Логика потенцијалних тужби није нимало занемарљива. Парничари вероватно нису толико наивни да сматрају да ће своја материјална потраживања остварити преко правосудних система Републике Српске и Републике Србије.

И док западне владе већином игноришу извештај Дика Мартија или покушавају да преко њега ћутке пређу, невладине организације у Србији не реагују. Ниједна. Људска права јесу угрожена, ратни злочин јесте монструозан, али су жртве очито погрешне националности.

Да ли је у иједној европској земљи забрањена продаја Младићевих статуа или мајица са његовим ликом? Није. То је prima facie доказ да продавци за тезгама на Зеленом венцу поступају у потпуности у складу са европским вредностима.

 У сваком случају резултат ове ујдурме и државног скандала јесте да смо још једном демонстрирали своју „сервилност“, неозбиљност и да смо од две понуђене могућности изабрали трећу која је гора од обе- изневерили смо и ЕУ и Кину, а понајвише смо изневерили себе.

Поново нам се дешава образац виђен у августу. Најпре Вук Јеремић и српска дипломатија нешто логично и добро ураде. Онда се дигне „евроатлантска кука и мотика“. На крају, Тадић дође до „реалистичког“ закључка да је боље следити интересе наших „пријатеља“ из Вашингтона и Брисела.

Орић је био у Београду? Ако је то тачно, онда битно питање гласи: како су Специјално тужилаштво за ратне злочине и његов шеф, Владимир Вукчевић, на то реаговали? Ако су пропустили да то учине, зашто?

Председник је или неопростиво исхитрен и непромишљен, или свесно учествује у отвореном лагању грађана, чину који је на његовом положају далеко гори од неплаћања рачуна за струју.

Јасно је да лажна кривична пријава адвоката Поповића, која има за циљ  политички обрачун са Коштуницом и као таква је кратковида и непромишљена, оптужује и Ђинђића, о чему адвокат није обавестио своје клијенте, мајку и сестру покојног премијера.

Још од краја ратова 1990-их, многи у Србији живе у нади да се спасење за Србију налази у њеном чланству у НАТО-у и Европској унији. Њени лидери су хипнотисани надом да ће чланство у евро-атлантској заједници обезбедити чудо. Али, чудо које прижељкују неће се догодити.

Режим дозвољава женама да буду мајке али не и предузетнице. Или да буду предузетне, али не и мајке. На крају ће бити  као и са слогано  „И Европа и Косово“, који је једно време гласио „Или Европа или Косово“, да бипостао „Ни Европа ни Косово“.