Николић са својим перформансама (митинзима, петицијама и сл.), а понесен новим испитивањима изборних преференција, иступа самоуверено и агресивно у односу на другу двојицу, а више него кооперативно према Империји.

Уредници и главни аутори Видовдана штеточински делују на добробит нације. Они замућују интелектуалну оштрину јавности, ласкају необразовању, залуђују публику мега-теоријама завере, те непрестано сумњиче стварне носице борбе за демократију и националну сувереност.

Коме је у интересу да се Јеремић отрцава да је „прикривени издајник“ и да се окамени политичка сцена, са једним ЛДП-изованим ДС-ом, напредњацима као једином алтернативом – и ДСС-ом као „принципијелном“, али безнадежном опозицијом?

Наступају варљива лета кохабитације где Тадић стабилизује своју позицију и на месту првог човека странке (повлачење Живковића,избацивање Јовановића) и на место председника Србије (формира Народну канцеларију,активира се у вршењу извршне власти).

Начелну благонаклоност, коју су као патриотска НВО уживали у националној интелигенцији, они су протумачили као „карт бланш“ за све што ће од сада страначки да раде. Узвикујући да их прати  „100 водећих српских интелектуалаца“ кренули су у политику, а нису се ни осврнули да погледају да ли ико иде за њима.

Прво, несумњиво је интересантно готово потпуно игнорисање обележавања годишњице смрти Слободана Милошевића и посвећивање целог медијског простора годишњици смрти Зорана Ђинђића. 

Опозиција у свом планирању изоставља дан после. Исувише је заокупљена организацијом протеста, заслепљена је каналисањем незадовољства народа према влади да не види да ће те рушевине запарложити и изјаловити земљу коју треба посејати и пожњети после избора.

Конференција Покрета несврстаних на министарском нивоу, макар и поводом јубилеја, јесте несумњиво значајан међународни догађај и прилика да домаћин потврди и ојача свој углед и међународне везе, да афирмише своје интересе и приоритете. Нема малих и безначајних партнера.

Критичка друштвена наука и мисао ионако одавно нема поверења у странке као основне елементе политичког живота. По њој, странке се у суштини, поготово у периодима друштвене стабилности, баве само собом, тј. повећањем своје моћи у подели власти.

Не верујем да ДС треба да остане на власти него мислим да их је већина за у затвор. Не верујем да је СНС у реду, осим као евентуално чистилиште када излазите из пакла. Мислим да смо и ми који кажемо „Коштуница је супер“ једни ординарни циници, јер није супер.