Грађани Србије плаћају велику, неоптималну и неефикасну државну управу (начини финансирања објашњени у делу о државној управи). Власт није спремна да изврши реорганизацију због очувања социјалног мира и зарад опстанка на власти, а на штету грађана који је плаћају.

Србија би преко Вас и Скупштине Србије, добровољно допустила да међународна комисија званично утврди, да ли националне институције, медији и елита узроковали и одговорни за распад СФРЈ, ратове и геноцид.

Од почетка тај пројекат био је минско поље како за власт тако и за опозицију. Ако се изведе до краја, биће адут демократама у директном окршају за место градоначелника (Ђилас–Вучић). Ако пак пропадне или иза себе остави компромитујуће трагове, биће парадигма свега што се дешава.

Тома је отишао, а уместо њега је дојахао каријерни дипломата, са мањком фризуре и вишком ароганције у дипломатском општењу. И тако, Филип Рикер, нови заменик помоћника државног секретара САД наставља добро утабаном стазом понижавања Срба и Србије.

Неће САД поново да упада у „неприлику“ па да им Срби хапсе шефа ЦИА за Балкан, као онда 2002. године када је ухапшен Џон Дејвид Нејбор, већ сада дају политичка овлашћења прекаљеним шпијунима, који овога пута раде јавно и кроз медије пласирају оно што се раније шифровано достављало и крило.

Представници власти су говорили о томе да морају да се повуку црвене линије испод којих Србија не може да иде, али заборављају да је њихов државни и политички задатак да их они као носиоци државних функција и овлашћења јасно повуку и да их се доследно придржавају.

Питала сам се коме припада наслеђе земље која је стварала историју читаве западне Европе, а која се данас, уместо борбе за савезништво са слободним човечанством, уз звук ратног рога, претворила у јенкијевску колонијалну пешадију?

Каква је то држава која својим становницима не може да обезбеди основно људско право, право на рад? Да ли је она по мери свих својих становника, или само пак оних који припадају партократијама и њима блиским грађанима.

Ако би Србија у било ком тренутку признала независно Косово, случај арнаутске нарко-државе више не би био у вези са сепаратистичким покретима у тим земљама, што би овима омогућило да се придруже осталим двадесет двема чланицама ЕУ и Србији у признавању Косова.

Светислав Басара је више личио на оцвалог шефа информативне службе из неких прохујалих времена када су организовани знаменити „Актуелни разговори“ у којима су симулирани дијалози са високим државним и партијским функционерима.