за њено увођење, неопходно је извршити терминолошко разграничење и одредити полазне дефиниције појмова из области уставног права и политичких институција. Као што је већ речено посебан проблем представљаће разграничење појмова регионализације и децентрализације услед терминолошке збрке која је у нашој држави настала због разнолике и недоследне употребе појединих појмова из области права у медијима, стручним расправама и политичким саопштењима. После појашњења значења набројаних појмова, биће много лакше и једноставније сагледавање врста и облика регионализације у европским државама.

I Регионализација и децентрализација

Регионализација није исто што и децентрализација, а подела одређене државе на регионе не мора обавезно да значи да је у тој држави извршена децнтрализација. Регионализација унитарне државе, или федералне јединице у оквиру федералне државе, може бити извршена са различитим мотивима, па тако постоје географски, статистички, хидролошки, економски, функционални, култирни, климатски и многи други региони. Њихово постојање не подразумева да је истовремено успостављено децентрализовано државно уређење.

Посебан проблем при сагледавању разлика између регионализације и децентрализације проузоркује чињеница да се у политичкој и правној теорији регионализам понекад дефинише толико широко да се поистовећује са федерализмом[2], што самим тим значи да обухвата и децентрализацију. Тако се у званичној америчкој политичко-административној статистици федералне јединице укључују у статистику о административној подели и облицима децентрализације.[3]

Међутим, услед чињенице да је регионализација много шири појам од децентрализације и да има неких заједничких елемената са територијалном децентрализацијом, многи политичари и представници међународних организација поистовећују та два појма. Тако је Парламентарна скупштина Савета Европе у свом Извештају о регионализацији у Европи[4], пошла од става да регионализација не постоји у свим европским државама, да није примењена на исти начин, у универзалном облику и у истом степену у свакој европској држави. У извештају се између осталог наводи да су региони у појединим европским државама, током времена постали изузетно моћам политички фактор, док су у другим просте административне јединице које служе за извршавање централиованих административних послова државе. Посебно је занимљива констатација из Извештаја, да су региони у неким европским држава успостављени само како би се створио основ за примање помоћи из фондова Европске уније (ЕУ) и како би се спроводили европски регионални пројекти у тим државама. Имајући све то у виду, а како би се у даљој расправи резумело коришћење појединих појмова, потребно је истаћи следеће:

С обзиром на однос који се успоставља између централних и нецентралних органа власти, унитарна држава може бити централизована или децентрализована.

Деконцентрација представља инструмент чијом применом се постиже потпуна подређеност нецентралних органа централним органима власти, чиме се успоставља централистичко државно уређење. Послови државне управе се код деконцентрације поверавају државним органима (представницима државе), док се код децентрализације исти ти послови поверавају недржавним органима (представницима грађана). Главна особина деконцентрације државне власти је хијерархијски изведена организација административне власти. Заправо, деконцентрација је обављање послова државне управе из надлежности централног органа државне управе ван његовог седишта, преко његових експозитура.

Регионализација није исто што и децентрализација, а подела одређене државе на регионе не мора обавезно да значи да је у тој држави извршена децнтрализација...Међутим, услед чињенице да је регионализација много шири појам од децентрализације и да има неких заједничких елемената са територијалном децентрализацијом, многи политичари и представници међународних организација поистовећују та два појма.

Децентрализација је преношење послова државне управе из надлежности централних државних органа на нецентралне органе типа локалних органа управе или чак на локална представничка тела које бира локално становништво (грађани бирају непосредно). Зато се децентрализација посматра као преношење одређених послова централне управне власти локалним органима које су изабрали грађани. Децентрализацију установљава држава по својој вољи - законом.[5]

Децентрализација може бити територијална[6] и функционална[7].

II Пракса европских држава

Законодавства европских држава прилично неуједначено одређују појмове регионализма и региона. У њима се термин регионализам углавном разликује од термина федерализам.[8] Региони европских држава могу представљати с једне стране, територијалне јединице које имају своје органе са већим или мањим правима и обавезама у оквиру поједине унитарне државе, односно у оквиру поједине чланице федерације или на нивоу федерације, односно с друге стране, они могу имати само административни карактер – могу постојати само као административни региони.

Процес регионализације и регионалног развоја одвија се у већини европских држава континуирано већ више деценија. Тај процес није идентичан, не само у европским државама, већ ни у државама чланицама ЕУ. Присутне су значајне разлике међу државама у погледу форме  и начина спровођења програма регионалног развоја и интензитета спровођења процеса регионализације.

Неопходно је нагласити да има и европских држава које нису спровеле регионализацију. Такав пример представљају Грчка, Малта, Бугарска, Исланд, Ирска и Турска које углавном имају по неколико географских региона успостављених из чисто статистичких и административних разлога.

Процес регионализације и регионалног развоја одвија се у већини европских држава континуирано већ више деценија. Тај процес није идентичан, не само у европским државама, већ ни у државама чланицама ЕУ. Присутне су значајне разлике међу државама у погледу форме  и начина спровођења програма регионалног развоја и интензитета спровођења процеса регионализације.

За Србију су најзначајнија искуства држава чланица ЕУ пошто она већ десет година тежи ступању у чланство те организације и постизању правних стандарда које ЕУ прописује и намеће, како својим садашњим, тако и будућим (потенцијалним) државама чланицама. Од стварања Европске економске заједнице (ЕЕЗ) 1958. године, регионална политика је прошла кроз три фазе. Прва је трајала од 1958. до 1975. године и њена основна карактеристика била је недостатак озбиљног приступа регионалној политици заједнице све до 1975. године. Главне карактеристике друге фазе (1975–1988) биле су стварање нових инструмената и јачање постојећих, као и мали али константан раст расположивих фондова. Трећа фаза почела је 1989. године и трајала је, са извесним променама које су се временом догађале до 2007. године. Главна карактеристика те фазе био је значајан пораст доступности тзв. Европских фондова и повећање ефикасности коришћених инструмената и потрошених средстава.[9] Четврта фаза почела је са новим буџетским оквиром, она још увек траје и треба да обухвати период од 2007. до 2013. године. Још у преамбули Уговора из Рима 1958. Године, било је наведено да: ,,државе-чланице Европске заједнице теже да обезбеде складан развој смањењем разлика које постоје у степену развијености одређених региона и заосталости мање привилегованих региона''. Сасвим очекивано, државе чланице су у различитој мери и на различит начин, искористиле такву декларативну изјаву како би унутар својих граница и у оквиру свог правног система спровеле регионализацију.

Италија

Италијански модел регионализма може се сматрати једним од занимљивијих модела регионализна и једним од најзначајнијих упоредноправних искустава. По својој суштини модел регионализма који је примењен у Италији представља много више од просте административне децентрализације.

Италијански модел регионализма заснован је на принципима политичке аутономије региона и представља оригиналан компромис између федералних и унитарних тенденција које су се сукобљавале после пропасти фашистичког режима у тој држави.[10] Устав Републике Италије предвиђа децентрализован систем државне власти са постојањем 20 региона.[11]

Члан 114. Исталијанског Устава прописује да је Репблика подељена на регионе, провинције и општине. Чланом 115. предвиђено је да су региони конституисани као аутономна тела, са овлашћењима и сопственим функцијама у складу са принципима утврђеним Уставом. Осим тога члан 116. Устава одређује да су облици и посебни услови аутономије, према специјалним статутима усвојеним на основу уставних закона, признати за 5 од 20 региона. Тих 5 региона су: Сицилија, Сардинија, Трентин-Високи Адиџи, Фриул-Јулијска Венеција и долина Аосте. Тиме се између италијанских региона створила значајна разлика, тако што постоје региони са специјалним статусом конституисаним путем уставних закона и региони са обичним (општим) статусом. Осим тога, у оквиру обичног региона Јужни Трентино постоје две аутономне покрајине Тренто и Болцано које имају значајан обим самоуправе.

Посебно важна чињеница је што сваки регион поседује свој статут, који доноси регионални савет, а који се одобрава законом Републике Италије. Као што је већ речено, региони са специјалним статусом имају специјалне статуте у форми уставних закона. Уставни закони за четири специјална региона донети су још 1948. године, док је такав Уставни закон донет за Фриул-Јулијску Венецију знатно касније, 31. јануара 1963. године. Стварање региона обичним статутима настало је знатно касније.

Региони имају своје органе управљања и руковођења, а зову се: регионални савет, извршни одбор и председник одбора.

Регионални савет врши законодавна и уредбодавна овлашћења, док је регионални извршни одбор орган извршне власти региона. Председник извршног одбора региона представља регион, пролашава законе, руководу управним функцијама делегираним од стране државе региону, а у складу са упутствима централне власти.

Регионални савет бира председника и чланове извршног одбора региона, а осим тога бира и руководиоце администрације региона.

До 2001. године значајну улогу имао је комесар Владе Републике Италије који се налазио и радио у седишту сваког региона (у главном граду региона). Комесар је руководио управним функцијама које извршава централна државна власт у региону и координирао је те функције са функцијама (пословима) које врши регион. Постојање и улога комесара били су прописани чланом 124. Устава Републике Италије. Уставном реформом из 2001. године обрисан је члан 124. и укинута је фунција комесара Владе. Уместо комесара, уведена је институција Председника региона кога грађани бирају непосредно на изборима.

Сваки регион поседује финансијску аутономију у појединим областима рада и у границама прописаним законима Републике Италије. Уопштено посматрано, законске одредбе које гарантују финансијску аутономију региона истовремено прописују правила за координацију финансијских активности региона са финансијским активностима државе, провинција и општина. Држава додељује посебне субвенције одређеним – мање развијеним – регионима (углавноим онима који се налазе на југу Италије и појединим острвима), а са циљем њиховог развоја и могућности да по развијености достигну регионе из северног дела Италије. Посебни статути региона садрже прецизне и многобројне одредбе које уређују управљање и коришћење регионалним финансијама. Региони слободно располажу приходима из сопствених извора који се прибављају крој поједине порезе и таксе, а који су посебно установљени у регионима. Поједини приходи региона прикупљају се у виду одређеног процента од фискалних прихода централне државе.

Италијански модел регионализма заснован је на принципима политичке аутономије региона и представља оригиналан компромис између федералних и унитарних тенденција које су се сукобљавале после пропасти фашистичког режима у тој држави. Устав Републике Италије предвиђа децентрализован систем државне власти са постојањем 20 региона.

Питање надлежности италијанских региона је изузетно сложено. Пет региона са тзв. специјалним статутом имају значајно право да воде законодавну политику на својој територији. Реч је о прилично аутономној законодавној надлежности која се у Италији назива примарном или ексклузивном. Последица тако јаке аутономије пет региона у области законодавне функције проузрокује стање у коме су регионални закони исте правне снаге (истог ранга) као и државни закони (закони које донесе Сенат Републике Италије). То доводи до тога да региони поједину материју која је уређена ,,државним'' законом могу на другачији начин да уреде својим законом и да фактички укину важење (примену) ,,државног'' закона на својој територији. Региони са специјалним статутима имају законодавну надлежност у значајном броју области друштвеног живота. Тако они могу да доносе законе и друге прописе који уређују: привреду (индустрија, трговина, кредити); јавну наставу и образовање (области основног, средњег и вишег образовања); организацију локалних власти; финансије (могућност прописивања непосредних пореза).

Описане аутономне законодавне надлежности нема преосталих 15 италијанских региона који имају обичне статуте.

Иако је Устав Италије признао регионима значајну аутономност у области законодавне функције, истовремено је предвидео низ мера ,,опрезности'' и гаранција како би се осигурала јединственост и недељивост италијанског правног система (правног поретка).

Може се са правом рећи да је у Италији примењена широка нормативна децентрализација, која нараво има и извесних ограничења. Једно од ограничења састоји се у томе што нормативна функција региона може да се остварује искључиво у посебним областима које су Уставом означене као области (законодавна материја) од локалног значаја. Тако је чланом 117. Устава прописано да поред организације служби и административних тела региона, регионалним законима могу да се уреде још и питања у вези са: одређивањем општинских подручја; градском и сеоском локалном полицијом; сајмовима и тржницама (пијацама); добротворним заводима и домовима, болничком и санитарном помоћи; професионалним и занатским образовањем; школством; музејима и библиотекама; урбанизмом; урбанизмом и хотелијерском индустријом; трамвајским и аутобуским линијама; путевима, водоводима и јавним радовима; пловидбом и језерским пристаништима; минералним и термалним водама; рудницима и тресетиштима; ловом; риболовом у унутрашњим водама; пољопривредом и шумарством; занатством. Сасвим очекивано, централна влада задржала је законодавне надлежности у областима као што су: одбрана, монетарна политика, политика према иностранству, заштита конкуренције на тржишту, уређивање изборног система, референдум, уређивање правосуђа и судских поступака, кривично право и сл.

Важно питање за италијанске регионе је и уређивање њихових управних надлежности. Критеријуми и правила о одређивању управних надлежности региона прописани су чланом 118. Устава. У том члану утврђена су три основна принципа. Првим принципом успостављен је паралелизам управне и законодавне надлежности региона. Он се карактерише тиме што су региони надлежни за оне управе послове (за одређену управну материју) у којима имају и нормативна овлашћења. Заправо, реч је о сопственим управним функцијама региона.

Други принцип предвиђа да централна државна власт може делегирати (пренети или поверити) регионима вршење других управних функција (послова). Реч је о пословима за које је Уставом предвиђено да могу бити поверени регионима од стране централне владе и они се у италијанском систему државне управе називају делегиране функције. Наравно, у случају делегираних функција управе, централна влада задржава тј. има право и овлашћење, да у том домену усмерава рад управног органа региона коме је пренета функција и да спроводи контролу над вршењем управних послова који су делегирани регионима.

Терћи принцип из члана 118. Устава предвиђа да региони, како код вршења послова из сопствене надлежности, тако и код вршења послова који су им поверени (делегирани) од централне државне власти, не извршавају те послове непосредно (не врше управне активности директно помоћу својих управних служби, органа или бироа), већ то чине на тај начин што поверавају активности материјалног - фактичког извршавања тих послова субрегионалним локалним органима (органима провинција, општина и других јавних тела). Улога коју у тим пословима има регион састоји се у томе да регион представља субјект овлашћен да врши делегирање права, што значи да врши посебну управну функцију, с тим што он врши функцију усмеравања, подстицаја и контроле над јавним телима која су му подређена.[12]  

У вези са претходно описаним принципима, неопходно је нагласити да је држава (централна државна власт) задржала за себе функцију усмеравања и координације активности региона. Осим тога, органи центалне државне власти Републике Италије врше над регионима одређену врсту контроле, која нема класичну форму хијерархијске контроле каква постоји у строго централизованој држави. Тако председник Републике може да распусти регионални савет декретом. Одлуку из декрета председник мора да образложи, а у појединим случајевима распуштања које предвиђа Устав, мора да прибави и мишљење парламентарне комисије за регионална питања. У случајевима када је регионални савет распуштен, функцију регионалног савета привремено врши комисија састављена од три особе које су овлашћене да врше контролу у погледу извршавања редовних управних(административних) послова и да спроведу изборе и уведу у дужност нови регионални савет. Рок за завршетак тих послова привремене комисије је три месеца од распуштања регионалног савета.

Вид контреоле државних органа над радом региона представља и одобравање статута региона од стране парламента. Осим тога, контрола законодавне активности региона врши се у двоструком виду, тј. у облику превентивне и постериорне контроле законитости донетих прописа. Са друге стране, није дозвољено да државни органи испитују и оцењују целисходност законодавног акта региона.

Може се са правом рећи да је у Италији примењена широка нормативна децентрализација, која нараво има и извесних ограничења. Једно од ограничења састоји се у томе што нормативна функција региона може да се остварује искључиво у посебним областима које су Уставом означене као области (законодавна материја) од локалног значаја.

Општа контрола законитости аката управе региона представља такође облик контроле над радом региона. Када су у питању акти обичних региона, спорови се износе на решавање пред децентрализовани државни орган – контролну комисију – која постоји у седишту сваког региона. Код региона са специјалним статусом, такву контролу у региону Долина Аоста врши Комисија за координацију која има мешовит састав (чине је представници државе и региона). У другим регионима ту функцију врше секције рачунског суда или делегирани органи рачунског суда.

Спорове у вези са решавањем сукоба надлежности до којих може да дође између региона и органа централне државне власти решава Устави суд Италије.

Белгија

Белгија представља државу која је позната по изузетној стабилности и дуготрајноси уставних решења. Тако је уставно уређење Бегије било непромењено читавих сто година, а све до значајних уставних промена (уставне ревизије) које су извршене у периоду од 1967. до 1971. године. До тих промена дошло је, не само из политичких, већ и из економских разлога.

После спроведене уставне ревизије, у Бегији су опстала четири језичка региона, признате су три културне заједнице, а држава је подељена на три економско-друштвена региона и на пет агломерација и федерација општина.

Четири језичка региона Белгије су: регион француског језика; регион фламанског језика[13]; регион немачког језика; регион двојезичког карактера у Бриселу као главом граду. Границе језичких региона одређене су законом и могу се мењати искључиво изменом закона до којег долази само ако се у скупштини таква измена изгласа квалификованом већином (посебном већином у односу на просту већину).

Културне заједнице Белгије су: Културна заједница француског говорног подручја; културна заједница фламанског (холандског) говорног подручја; културна заједница немачког говорног подручја. Те заједнице представљају правне ентитете, сасвим различите од државе и оне имају своје органе.[14] Ти органи названи су културни савети и представљају представничке скупштине тих заједница. Културни савети француске и фламанске заједнице по структури имају идентичан састав. Тако културни савет француске заједнице обухвата посланике и сенаторе Националног парламента, који припадају франкофонској језичкој групи, док културни савет фламанске заједнице обухвата посланике и сенаторе Националног парламента, који припадају фламанској језичкој групи.

Културни савети француске и холандске заједнице имају чак и нормативна овлашћења законодавног карактера. Границе њихове нормативне надлежности прописане су законом и своде се на издавање декрета[15].

Културни савет немачког говорног подручја различит је од два претходно описана. Он је формиран на основу посебног статута и односи се на заједницу која нема више од 60.000 појединаца.

Културни савети немају право да прописују порезе за своје подручје. Новац добијају на тај начин што Национални парламент Белгије доноси одлуку о њиховом финансирању, тј. о годишњој суми којом ће савети располагати. Сва три култрна савета имају аутономне надлежости у области културе, образовања и језика.

Друштвено-економски региони Белгије су: Валонски регион, Фламански регион и Бриселски регион. Иако су названи региони, ти ентитеи су временом, а и због својих овлашћења и садржине члана 1. Устава, постали својеврсне федералне јединице.[16] Устав Белгије предвиђа и признаје постојање та три региона. Заправо, три белгијска региона имају најширу могућу аутономију у оквиру Краљевине Белгије и поседују озбиљна законодавна овлашћења која припадају регионалним парламентима (скупштинама). Надлежности Валонског, Фламанског и Бриселског региона постоје у области уређивања и вођења јавне политике у следећим областима: економија, животна средина, развојни пројекти, енергетика, европски и међународни односи.

Извршена друштвено-економска регионализација Белгије, суштински представља вид економске децентрализације. Она је спроведена после детаљних економских анализа које су показале значајан ниво резличитости у економској резвијености појединих делова земље, а коко би се започело са политиком регионалног развоја и економског напретка мање развијених региона. 

Устав Белгије прописује да се законом уређује оснивање органа региона, њихова надлежност и начин избора чланова органа региона.

Законом о регионализацији из 1974. године спроведена је подела Белгије на три региона, а истовремено је законом установљен посебан регионални економски савет за сваки регион. Осим тога, прописано јепостојање министарског комитета за регионалне послове у оквиру Владе Белгије.

Извршена друштвено-економска регионализација Белгије, суштински представља вид економске децентрализације. Она је спроведена после детаљних економских анализа које су показале значајан ниво резличитости у економској резвијености појединих делова земље, а коко би се започело са политиком регионалног развоја и економског напретка мање развијених региона.

Француска

У европској упоредноправној пракси Француска је позната као пример унитарне државе са централистичким уређењем власти у којој постоји полупредседнички систем. Устав Пете Француске Републике прихваћен је на референдуму одржаном 28. септембра 1958. године.

Од 1958. године институције француске унитарне државе су се развијале и више пута реформисале. У оквиру тих процеса спровођен је и процес регионализације.

Посматрано из угла француских прописа регион је јавна установа посебног карактера чија се функција састоји у израду, пројектовању и извршавању планова економског развоја. У смислу француског система, под регионализацијом се подразумева процес делегирања послова административних, финансијских, економских и културних институција који има за циљ да групише департмане у регионе, а са сврхом конституисања територија за административну и економску акцију ширег карактера. Тако је још од 1956. године, када је почело формирање региона у Француској, регион био и остао подручје за планирање и спровођење економских акција (програма и активности) - територија у оквиру које се израђује и извршава план регионалног развоја.

Члан 72. став 1. Устава француске прописује да у тој држави постоје следеће територијалне заједнице (јединице): општине, департмани, региони, територијалне заједнице са специјалним статусом и прекоморске територијалне заједнице. На прекоморске територијалне заједнице примењују се правила из члана 74. Устава.

Француска је подељена на 26 административних региона. Од укупног броја региона, 21 се налази у континенталном делу Француске, један има статус територијалног колективитета (острво Корзика), а 4 представљају прекоморске регионе. Региони су подељени на департмане који се обично означавају редним бројем. Департмани се деле на арондисмане, који се састоје од кантона. Кантони су подељени на 36.680 општина које имају своје Општинске савете чији се чланови бирају на непосредним изборима.[17]

У смислу француског система, под регионализацијом се подразумева процес делегирања послова административних, финансијских, економских и културних институција који има за циљ да групише департмане у регионе, а са сврхом конституисања територија за административну и економску акцију ширег карактера.

Француски региони имају три органа: Регионални савет, Економско-социјални комитет и Префекта региона.

Регионални савет представља саветодавни орган. Број његових чланова различит је од региона до региона. Тако постоје савети појединих региона који имају само 29 чланова, за разлику од Савета региона Рона-Алпи који има 128 чланова. Сваки регионални савет састављен је од чланова чији се избор не врши спровођењем општег гласања становника региона. Тај орган састављен је од следеће три групе чланова:

-посланика и сенатора изабраних у региону;

-представника локалних заједница изабраних од стране општих савета који постоје у департманима региона;

-представника агломерација именованих од стране општинских савета или савета урбаних заједница.

Економско-социјални комитет има надлежност да даје мишљења о економским и социјалним питањима од значаја за регион. Тај орган састоји се од представника организација које раде на територији појединог региона, а баве се областима (делатностима) економског, социјалног, професионалног, образовног, научног, културног и спортског карактера. Чланови комитета именују се у складу са правилима прописаним Декретом донетим 5. децембра 1973. године.

Префект региона представља извршни орган региона. Заправо, то је префект департмана на чијој територији се налази седиште региона. Префект региона је представник државе (централне владе) у региону и он јесте део система деконцентрације власти, а не децентрализације државне власти. Последица таквог концепта је и чињеница да у складу са чланом 13. ставом 3. Устава, префекта поставља Савет министара.

Анализа надлежности француских региона доводи до закључка да је реч о држави у којој региони представљају инструмент изузетно ограничене децентрализације, поготово ако се узме у обзир да изворна надлежност региона за вршење појединих послова и не постоји. Поверавање вршења појединих послова регионима врши се законима.

Шпанија

Историја политичког живота Шпаније позната је по дугогодишњим захтевима регионалиста и аутономиста за децентрализацијом и добијањем аутономије у периферним регионима те државе (Каталонија, Баскија, Галиција). У појединим периодима такви захтеви личили су по својој природи на сепаратистичке тежње етничких заједница које до данас нису реализоване. Реч је о етничким заједницама које имају своју специфичну културу, језик и обичаје у односу на остатак Шпаније (у односу на централни део Иберијског полуострва). Захтеве за регионализацијом и аутономијом испостављале су током историје и провинције Леоне и Стара Кастиља, али из другух, претежно економских разлога.

Тренутно, Шпанија има седамнаест аутономних заједница (региона). Степен аутономије који уживају ти региони није истоветан у свим случајевима. Специфичан статус у односу на остале регионе имају: Каталонија, Баскија, Галиција и Андалузија. Статус Канарских и Балеарски острва као аутономних заједница такође је специфичан, баш као и статус градова Милила и Цеута који се налазе у севреној Африци, а потпадају под шпански суверенитет.

Устав Краљевине Шпаније донет је 28. октобра 1978. године. Главом VIII уређена је територијална организација Шпаније члановима 137. до 158.

Глава VIII Устава подељена је на три одељка. Првим одељком који обухвата чланове од 137. до 139, прописани су општи принципи територијане организације државе. Други одељак, члановима 140, 141. и 142. Устава уређује материју локалне управе и прописује принципе рада провинција и општина. Трећи одељак је најобимнији одељак главе VIII Устава, садржи шеснаест чланова (чланове од 143. до 158.) и уређује материју ,,аутономних заједница''. Тај одељак садржи изузетно важне одредбе које стварају правни основ и правни оквир за доношење и примену статута посебних аутономних заједница Шпаније.

Према Уставу Шпаније, аутономне заједнице јесу посебна форма политичке управне организације коју формирају одређени територијални колективитети. Члан 143. Устава прописује да се аутономне заједнице могу конституисати у три облика, тј. као:

-пограничне покрајине (провинције) које представљају територијалне колективитете који имају одговарајуће - посебне историјске, културне и економске карактеристике;

-острвске територије;

-покрајине (провинције) које представљају историјски регионални ентитет, тј. историјску регионалну јединицу која поседује биће - историјски препознатљив идентитет.

Осим тога, чланом 144. Устава прописан је изузетак по коме ради остваривања националног интереса, Генерални кортет (представничко тело које обухвата Когрес и Сенат Шпаније) може да одобри стварање аутономне заједнице у случају када њено подручје не прелази обим једне покрајине и када та заједница не испуњава услове из члана 143. Устава.

Приликом разматрања питања права на аутономију у оквиру Шпаније, неопходно је поћи од одребе из члана 2. Устава којим је прокламовано нераскидиво јединство шпанске нације. У оквиру истог члана прописано је да заједничка и недељива отаџбина свих Шпанаца признаје и гарантује право на аутономију националностима и регионима који чине Шпанију. Уставом је такође прописано да иницијативу за добијање, тј. признавање аутономије могу да упуте заинтересовани општи савети. Општи савету су саветодавни органи покрајина (провинција). Такође, иницијативу могу да покрену и општине, под условом да двотрећинска већина опшина које чине неку покрајину или острво то подрже. Додатни услов у том случају је да двотрећинска већина општина које чине покрајину, истовремено има становништво које обухвата најмање просту већину бирачког тела покрајине или острва. Ако иницијатива за добијање аутономије не успе, може се поново поднети тек по истеку пет година од неуспешно покренуте иницијативе.

Историја политичког живота Шпаније позната је по дугогодишњим захтевима регионалиста и аутономиста за децентрализацијом и добијањем аутономије у периферним регионима те државе (Каталонија, Баскија, Галиција).

Аутономија предвиђена шпанским уставним системом садржи одређена ограничења и састоји се у расподели надлежности између државе и аутономне заједнице. Правила о расподели надлежностипрописана су члановима 148. и 149. Устава.

Општа ограничења аутономије проистичу из начела према коме аутономне заједнице улазе у општи оквир фукциоисања шпанске државе. Тако статути различитих аутономних заједница, не могу, ни у ком случају предвиђати или имплицирати економске или друштвене привилегије те заједнице у однсу на остале делове Шпаније. Слободно кретање људи и слободан промет добара представљају основне принципе које аутононе власти не могу својим актима ограничавати. Гарантовано је да сви држављани Шапније уживају иста права и имају исте дужности, без обзир на то у ком делу државе живе. Осим тога, аутономија призната појединим колективитетима не подразумева право аутономних јединица (заједница) да се међусобно удружују. Постоји могућност закључивања појединих споразума између аутономних заједница. Тако оне могу да закључе споразум (уговор) о заједничком управљању неким службама, али такви споразуми ступају на правну снагу само ако их одобри Кортес (парламент).

Суштина и начин остваривања аутономије поједине аутономне заједнице Шпаније уређује се њеним статутом. Нацрт сатута се подноси Кортесу, а како би га он размотрио и ако је све у складу са Уставом, усвојио. Усвајање статута у Кортесу идентично је поступку предвиђеном за изгласавање (доношење) закона Шпаније. Сатутима аутономних заједница прописује се име заједнице. Том приликом води се рачуна о историјском идентитету заједнице, уређују се њене административне границе, прецизира назив, организација и седиште аутономних институција аутономне заједнице.

Аутономне заједнице поседују своје органе. Главни орган аутономне заједнице је законодавна скупштина. Њени чланови бирају се на изборима, по пропорционалном изборном систему. Као корекција пропорционалног система појављује се додатни критеријум прилично сразмерног представљања територијалних зона аутономне заједнице.

Управни савет врши изршне и административне функције у аутономној заједници. Тај савет има председника кога бира скупштина. Председник се бира из реда чланова савета, а именује га Краљ Шпаније. Председник и чланови савета политички одговарају пред скупштином аутономне заједнице.

Подела надлежности између централне државне власти и аутономне заједнице је изуетно прецизна и креће се у границама принципа које прописује Устав Шпаније. Прецизност у расподели надлежности постигнута је тиме што се чланом 148. Устава таксативно наводе надлежности аутономних заједница, а чланом 149. надлежности државе.

Члан 149. став 3. Устава уређује проблем сукоба надлежности државе и аутономних заједница. Тако је прописано да надлежности које нису Уставом искључиво прописане као државне, могу бити вршене од аутононих заједница, ако је то предвиђено њиховим сатутима. Са друге старне, у оквиру истог става члана 149. прописано је да надлежности у областима које нису предвиђене статутима аутономних заједница, припадају држави. Према томе, у случају сукоба (конкуреције) надлежности између државе и аутономне заједнице, државна надлежност, тј. надлежност прописана правном нормом коју доноси држава, превагнуће у свим случајевима који нису искључиво резервисани Уставом за аутономне заједнице. Пецизније речено, постоји супериорност државних прописа о надлежности у свим областима које нису изричито прописане за аутономне заједнице одредбама њихових статута, а у складу са оним што прописује члан 148. Устава.

Битно питање тиче се и финансијског статуса аутономних заједница. Оно је уређено члановима 156. до 158. Устава. У складу са првилима из тих чланова Устава, постоји финансијска аутономија аутономних заједница. Она је створена како би те заједнице могле аутономно да врше и развијају своје надлежности. У члану 157. Устава наведени су извори финансирања аутономних заједница. Поједине изворе финансирања аутономним заједницама уступа држава, тако што даје могућност да те заједнице предвиде допунске порезе које она сакупља и трнсферише њима. Са друге стране предвиђена је и могућност постојања пореза и такси које припадају искључиво аутономним заједницама и које установљавају те заједнице. Аутономне заједнице остварују и приходе од своје имовине, а могу се и задуживати (могу да узимају кредите).

Уставом је прописано да државни буџет у појединим ситуацијама и случајевима, може бити извор средстава финансирања аутономних заједница. Аутономне заједнице могу да поступају као делегати или сарадници централне државне власти у домену убирања, управљања и извршавања средстава финасирања расхода аутономних заједница.

Како би се оценио степе аутономије коју уживају и остварују аутономне заједнице Шпаније, неопходно је размотрити какав систем њихове контроле може да спроведе централна државна власт. Систем контроле какав постоји у Шпанији, указује на то да постоји изузетно висок степен аутономије аутономих заједница. Аутонмија поменутих заједница сматра се суштинском, зато што је реч не само о административној аутономији, већ и о законодавној аутономији која се остварује на основу приципа расподеле надлежности који је гарантован одредбама Устава. Када је реч о прописима које доносе аутономне заједнице постоји искључиво контрола уставности коју врши Уставни суд Шпаније.

У случајевима вршења законодавне функције аутономних заједница која је делегирана од стране Кортеса, а тиче се материје која превазилази расподелу надлежности предвиђенуУставом, контролу врши Влада, а по прибављању мишљења Државног савета.

Рад аутономне управе и примену уредби које те управе доносе, контролишу управни судови. Рачунски суд Шпаније надлежан је за контролу аката економског и финансијског пословања аутономних заједница.

Описана аутономија која је Уставом гарантована шпанским аутономним заједницама је изузетно широка и због тога што се рад њених органа контролише преко судских органа, а не директно од стране извршне власти Шпаније.

Немачка

Немачка је федерална држава[18] у чијем саставу се налази шеснаест федералних јединица које Устав означава речју ,,Lander''. Свака федерална јединица има законодавна овлашћења, свој парламент и извршну власт, а поседује и значајну финансијску аутономију у оквиру федерације.

Немачки устав користи термин ,,регион'' искључиво у географском смислу, на пример у члану 35. Устава којим је уређена материја пружања правне и административне помоћи током природних катастрофа. Зато се на први поглед може помислити да у Немачкој нема праве регионализације, пошто федералне јединице те државе нису подељене на посебне регионе који поседују одређена овлашћења.

Немачки устав користи термин ,,регион'' искључиво у географском смислу, на пример у члану 35. Устава којим је уређена материја пружања правне и административне помоћи током природних катастрофа. Зато се на први поглед може помислити да у Немачкој нема праве регионализације, пошто федералне јединице те државе нису подељене на посебне регионе који поседују одређена овлашћења. Наравно, посматрано у најширем смислу, сама федерална структура те државе ноже се сматрати видом регионализма. Међутим, пажљивијим посматрањем структуре немачких федералних јединица, може се доћи до закључка да су оне регионализоване на посебан начин. Подељене су на административне дистрикте који се на немачком зову Кreise или Landkreise (има их укупно 439) и на градове (kreisfreie Städte). У оквиру сваке федералне јединице дистрикти се групишу у регионалне дистрикте (Regierungsbezirk). Осим тога, у немачкој постоје и општине означене називом Gemeinden.

У складу са одредбама федералних закона и закона федералних јединица, немачки дистрикти имају следеће надлежности:

-изградња и одржавање путева Б категорије;

-урбанистичке активности које се односе на послове који обухватају већи простор од општинске територије;

-одржавање националних паркова;

-социјална заштита;

-старање о омладини;

-изградња и одржавање болница;

-изградња и одржавање државних средњих школа;

-сакупљање и одлагање смећа;

-регистрација моторних возила;

-спровођење избора за председника дистрикта (Landrat).

Сваки дистрикт има Савет (Kreistag) - тело које има овлашћење да доноси прописе локалног карактера и које се стара о управљању локалном заједницом. Извршну власт у дистрикту представља функционер који се назива Landrat или Landrätin.

Бугарска

Парламентарна скупштина Савета Европе у свом Извештају о регионализацији у Европи који је усвојен 2007. године, наводи Бугарску као пример државе у којој не постоји суштинска регионализација. Такво стање није неочекивано, с обзиром на садржину члана 2. Устава Бугарске у коме је прописано да је: ,,Република Бугарска унитарна држава у којој постоје локалне самоуправе и у којој није могуће образовати аутономне територијалне јединице. Територијални интегритет (територијално јединство) Републике Бугарске је неповредиво ''.[19]

Глава VII Устава Републике Бугарске уређује материју локалне самоуправе и локалне администрације. Члан 135. став 1. Устава прописује да се територија Републике Бугарске дели на општине и области. Територијална подела земље и надлежности главног града и осталих већих градова одређују се посебним законом. У ставу 2. истог члана Устава предвиђено је да се остале административне територијалне јединице и тела локалне самоуправе оснивају законом.

Члан 142. Устава одређује да су области[20] административне територијалне јединице за спровођење регионалне политике, извршавање послова државне управе на локалном нивоу и за обезбеђивање усклађивања националних и локалних интереса. Реч је о облику деконцентрације вршења послова државне управе, тј. о облику вршења послова државне управе ван седишта органа управе. Сваком облашћу руководи начелник коме у раду помаже обласна администрација. Начелника области именује Савет министара. Задатак начелника области је да осигура спровођење државне политике, заштити националне интересе, стара се о очувању законитости и јавног поретка, као и да спроводи управни надзор (контролу).

Парламентарна скупштина Савета Европе у свом Извештају о регионализацији у Европи који је усвојен 2007. године, наводи Бугарску као пример државе у којој не постоји суштинска регионализација. Такво стање није неочекивано, с обзиром на садржину члана 2. Устава Бугарске у коме је прописано да је: ,,Република Бугарска унитарна држава у којој постоје локалне самоуправе и у којој није могуће образовати аутономне територијалне јединице.

Чланом 144. Устава прописано је да органи централне државне власти и органи области могу да контролишу законитост аката органа локалне самоуправе, само када су на то овлашћени законом. То значи да у појединим, доста ретким случајевиима, начелник области врши и такав вид контролне функције над јединицама локалне самоуправе које улазе у састав поједине (његове) области.  

У Републици Бугарској има укупно 28 области које обухватају 264 општине. Свака од области добила је име по главном граду (административном центру) области. Пошто су области у Бугарској само облик деконцентрације вршења послова државне управе, оне се не могу сматрати регионима и видом суштинске регионализације Бугарске. Њихова природа је административна и статистичка, са изузетно уским овлашћењима. Међутим, чак и таква привидна регионализација била је потребна Бугарској како би лакше приступила регионалним фондовима ЕУ. У последње две године теку припреме за реорганизацију административних области у Бугарској и за давање већих овлашћења и надлежности областима како би се отпочело са процесом суштинске регионализације те државе.

Хрватска

У Извештају о регионализацији у Европи Парламентарне скупштине Савета Европе Република Хрватска сврстана је у групу држава у којима нема политички аутономних региона, иако је та држава формално регионализована. Такође, у Извештају је напоменуто да се Хрватска налази у процесу јачања улоге региона и њихових институција.

Устав Републике Хрватске[21] главом VI уређује област месне, локалне и подручне (регионалне) самоуправе. Члан 133. став 1. Устава прописује да се грађанима гарантује право на локалну и подручну (регионалну) самоуправу. У другом ставу истог члана Устава наведено је да се право на самоуправу остварује преко локалних, односно подручних (регионалних) представничких тела која су састављена од чланова изабраних на слободним и тајним изборима на основу непосредног, једнаког и општег бирачког права. Члан 133. став 6. Устава предвиђа да су жупаније јединице подручне (регионалне) самоуправе, као и да се подручје жупанија одређује на начин прописан законом. Ставом 7. члана 133. Устава прописано је да се законом може главном граду Загребу[22] утврдити положај жупаније, као и да се већим градовима у Републици Хрватској законом могу дати овлашћења жупаније.

Чланом 135. ставом 2. Устава прописано је да јединице подручне (регионалне) самоуправе обављају послове од подручног (регионалног) значаја, а посебно послове који се односе на школство, здравство, просторно и урбанистичко планирање, господарски (привредни) развој, промет (саобраћај) и прометну инфраструктуру (саобраћајну инфраструктуру) те планирање и развој мреже образовних, здравствених, социјалних и културних установа. Ставом 3. истог члана Устава предвиђено је да се послови локалног и подручног (регионалног) делокруга уређују законом, као и да ће приликом додељивања тих послова предност имати она тела (органи, организације и сл.) која су најближа грађанима. Чланом 135. ставом 4. прописано је да се приликом одређивања делокруга јединица локалне и подручне (регионалне) самоуправе мора водити рачуна о ширини и природи послова, као и о захтевима ефикасности и економичности.

Република Хрватска сврстана је у групу држава у којима нема политички аутономних региона, иако је та држава формално регионализована. Такође, у Извештају је напоменуто да се Хрватска налази у процесу јачања улоге региона и њихових институција.

Чланом 136. Устава одређено је да јединице локалне и подручне (регионалне) самоуправе имају право, да у оквиру закона, својим статутима самостално уреде унутрашње устројство и делокруг својих тела, као и да их прилагоде локалним потребама и могућностима.

Из наведених одредби хрватског Устава види се да је регионализација у тој држави, не само уставна категорија, већ и процес чије се спровођење заснива на великом броју прецизних правила. Осим тога, постоје и правила којима се хрватским регионима (жупанијама) гарантује њихова аутономност у вршењу Уставом и законима поверених послова. Тако члан 137. Устава прописује да су у обављању послова из свог делокруга подручне (регионалне) самоуправе и њихови органи самостални и да подлежу само надзору уставности и законитости које спроводе надлежни државни органи. Са друге старне, чланом 138. ставом 1. Устава гарантована је финансијска аутономност региона, на тај начин што је прописано да јединице локалне и подручне (регионалне) самоуправе имају право на сопствене приходе којима слободно располажу у обављању послова из свог делокруга. Ставом 2. истог члана Устава предвиђено је да приходи јединица локалне и подручне (регионалне) самоуправе морају бити у сразмери са њиховим овлашћењима предвиђеним Уставом и законом.

Осим уставних гаранција положаја хрватских региона (жупанија), та држава поседује Закон о регионалном развоју Републике Хрватске[23] који је изгласан 2009. године. Одредбама тог закона уређени су циљеви и начела управљања регионалним развојем Републике Хрватске, плански документи, тела (органи) надлежна за управљање регионалним развојем, оцењивање ступња развијености јединица локалне и подручне (регионалне) самоуправе и извештавање о спровођењу регионалне развојне политике. Чланом 2. ставом 1. Закона одређен је циљ политике регионалног развоја Републике Хрватске речима: ,,Циљ је политике регионалног развоја придонијети господарском расту и развоју Републике Хрватске, сукладно начелима одрживог развоја, стварањем увјета који ће свим дијеловима земље омогућавати јачање конкурентности и реализацију властитих развојних потенцијала''. Чланом 2. ставом 2. закона прописано је да се ради постизања циљева политике регионалног развоја, спровођењем политике регионалног развоја посебно настоји:

-обезбедити повезаност локалних и регионалних развојних потреба с приоритетима развоја целокупне државе;

-осигурати помоћ слабије развијеним подручјима за повећање и оптимално коришћење сопственог развојног потенцијала отклањањем узрока развојних тешкоћа;

-обезбедити спровођење одговарајућих мера за равномеран и одржив развој јединица локалне и подручне (регионалне) самоуправе у пограничном подручју, односно у подручју уз државну границу, као и подстицање прекограничне сарадње.

Осим општих правних аката (Устава и закона) који уређују регионализацију у Републици Хрватској, та држава је донела документ политичке природе под називом Стратегија регионалног развоја Републике Хрватске за период од 2011. до 2013. године.[24] Основна замерка која се може упутити том документу је краткорочност његовог важења (само две године) у односу на обимност и сложеност циљева регионалног развоја који су њиме прокламовани.

У Републици Хрватској постоји укупно 21 жупанија, а тај број обухвата и главни град Загреб који има статус жупаније. Неопходно је напоменути да свака жупанија (регион) има своју скупштину, која бира жупанијску извршну власт – жупанијско поглаварство и која сваке године изгласава жупанијски буџет. Жупанијско поглаварство представља својеврсну владу жупаније на чијем челу се налази жупан који може да има једног до два заменика чија се функција означава хрватском речју дожупан.

Румунија

Слично Хрватској, Румунија припада групи европских држава које немају политички аутономне регионе. Уместо суштинске регионализације, та држава је подељена на регионе у административном и статистичком смислу.

Члан 3. став 3. Устава Републике Румуније[25] прописује да се државна територија у административно-организационом смислу састоји од општина[26], градова и округа, а да поједини градови могу имати статус општине у складу са условима који су прописани законом.

Слично Хрватској, Румунија припада групи европских држава које немају политички аутономне регионе. Уместо суштинске регионализације, та држава је подељена на регионе у административном и статистичком смислу...

Румунски окрузи могу се сматрати својеврсним административним регионима и у потпуности подсећају на округе какви постоје у Републици Србији и Републици Француској. Они су заправо облик административне поделе државне територије и интегрални део система деконцентрације власти, а не део система децентрализације државне власти. Такву тврдњу поткрепљује више правила које прописује Устав Румуније. Тако члан 122. Став 1. Устава предвиђа постојање Савета округа као органа државне управе који коордиира активности општинских и градских савета у области вршења послова државне управе и јавних служби од интереса за територију конкретног округа. Члан 122. Став 2. Устава прописује да се чланови Савета округа бирају и раде у складу са правилима прописаним законом. Чланом 123. Ставом 1. Устава одређено је да Влада Републике Румуније на чело сваког округа поставља Префекта, што представља решење слично француском систему и некадашњем италијанском моделу. Ставом 2. истог члана Устава прописано је да је Префект округа представник Владе на локалном нивоу (представник државне власти у округу) и да он усмерава вршење децентрализованих послова из надлежности министарстава и других органа централне извршне власти у територијално-административним јединицама које постоје у оквиру региона. Чланом 123. ставом 3. Устава предвиђено је да ће овлашћења префекта бити прописана посебним органским (системским) законом. Осим тога, члан 123. став 4. Устава предвиђа да Префект округа није хијерархијски надређен саветима јединица локалне самоуправе (саветима општина), градоначелницима, саветима округа и њиховим председницима када ти органи врше своја аутономна овлашћења од локалног значаја. Једина могућност префекта да контролише рад тих органа је његово право да пред Управним судом поднесе тужбу за оцену законитости акта савета округа, савета јединица локалне самоуправе или градоначелника.

У Румунији постоји 41 округ и један град са посебним статусом – Букурешт као главни град.

Осим описане административне поделе у Румунији је током 1998. године направљено тзв. осам развојних региона. Територија сваког од тих развојних региона обухватала је више округа, а једини циљ њиховог оснивања био је боља координација регионалног развоја и вршење послова који су били предуслов за постизање стандарда неопходних за пријем Румуније у ЕУ. Ти региони нису имали статус посебних административних јединица. Реч је о регионима, који у време док су постојали и функционисали, нису имали никаква посебна овлашћења и органе, већ су служили за обједињавање вршења појединих послова од стране министарствава Владе Републике Румуније.

У Румунској јавности се последњих година много говорило о потреби за спровођењем реформи у области административне поделе државе и потреби за спровођењем суштинског процеса регионализације. Током 2010. године посебна комисија коју је основао председник Републике Румуније јавности је представила више предлога за реорганизацију административне поделе земље. Уопштено посматрано, сви предлози сугеришу да треба обновити регионалну поделу Румуније каква је постојала пре 1950. године, што значи да би у тој држави у будућности могло да постоји од 9 до 15 региона који би били формирани у складу са заједничким историјским и економским специфичностима територија које обухватају садашњи окрузи. Осим тога, предложено је да се будући региони касније повежу у 4 до 6 макрорегиона.

Румунској јавности је током 2010. године свој предлог регионализације државе представила и Демократска унија Мађара из Румуније. Тим предлогом сугерише се оснивање 15 аутономних еуро-региона на територији Румуније, од којих би један био основан на етничком принципу и обухватио би садашња 3 округа у којима мађарска национална мањина чини већинско становништво (окрузи Мурес, Харгита и Ковасна). Део тог предлога је и груписање 15 региона у 5 макрорегиона.

III ЗАКЉУЧАК

Евентуална регионализација Србије, када буде коначно дефинисана посебним законом и када буде почела да се спроводи, у сваком случају неће бити чаробни штапић који решава све проблеме српског друштва, државе и економије, како то тренутно приказују поједини страначки лидери и политичке партије у Србији. Правилна и уједначена примена будућег законског решења – модела регионализације – као и примена подзаконских аката који ће пратити реализацију тог процеса, биће сложен задатак, а још у фази доношења тих прописа, не треба губити из вида да је прописе лакше донети, него правилно и успешно применити. Правилно и успешно спровођење регионализације биће могуће једино ако конкретна решења која ће бити прописана Уставом и законом буду целисходна, економична и прилагођена специфичним економским, демографским и политичким условима у којима се Србија налази. Такође, успешна примена било ког модела регионализације претпоставља и претходну кадровску и материјалну оспособљеност државних органа и органа јединица локалне самоуправе који ће примењивати прописе који уређују регионализацију.

По окончању једне овакве (било би неопходно знатно шире и детаљније) упоредноправне анализе прописа и праксе европских држава у области регионализације, која треба да претходи изради нових прописа који ће уредити ту област у Републици Србији, посебну пажњу треба посветити избору примерених решења која ће бити пренета у конкретан законски текст. Када је реч о коришћењу искустава других држава, а поготово ако је реч о коришћењу искустава земаља у транзицији, треба бити изузетно обазрив, и не само пажљиво, већ и критички направити избор земље, односно већег броја земаља чија ће се искуства користити и пренети у прописе Републике Србије.

Евентуална регионализација Србије, када буде коначно дефинисана посебним законом и када буде почела да се спроводи, у сваком случају неће бити чаробни штапић који решава све проблеме српског друштва, државе и економије, како то тренутно приказују поједини страначки лидери и политичке партије у Србији.

Искључиво поређење са државама сличних карактеристика (слична величина и сличан број становника, сличан уставноправни систем, бар приближно слично стање у привредној и економској сфери, традиција на којој почива уређење државне власти и систем државне управе) може допринети остварењу позитивних резултата у законодавној реформи која је предуслов регионализације. Нараво, ни одређена искуства знатно већих и економски моћнијих држава попут Велике Британије, Немачке, Шпаније, Русије, Сједињених Америчких Дражава и Канаде не смеју бити занемарена, већ у прилагођеној форми морају бити узета у обзир приликом будућег законског уређивања спровођења процеса регионализације у Републици Србији.

У сваком случају, треба поћи од становишта да аутоматско преузимање било ког страног модела и просто преписивање садржине појединих иностраних прописа, без вођења рачуна о специфичностима Републике Србије и стања у њеном систему органа власти, може да доведе искључиво до стварања једног идеалног теоријског модела, који неће имати великог изгледа за успех у пракси. Осим тога, треба бити посебно обазрив и узети у обзир етничку структуру становништва Републике Србије, пошто се показало да широко конципирана регионализација може да подстакне сепаратистичке тежње и захтеве појединих мањинских националних група.

ЛИТЕРАТУРА:

Балиновац З. М. и Дамјановић Ј., Влада и систем државне управе у Републици Србији, DIAL и Графолик, Београд, 2006.

Ђорђевиц Ј., Поповић С. и Кулић Д., Федерализам и регионализам, Савремена администрација, Београд, 1987.

Марковић Р., Уставно право и политичке институције, Службени гласник, Београд, 1996.

Међак В. и Мајсторовић С., Регионална политика Европске уније, Канцеларија за придруживање Европској унији Владе Републике Србије, Београд, 2004.

Поповић С., Правни проблеми регионализма у неким западним земљама, у: Зборник радова Правног факултета у Нишу, Ниш, 1980.

Regionalisation in Europe, налази се на веб-страници: http://assembly.coe.int/Documents/WorkingDocs/Doc07/EDOC11373.pdf.

Tsoukalis L., The new European Economy, Oxford University Press, Oxford, 1993.

(Текст уводног излагања на округлом столу о регионализацији, у Крагујевцу 15. фебруара 2011)