Поново нам се дешава образац виђен у августу. Најпре Вук Јеремић и српска дипломатија нешто логично и добро ураде. Онда се дигне „евроатлантска кука и мотика“. На крају, Тадић дође до „реалистичког“ закључка да је боље следити интересе наших „пријатеља“ из Вашингтона и Брисела.

Орић је био у Београду? Ако је то тачно, онда битно питање гласи: како су Специјално тужилаштво за ратне злочине и његов шеф, Владимир Вукчевић, на то реаговали? Ако су пропустили да то учине, зашто?

Председник је или неопростиво исхитрен и непромишљен, или свесно учествује у отвореном лагању грађана, чину који је на његовом положају далеко гори од неплаћања рачуна за струју.

Јасно је да лажна кривична пријава адвоката Поповића, која има за циљ  политички обрачун са Коштуницом и као таква је кратковида и непромишљена, оптужује и Ђинђића, о чему адвокат није обавестио своје клијенте, мајку и сестру покојног премијера.

Још од краја ратова 1990-их, многи у Србији живе у нади да се спасење за Србију налази у њеном чланству у НАТО-у и Европској унији. Њени лидери су хипнотисани надом да ће чланство у евро-атлантској заједници обезбедити чудо. Али, чудо које прижељкују неће се догодити.

Режим дозвољава женама да буду мајке али не и предузетнице. Или да буду предузетне, али не и мајке. На крају ће бити  као и са слогано  „И Европа и Косово“, који је једно време гласио „Или Европа или Косово“, да бипостао „Ни Европа ни Косово“.

Питање је колико политика извињавања, посипања пепелом и, просто говорећи, цмиздрења, макар она била и узајамна може допринети изградњи истинских темеља сарадње.

Ако се овако настави, бољи систем се неће успоставити, већ ће се постојећи све боље и софистицираније шминкати. У таквом систему грађани Србије служе као јефтина радна снага за западне фирме које се хвалисају како колонизирају Србију и цео Балкан.

Радња филма тече, и Србија као противник растурања Југославије мора бити кажњена. Прво се воде ратови ван њене територије, јер она брани не само своје тијело, већ и свој дух. У крвавим ратовима у сусједним републикама има много крви. Многи губе главе.

Наши дежурни борци за људска права нису се огласили када су у питању ове нарастaјуће европске политичке тенденције. Наравно да нису, јер су они посвећени само чишћењу нашег друштва од злоћудног српског национализма. То је њихов универзални идеолошки изговор.